trg_fontane
Postoje ljudi o čijem se životu, delovanju, moralnim i karakternim osobinama može govoriti i/ili pisati s posebnim pijetetom. Takvim ličnostima svakako pripada i dr Magdolna Tripolski, udata Koler, koja je ceo svoj radni vek provela brinući o zdravlju bečejske dece.
S ove distance, čini se da se između dva svetska rata od zemljoradnje mnogo lakše moglo živeti. Mihalj i Julijana Tripolski bili su vlasnici desetak jutara zemlje i jedne vršalice. Time su, kako se to obično kaže, iškolovali šestoro svoje dece: Judita, Magdolna i Mihalj su završili medicinu, a Ferenc i Rozalija farmaciju. Jedino najstariji sin Ištvan nije imao afiniteta prema zdravstvenim strukama, pa je postao automehaničar.
Magdolna Tripolski je rođena u Molu, 1926. godine. Osnovnu školu završava u rodnom mestu, a gimnaziju u Subotici, Zrenjaninu i Novom Sadu. Nakon Drugog svetskog rata završava medicinski fakultet u Zagrebu, a po povratku u Vojvodinu ubrzo postaje reonski lekar u Mileševu.
Tu, u Mileševu, ostaje duže nego što je to bilo uobičajeno, primenjujući u praksi ono što je naučila na studijama. Sudbina seoskog lekara je da se brine o različitim kategorijama pacijenata, od zdravlja dece, preko trudnica i porodilja, do zdravlja najvremešnijih seljana. Ipak, mlada dr Tripolski je vremenom i sama shvatila da joj najveće zadovoljstvo predstavlja rad sa decom. Tako je i odredila svoj dalji životni put i svoju karijeru, posvetivši se lečenju dece.
U bečejski Dečji dispanzer dolazi kao specijalista-pedijatar i narednih 25 godina kroz njenu ordinaciju će proći na hiljade naših malih sugrađana. Predana poslu, razvijala je sve više onu najhumaniju stranu svoje ličnosti, onu koju mora da ima svaki lekar, a možda pre svih – pedijatar. Njen rad se, stoga, nije ograničavao samo na delatnost u okviru Dečjeg dispanzera. Često je bila zaticana, negde oko pet sati ujutro, u ondašnjem porodilištu, kako pregleda novorođenčad, da bi kasnije nastavila svoj redovni posao u Dečjem dispanzeru. Periodično je obilazila i zabavišta, tako da su i deca predškolskog uzrasta bila predmet njene pažnje i brige.
Dr Tripolski je, pored toga, dugi niz godina volontirala i kao pedijatar koji brine o potrebama dece ometene u razvoju. Njen volonterski rad se nije iscrpljivao samo na tome: koliko je puta samo organizovala masovnu vakcinaciju romske dece u naselju poznatom po imenu „Putrije”.
Ni u svom domu, van radnog vremena, nedeljom i praznicima, nije ostajala izolovana od nevolja koje su pratile njene male pacijente i njihove zabrinute roditelje. Zato je, na pitanja svoje ćerke, zašto ne provodi više vremena sa njom i njenim bratom, odgovarala kao da se to samo po sebi razume: „Pa, jadna deca imaju potrebu za lekarom!”
Taj njen humani i dugogodišnji predani volonterski rad dobio je i formalno priznanje, pa je tako dr Magdolna Tripolski (kako su je najčešće zvali), dobila Oktobarsku nagradu opštine Bečej.
Stekavši bogato iskustvo u neposrednom radu sa decom, pozabavila se i poljem teorijske nauke. Objavljivala je radove iz pedijatrijske oblasti, održavala predavanja o dečjim bolestima, a dvadeset i pet godina je pedantno vodila statističku evidenciju o deci. Ovaj pravac delovanja u njenoj profesionalnoj karijeri rezultirao je i zvanjem primarijusa.
Početkom osamdesetih godina prošlog veka, imenovana je na mesto direktora bečejskog Doma zdravlja, a ogledala se i u politici, kao poslanik u Skupštini Vojvodine.
Činjenica je, ipak, da je hiljade građana Bečeja, sada već odraslih ljudi, vezuju za svoje detinjstvo i posete Dečjem dispanzeru. Njen je lik, bez sumnje, bio dominantan u ovoj zdravstvenoj ustanovi. Disciplinu i samodisciplinu je izuzetno cenila, a sama nikada nije kasnila na posao, dajući primer drugima. Predana poslu, bila je stroga, pravedna, ćutljiva. Dijagnoze i savete davala je s malo reči, pomalo škrto, ali su uvek imali svrhu i cilj. Iz takvih koordinata je i potekla ova priča, gotovo anegdota, sačuvana u sećanju ličnosti iz njenog okruženja.
Jednog dana je u ordinaciju dr Tripolski ušla veoma mlada Romkinja, devojčica od dvanaest godina. Ponosno je izjavila „da više nije devojčica” i da ima i svoj ljubavni život. Zatim je otkrila i razlog svog dolaska: tražila je od doktorice da joj preporuči neko sredstvo protiv začeća, ali da bude potpuno bezbedno i da ne bude štetno po zdravlje.
„Čaša hladne vode” – odgovori joj doktorica.
„Pre ili posle?” – spremno upita devojče.
„Umesto” – lakonski će dr Tripolski.
Penzionerske dane dr Tripolski je počela da odbrojava 1991. godine, nažalost samo do 1996. godine, kada umire u 70-oj godini života. U braku sa Kalmanom Kolerom, sudijom za prekršaje, imala je ćerku Valeriju i sina Zoltana.
Dušan Opinćal
