trg_fontaneZoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine u dvorištu zgrade Vlade Srbije, a za njegovo ubistvo na 40 godina zatvora osuđen je oficir Jedinice za specijalne operacije (JSO) Resora državne bezbednosti Zvezdan Jovanović. Na istu kaznu za organizovanje ubistva osuđen je i komandant JSO Milorad Ulemek.
Politička pozadina ubistva Đinđića nikada nije otkrivena.
Đinđić je bio prvi premijer Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića 2000. godine i dolaska na vlast Demokratske opozicije Srbije (DOS), a za vreme njegovog mandata pokrenut je proces demokratizacije društva i korenitih ekonomskih i socijalnih reformi.
On je bio i prvi nekomunistički gradonačelnik Beograda posle 1945. godine. Na tu dužnost izabran je u februaru 1997. godine kao kandidat koalicije „Zajedno“. Smenjen je sedam meseci kasnije, na zahtev koalicionog partnera Srpskog pokreta obnove.
Đinđić je bio i jedan od osnivača Demokratske stranke, u kojoj je bio predsednik Izvršnog odbora, a od januara 1994. do ubistva bio je predsednik DS-a.
Prošlo je 14 godina od kada i taj datum polako postaje da biva samo dan koji se obeležava polaganjem venaca i cveća u dvorištu vlade na mestu pogibije, tradicionalnom „Šetnjom za Zorana“ i finalom takmičenja mladih u besedništvu. Sve se svodi na ponavljanje izgovorenih metafora i epitafa koji su se, kako je napisano u Blicu nedavno, „izlizali i postali su dosadni zveket (političkih) narikača od kojih mnogi i dalje parazitiraju zajedno sa mahovinom na njegovom sanduku.“
Tog dana se ponovo vide oni koji su se kleli u njegove ideje dok je bio živ, a tokom proteklih godina su ih razmenili na političkoj pijaci i ušli u savezništvo sa onima iz druge, tzv. patriotske Srbije, koji su ga satanizovali i crtali metu na grudima za one koji se od milošte zovu Pacov, Budala, Životinja, Zmija…. Da ne promaše.
I pogodili su ga na ulazu u zgradu Vlade Srbije 12. marta 2003. u 12.25 časova, kada je zadobio prostrelnu ranu grudnog koša i stomaka, a povredama je podlegao u 13.30 časova u Urgentnom centru u Beogradu.
Zoran Đinđić je sahranjen 15. marta 2003. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. U pogrebnoj povorci koja se kretala ulicama Beograda bilo je više stotina hiljada građana.
Osumnjičeni kao glavni u organizovanju ubistva Đinđića bili su nekadašnji komandant raspuštene JSO Milorad Ulemek Legija, i pripadnici zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum. Kum i Šiptar ubijeni su 27. marta u pokušaju policije da ih uhapsi.
U policijskoj akciji „Sablja“ uhapšen je neposredni izvršilac ubistva Zvezdan Jovanović, kao i nekoliko članova raspuštene JSO, ali i brojni pripadnici zemunskog klana.
U avgustu 2003. podignuta je optužnica protiv 44 osobe za učešće u organizovanju ubistva, a suđenje je počelo 22. decembra 2003. godine u Okružnom sudu u Beogradu. Oni su 23. maja 2007. godine proglašeni krivim i osuđeni na ukupno 378 godina zatvora.
U obrazloženju presude Đinđićevim ubicama, između ostalog, navedeno je i da je to političko ubistvo, da je upereno protiv države, ali do danas nije razjašnjena politička pozadina ubistva i mogući nalogodavci.
Kako kaže novinar Ranko Pivljanin: „Da je ta Srbija pročitala ono što je Đinđić napisao pre nego što će postati političar, verovatno ga opet ne bi do kraja razumela, ali bi ga bar za nijansu više poštovala. I možda bi ta nijansa bila dovoljan pancir da zaustavi ono tane koje su najgori od nas tociljali u tami čaure i u sopstvenom pomračenju, računajući kako će im se, ako Đinđića uklone s puta, taj put pretvoriti u široku autostradu na kojoj za njih više neće biti nikakvih prepreka. Pa, koliki je to onda bio čovek taj Đinđić kad je mogao da prepreči ceo put i nije se mogao zaobići, nego je morao biti uklonjen? Očigledno, preveliki. I nije problem što je stajao na putu, već što je nameravao da ga asfaltira, a ovi svati su i dalje hteli makadamom. Plašila ih je nedokučivost budućnosti u koju je on bio zagledan jer je pretila izvesnosti njihove prošlosti. Nervirala ih je njegova energija jer su, s pravom, slutili da bi u toj viziji Srbije i oni morali da rade. Ljutila ih je Đinđićeva namera da im u ruke da štap i nauči ih da pecaju umesto da im servira gotove filete“.
Bilo kako bilo, dočekali smo da izjave Zorana Đinđića poput „Cilj mi je da se vlast u Srbiji meri po tome šta je od postojećih realnih šansi svojim trudom i veštinom iskoristila za zemlju, a ne po tome kako lepo priča, udvara se narodu i kakve dobre namere ima“ i „Nisam došao na ovo mesto da budem popularan. Došao sam da obavim istorijski posao – uvođenje reda u Srbiji, a taj prvi koji uvodi red je uvek nepopularan“, u nešto izmenjenom obliku čujemo iz usta onoga, i njemu sličnih, koji je crtao liniju Karlobag, Ogulin, Karlovci, Virovitica, spremao zarđalu kašiku i sendviče za pripadnike nacionalne manjine sa kojima je sada u neraskidivom savezništvu.
Očito je da je srpsko društvo, kako je pisala istoričarka i publicista Latinka Perović, „još uvek u nesporazumu s njim, ali je danas, čini se, taj nesporazum mnogo jasniji.“
Taj nesporazum je očito prepreka da saznamo političku pozadinu ubistva čoveka koji je, na čelu vlade formirane 25. januara 2001. godine, započeo ambiciozne reforme, socijalne i ekonomske, i posle mnogo godina zategnutih odnosa uspostavio dobre relacije sa zapadom. Čoveka na čelu vlade koja se zalagala za saradnju sa Haškim tribunalom, a za vreme njenog mandata uhapšeno je nekoliko haških optuženika, među kojima i bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević. Čoveka koji je i pre nego što je postao premijer Srbije, uživao ugled u svetu. Američki magazin „Tajm“ odao mu je veliko priznanje i uvrstio ga 1999. godine među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma.
Taj nesporazum je možda glavni razlog što do sada nismo saznali potpunu istinu o smrti Zorana Đinđića. Istoričarka, profesorka dr Dubravka Stojanović za „Blic nedelje“ je rekla da je Đinđića ubila država na čijem je čelu bio, ali da ćemo na otkrivanje pravih razloga, kao i naručilaca ubistva, ipak pričekati.
V.F.
