trg_fontane
Odmah da kažem, prva profesionalna predstava Gradskog pozorišta na mađarskom jeziku, „Eva, stranica 89“, nastala u saradnji sa Novosadskim pozorištem, a u režiji Igora Pavlovića koji je i kreativno adaptirao tekst „Greta, stranica 89“ Luca Hibnera, više je nego uspela.
Pretpostavka te uspelosti je pre svega odlična gluma, s obzirom da je predstava „glumačka“, sasvim oslonjena na igru glumačkog para, Judite Ferenc i Ištvana Kerešija. Zahtevan zadatak da „u cugu“ oživotvori po osam likova iz pozorišne svakodnevice – sujetnu divu, glumicu početnicu, matorog glumca samozvanog mentora, frojdističkog reditelja koji u svemu prepoznaje seks, reditelja tiranina itd. – dvojac je skoro pa oduvao (Kereši je na premijeri ipak bio raspoloženiji od Ferencijeve, pokazavši nešto bogatiji glumački repertoar). Protejskom karakteru predstave, pored glumačkih metamorfoza, doprinosila je i gomila kofera koji su u različitim scenama „glumili“ različite objekte – od muškog polnog organa (koferče), do stolova i zidova kuće (naslagani koferi). Sa svim prnjama i ličnim stvarima, uopšte životom koji stane u njih, koferi su funkcionisali i kao znamenje ljudskih identiteta, ali i glumačkog zanata kao takvog, turneja i neprekidnih promena.
Odabir Hibnerovog teksta predstavlja hrabar potez – naravno, za naše, lokalno pozorište – a ni scenografski, pa ni rediteljski minimalizam svakako nisu pomogli. Naime, iako je u pitanju komedija, čak vrlo uspela komedija, pa čak iako uvažimo činjenicu da ljude zanima i intrigira svet glume (doduše, u prvom redu tračevi i zakulisne pikanterije iz sveta slavnih), ovo je, čini se, ipak predstava u kojoj u potpunosti mogu uživati jedino zaljubljenici u pozorište. „Eva“ je naprosto omaž pozorištu i njegovim umetnicima. Savremeni dramatičari koji se bave pozorišnim svetom nisu retki (da spomenem samo Harvuda i Koljadu), međutim, Luc Hibner svojom dramom neposredno tematizuje i demistifikuje sam proces stvaranja scenske umetnosti. – Da se jedna ista replika može interpretirati na stotinu različitih načina, odnosno razgolićujući okolnosti pod kojima se vrlo često do tih interpretacija dolazi.
Poseban kvalitet postavke predstavljaju efektne Pavlovićeve intervencije u tekstu – u Hibnerovom izvorniku dvojac proba scenu iz Geteovog „Fausta“, dok je ovde reč o postavci Madačeve „Čovekove tragedije“, kanonskom delu mađarske dramske književnosti kojem mađarski pozorišni umetnici pristupaju ne bez opterećenja i dodatne odgovornosti, ona je takoreći probni/završni kamen mnogo čijih ambicija. Time se drama zgodno smešta u milje pozorišnog života vojvođanskih Mađara na koji referišu brojna mesta iz predstave, a čak se spominje i znamenita postavka „Tragedije“ Ljubiše Ristića na više subotičkih lokacija kada je ceo grad, tog 12. oktobra 1985. godine, postao teatar.
„Eva“ je, treba reći, pri kraju izgubila na intenzitetu, antiklimaks je čak bio osetan, te ukoliko nije u pitanju naprosto „nedopeglanost“ premijernog izvođenja, čini se da bi različit redosled scena bio funkcionalniji. Svejedno, u odnosu na prethodnu koprodukciju bečejskog pozorišta – kada je sa Gradskim teatrom Novi Sad postavljen Kočićev „Jazavac pred sudom“, nekako odveć korektan, školski-bled i bez posebnog umetničkog nadahnuća – „Eva“ je, makar za moje teatarske afinitete, prvoklasan kulturni događaj u Bečeju. A kada već spominjem međupozorišne aranžmane i koprodukcije, žalosna je činjenica da tu od stvarne kreativne saradnje nema bog-zna-šta – mi, naime, nudimo tek materijalna sredstva, dok druga strana preduzima ukupnu umetničku realizaciju.
Na kraju, treba istaći da je predstava bila titlovana na srpski jezik, što je i inače hvale vredna praksa Novosadskog pozorišta (premda je titl bio projektovan na platnu postavljenom pored scene te je teško bilo pogledom istovremeno obuhvatiti i titl i dešavanja na sceni). Ova pojedinost zapravo je dobrodošao udarac svojevrsnoj kulturnoj segregaciju u Bečeju tj. primetnoj podvojenosti kulturno-zabavnih sadržaja, odnosno njihovih posetilaca na srpske i mađarske. Naime, iako je direktor pozorišta u jednom intervjuu za naš list s pravom ukazao na činjenicu da građani mađarske nacionalnosti slabo posećuju pozorište, utisak je, ako mi dozvolite ovo neukusno, ali dobronamerno prebrojavanje, da na premijeri predstave „Eva, stranica 89“, gotovo da nije bilo nemađara (mada ni podatak o titlovanju nije bio adekvatno promovisan – recimo, nije ga bilo na plakatima predstave).
Ivan Kovač
