Podržite Bečejski mozaik

Dostupan za sve, finansiran od strane čitalaca

Arhiva |

Impresum |

Kontakt |

Pretražite

Logo Becejski

Premijera predstave „Rebus“: Za mlade enigmate

Premijera predstave „Rebus“: Za mlade enigmatetrg_fontane

Kreativni centar bečejskog pozorišta “izbacio” je novu predstavu! „Rebus”, čiju režiju i tekst potpisuje Mirjana Kolundžić Kuzmanović, svojevrstan je omnibus koji uz pomoć efekta vremenske mašine prikazuje epizode iz različitih dekada našeg društva (započinje u ‘92, da bi proputovao ‘72, ‘82, 2002, i napokon stigao u potencijalno apokaliptičnu 2012). Poveznicu epizoda čini filozofski dijalog Deusa (neke vrste savesti čovečanstva, anđela ili, doslovce, boga) i mlađanog Tesle, što predstavlja zanimljivo kompoziciono rešenje.

Tu, doduše, pada u oči nejasan kostim Deusa koji kao da je zalutao (ovo „kao da” zapravo je suvišno) iz tinejdžerskog krvopljuštećeg serijala „Vrisak”, a ova kostimografska nejasnost i, napokon, neadekvatnost vidljiva je i tokom putovanja kroz vreme gde, recimo, mladi hipik iz 70-ih ipak više nalikuje na novokomponovane pevaljke 90-ih a la Goca Božinovska odnosno Zlata Petrović (to je danak, nema sumnje, i skromnim produkcionim moćima).
Kolundžićeva je tematizacijom predstave „ubola” u sam nerv aktuelne tinejdžerske problematike (čime je pokazala da omladinu poznaje „u dušu”, a to izbija i iz svake pore „Gavrila”, njene prethodne hit-predstave), dijagnostikovala možda najveću boljku ili, preciznije, nedostatak imuniteta koji različitim boljkama otvara širom vrata – a to je frapantno odsustvo društveno-istorijske svesti kod njih. Mladi manje-više pojma nemaju o društvenom kontekstu, o popularnoj kulturi prethodnih decenija – kako pokazuju neka istraživanja, oni ne znaju najjasnije ni ko je Tito, drže da je najznačajniji događaj u istoriji Srbije Kosovski boj. Oni ne razabiru zašto je „Balkanski špijun” tako smehotresan jer ne razumeju tadašnji/sadašnji društveni kontekst. A to odsustvo šire slike čini da su mladi izloženi razornom uticaju uniformizacije. Autorka je pred tinejdžersko gledalište uprizorila njihove pandane iz prethodnih dekada, pokazala im da osim trenutno-drmajućih fensera postoje i oni koji su išli na radne akcije, koji su slušali Hendriksa 70-ih, te samozadovoljni japijevci 80-ih i neotesanci dizelaši 90-ih. „Rebus” poučava da postoje razne ideje, razne vrednosti, razni stilovi života! Predstava je krcata referencama iz popularne kulture minulih dekada, spominjali su se Stounsi, Džon Lenon, Šarlo Akrobata, EKV – uzgred rečeno, danas se domaći rok „slušucka” po diskotekama, rok je domestifikovan (pripitomljen) jer je izbačen iz svog društvenog/vrednosnog konteksta.
„Rebus” je želeo da prikaže i ono drugo, ono prethodno i ono potencijalno buduće u zaglušujućoj buci ovog „ovde i sada”. Ipak, u tom naumu kao da je oklevao, kao da je odustao od doslednog izvođenja, kao da se uplašio da će publici njegovo rešavanje biti prenaporno, prezahtevno, da će ih opteretiti (mnoge bitne potencijalnosti su, nerazrađene i neobjašnjene, ostale da vise u vazduhu). Društveno angažovana predstava (a „Rebus” to svakako jeste), ima pretenziju da njene ideje klijaju u duhu gledalaca i dugo nakon spuštanja zavese. Na žalost, u svesti gledalaca ovde je mogao preostati tek dobar geg-humor (pozorišnom salom je konstantno orio smeh), kojim autorka očito sjajno vlada napinjući bez prekida dramski tonus, i upečatljiv, ali pomalo naivan epilog. Čini se da je sama autorka sopstveno odustajanje od kritike neznanja i društvene neosvešćenosti kod omladine nastojala da nadomesti (na način deus ex machina) snažnim finalnim poentiranjem parole „ljubav će pobediti sve”.
Intermedijalni epilog (neka vrsta filma u predstavi) započinje pretećim apokaliptičnim predviđanjima 2012-e (na projekcionom platnu nizali su se prizori brutalnih učinaka globalnih pošasti – ratova, gladi, epidemija), nakon čega je gledalištu ponuđeno instant-rešenje, jedan prilično naivan farmaceutski recept „ljubav kao panaceja” (lek za sve). Ljubav verovatno i jeste spiritus movens (duh pokretač) svakog dobra, ali ona naprosto nije dovoljna. Potrebno je, naime, osvestiti društveni trenutak, steći razumevanje, artikulisati šta treba, a šta ne treba voleti – što i sama predstava preduzima tokom svog većeg (i boljeg!) dela. Kao samodovoljna, ljubav se pokazuje kao simptom teške lobotomije (a takvu neuro-hirurgiju očito preduzimaju sve one omladinske društvene akcije s nazivima „Živimo život bez nasilja“ ili „Ja sam fan imam plan neću alkohol, drogu i duvan”). Jedan od intervjuisanih u filmovanom epilogu ističe – „Mi nećemo da rušimo zidove, sistem, jer to je zastarelo”! Oni će, izgleda, da vole. To je lepo – samo kada bi svi ljudi bili spremni da im uzvrate tu ljubav (osim ukoliko se ovde ne cilja na bogougodno „okretanje i drugog obraza“, ali to se u predstavi ne da naslutiti). Mladi, međutim, treba da računaju da svi ljudi nisu čike koje će ih povesti na kolače i limunadu, već da u svetu, pa i neposrednoj okolini, ima raznoraznih čika. Napokon, ljubav je elementarna osobenost i samog revolucionara jer upravo usled ljubavi on ruši zid (koji ga odvaja od drugog čoveka), ruši sistem (koji ga podjarmljuje). Epilog „Rebusa“ predlaže, zapravo, eskapistički model ljubavi – zagovara osamljenost „sobne varijante”. – Zatvorimo se u sobu dok je napolju apokalipsa. Okrenimo leđa ukvarenom svetu.
Gluma u predstavi je sasvim korektna, počesto vrlo darovita, glumci se vidno zabavljaju na sceni, uživaju u svojim kreacijama – pri čemu je muški deo ansambla, koji je doduše i brojniji, ipak pokazao više.
Predstava Kreativnog centra je ponudila rebus na rešavanje, a onda ga brže-bolje sama rešila, ne pouzdajući se, kako se čini, u „enigmatske” sposobnosti svoje mlade publike. A to se može čitati i kao najstrožija kritika upućena omladini od strane autora predstave – ako već niste kadri izmeniti svet na bolje, onda ga barem nemojte dodatno kvariti.

I. Kovač

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *