trg_fontane
U javnosti se ovih dana podigla prašina zbog predloga za izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu u vlasništvu države. Naime, u predlogu zakona je po prvi put predviđen dugogodišnji zakup do 30 godina i to isključivo pravnim licima. Takođe, sporna je i odredba o formiranju komisije od strane Ministarstva poljoprivrede za čiji izbor, prema mišljenju nekih udruženja poljoprivrednika, nisu jasno definisani uslovi, i o načinu i uslovima koje budući zakupac treba da ispunjava. Udruženja poljoprivrednika negodovanje zbog predloženih promena zakona izrazili su protestnim vožnjama traktora.
Prema navodima iz Vlade Srbije, kako prenose mediji, oko 500.000 hektara državnog zemljišta nije dato u zakup i država samo po tom osnovu godišnje gubi oko 100 miliona evra. U Vladi navode i da se ta zemlja obrađuje, ali da se ne naplaćuje zakup i da su za to odgovorne lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi zemljište.
Prema rečima savetnika premijera Dragana Glamočića, zemljište koje nije dato u zakup, u stvari se obrađuje, ali se ne evidentira i za to, kako on tvrdi, direktno su odgovorni pojedinci u lokalnim samoupravama, kompanije i pojedinci koji na taj način obrađuju zemlju, kao i pojedini funkcioneri iz Ministarstva poljoprivrede.
Različite asocijacije i udruženja poljoprivrednika drugačije su reagovale na predlog izmena i dopuna Zakona o poljoprivrednom zemljištu. U javnosti i medijima sa različitih skupova od ljudi koji se bave istim poslom, agrobiznisom, mogli su se čuti potpuno različita tumačenja predloženih izmena zakona.
Predložene zakonske promene koje su trebale da dovedu do jasnih odredaba o zakupu i korišćenju poljoprivrednog zemljišta, izazvale su podele i među predstavnicima različitih udruženja i asocijacija. Situaciju dodatno komplikuje i učešće političkih partija u organizaciji, a i samim protestima poljoprivrednika. S obzirom na činjenicu da u sklopu evropskih integracija postoji i potpisan dokument o stabilizaciji i pridruživanju, kojim se od 2017. godine predviđa prodaja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini i strancima, ta činjenica nimalo ne olakšava postojeću situaciju već dodatno je komplikuje, jer ukoliko se ne reši ovaj gorući problem, domaći poljoprivrednici dočekaće konkurenciju iz inostranstva potpuno nespremni.
Postoje i mišljenja da problemi nisu samo predlozi o izmenama i dopunama zakona i protesti povodom toga, već rešenje problema treba tražiti u sprovođenju već postojećih zakona. Naime, po tim izvorima, privilegija se svi teško odriču, a i društvo nema snage da energično izvrši ono što mora, a to je restitucija zadružne i privatne svojine, odnosno poljoprivrednog zemljišta, što bi trebalo da bude logičan korak u racionalnom gazdovanju ograničenim resursom.
Nepobitno je da su u ovoj zemlji neophodne investicije i nova, inostrana tržišta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda kao osnove njihovog povećanja i stvaranja konkurentnog proizvoda prepoznatljivog na domaćem i inostranom tržištu.
Jednak pristup poljoprivrednom zemljištu svih oblika organizovanja i slobodnog kapitala za investicije osnovni je postulat demokratskog društva, što podrazumeva da i pravna i fizička lica imaju jednak tretman, a ne, kako je predviđeno, da pristup investiranju imaju samo pravna lica.
U svakoj racionalnoj i organizovanoj zemlji bi u okviru ciljeva razvoja bili definisani bar osnovni pravci u šta treba investirati i po osnovu toga dobiti privilegovan status korišćenja resursa, kao i u kom maksimalnom vremenskom periodu se mora završiti investicija, koja mora dati pozitivan efekat.
Očito je da obrada poljoprivrednog zemljišta u jednom delu republike i sa setvom najekstenzivnijih kultura daje profit, dok je u drugom delu zbog niza specifičnosti i neadekvatne agrarne politike bez profita i na desetine hiljada hektara su neobrađene i zapuštene. Dakle, neophodno je da sve zainteresovane strane, koje su trenutno u sporu, pokušaju da nađu kompromisno i sveobuhvatno rešenje ovog problema ne bi li zaštitili poljoprivredne proizvođače u celoj državi a istovremeno obezbedili naplatu po osnovu korišćenja i zakupa državnog zemljišta.
Ovo dosad je već viđeno. Ostaje nedoumica da li će se nakon izmene zakona rešiti mnoga druga pitanja koja opterećuju poljoprivredu, kao što su, na primer, zapošljavanje i subvencije. Da li će se nastaviti sa gotovo jednakim subvencijama u ratarstvu i stočarstvu? Da li će se zakup i naknade opredeljivati na osnovu uslovnih grla ili hektara obradive površine? Da li će se dati prednost intenzivnijim oblicima proizvodnje, kao što su organska proizvodnja, voćarstvo i hortikultura? Kada će početi stimulacija izvoza gotovih proizvoda, a ne samo sirovina? Da li će početi sa radom referentna laboratorija za ispitivanje kvaliteta mleka i mlečnih proizvoda? Kada će se odrediti pozitivna lista dozvoljenih hemijskih sredstava i ograničiti njihova upotreba? Da li će se ustanoviti standardi o sertifikovanim semenima i zabraniti setva svih drugih? Da li će najveći prerađivači poljoprivrednih proizvoda biti ujedno i ovlašćeni prodavci semenske robe, mineralnih đubriva i hemijskih sredstava za zaštitu? Kada će se odrediti broj zaposlenih po hektaru? Da li će se ratarska proizvodnja stimulisati na preradu i samo tada dobijati pomoć države? Kada će se znati tačna setvena struktura na svakom obrađenom hektaru, količina upotrebljenih hraniva i zaštite, kvalitet dobijene robe, način čuvanja i mesto prerade? Da li će i kada…?
Poljoprivredna proizvodnja u Srbiji je strateška grana i možda bi sa tim predubeđenjem trebalo pristupiti rešavanju svih problema vezanih za tu granu privrede. Ako tome dodamo činjenicu da ona svake godine beleži rast i donosi suficit budžetu Republike Srbije, verovatno bi trebalo doneti dugoročnu strategiju razvoja, uz maksimalno angažovanje stručne javnosti i svih zainteresovanih strana, ne bi li se konačno videla izvesnost u dugoročnim projektima investiranja. Sigurnost i izvesnost svih poljoprivrednih proizvođača, ma kolikom imovinom raspolagali, ujedno znači i opstanak sela jer, kao što je poznato, poljoprivredna proizvodnja gotovo isključivo je vezana za ruralne sredine i ujedno je možda jedina šansa njihovog opstanka i razvoja.
Što se Bečejaca tiče, prema informacijama koje posedujemo, poljoprivrednici iz Bečeja nisu organizovano učestvovali u protestima, a poljoprivredni proizvođači nisu želeli ni da daju izjave za naše novine o svojim stavovima o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu.
Možda čekaju da nikne.
S.T.
