trg_fontaneU poslednje vreme se često govori o cenzuri i autocenzuri. Razloga za to ima dosta zato što je ona intenzivirana i postala je vidljiva golim okom i ne može se tek tako prenebregnuti jer je učestala u takozvanim velikim medijima. Slična je situacija i u lokalnim medijima, samo se o tome manje priča jer je uticaj tih medija manji, ali se mehanizmi nastajanja cenzure i autocenzure, koja je inače posledica, a ne uzrok, mogu pre uočiti. Zato, ukoliko se želi eliminisati ili ublažiti ova pojava koja je postojala i postojaće i dalje, ali je u poslednje vreme uzela maha, neophodno je prvo otkloniti uzrok, što je uistinu znatno teže nego lečiti posledicu.
Jedan od poznatih uzroka cenzure, a samim tim i autocenzure, jeste ambijent i uslovi u kojima rade lokalni mediji. Činjenica je da se oni izostankom prisustva velikih oglašivača i uopšte drastično smanjenih budžeta, nalaze na granici pukog preživljavanja.
Takve okolnosti idu naruku lokalnim političkim moćnicima da koriste oproban metod u takozvanom disciplinovanju medija. Koristeći svoju poziciju da donose odluku o raspodeli novca iz budžeta koja je po zakonu obavezna za svaku lokalnu samoupravu, oni konkurse za projekte raspisuju u septembru, oktobru mesecu za tekuću godinu. Tako uskraćuju medijima ono što im pripada i utiču na blagovremeno izvršavanje finansijskih obaveza tih medija a s druge strane dobijaju priliku da projekti onih medija koji su tokom godine kritički pisali o aktivnostima lokalne vlasti ne prođu na konkursu.
Pored toga, dešava se da i oni koji prođu, ne dobiju ono što je rešenjem i ugovorom predviđeno, što pored finansijskih problema dovodi do latentne autocenzure, jer urednici i novinari stalno procenjuju specifičnu težinu sadržaja koji će se objaviti i polako ulaze u zamku pisanja tekstova koji više liče na PR tekstove. Neretko političari vrše pritisak na novinare i urednike „dobronamernim savetima“ o tome kako treba da obrade određene teme, očekujući da oni pored afirmativnog pisanja o lokalnoj vlasti, na isti način pišu i o političkim strankama kojima ti političari pripadaju. Česta su i etiketiranja, šikaniranja, a o omalovažavanjima, nipodaštavanjima i bahatosti ne vredi trošiti reči. Kada se svemu tome doda i izostanak solidarnosti među medijima i novinarima, posao u disciplinovanju neposlušnih glasila je olakšan.
Svemu ovome pogoduje i nedovoljna medijska pismenost i galopirajuća tabloidizacija medija pa i same države. Sve polako ali sigurno počinje da liči na jedan veliki rijaliti šou.
Pored činjenice da je medijsko tržište u haosu, ako se može reći da ono uopšte postoji, svojevrstan poligon za obračun sa medijima stvoren je i „neuređenim“ medijskim zakonima kao i izostankom sinhronizovane primene evropskih standarda i sudske prakse, a to se takođe koristi za pritisak na medije koji dovodi do cenzure i autocenzure. Dešavaju se besmislene tužbe protiv medija. Jedna od takvih je upravo aktuelna, reč je o tužbi protiv portala „Moj Bečej“ zbog objavljivanja demantija a jedna je nedavno okončana protiv Bečejskog mozaika zbog objavljenog čitalačkog pisma u kojem čitateljka iznosi svoj sud o radu u Goranskom parku u Bečeju. Sekretarka Udruženja gorana je podnela tužbu zbog, kako se kaže, iznetih neistinitih činjenica, protiv Bečejskog mozaika sa zahtevom da joj se isplati 300.000 dinara nematerijalne štete. Protiv Bečejskog mozaika je podneta i opomena pred tužbu u kojoj se traži takođe 300.000 dinara nadoknade nematerijalne štete jer je objavljen tekst u kojem se prenosi kazivanje sa konferencije za štampu nekadašnjeg v.d. direktora JP Vodokanal u kojem on saopštava da je podneo krivičnu prijavu protiv svog prethodnika. Iz novinarskog aspekta ovo je potpuno besmisleno, jer postoje i drugi načini kako bi se eventualna greška medija ispravila. Postoji mogućnost reagovanja-odgovora ili obraćanja Savetu za štampu, samoregulatornom telu koje u svom sastavu ima Komisiju za žalbe čiji su članovi poznati i priznati poznavaoci prava, kao što su Zoran Ivošević, nekadašnji predsednik Vrhovnog Suda, Božo Prelević, poznati advokat, medijski stručnjaci Filip Švramp, Ljiljana Smajlović i drugi, koji će proceniti da li su pojedini mediji prekršili Kodeks novinara Srbije i profesionalnu etiku i tako bi se izbegao nepotreban odlazak na sud i sudska ročišta koja pored toga što iziskuju vreme, predstavljaju i velik trošak za ionako siromašne medije.
Međutim, iz aspekta podnosilaca očito nije tako.
Zašto je to tako, može se samo pretpostaviti.
Moguće je da pravni zastupnici „oštećenih“ pored saosećanja za duševne bolove koje oni trpe imaju motiv i lake zarade jer će biti plaćeni za zastupništvo bez obzira na ishod sudskog procesa, pa svojim saučešćem i podstrekuju oštećene da podnesu tužbu. Moguće je da se podnošenjem tužbe žele odvratiti mediji i novinari od istraživanja i pisanja o određenoj temi kako bi se kupilo vreme i još malo koristile blagodeti mandata koje su daleko veće od troškova advokata i sudskog procesa, tako da nije važno ako sud presudi u korist druge strane. Ako se dogodi obrnuto korist je višestruka. Postoji mogućnost da se opstanak lokalnog medija ugrozi, duša koja je patila je zaradila pare, a novinari i mediji se upućuju u takozvano „soni novinarstvo“ u kojem će prenositi saopštenja i biti privezak diktafona ili administratori elektronske pošte.
Moguće je da je reč o medijskoj nepismenosti, o pukom neznanju i nepoznavanju medijskih zakona i Evropske povelje o ljudskim pravima i slobodi govora i izražavanja i iznošenja drugačijeg mišljenja.
A moguće je da je reč o mentalitetu.
Će te tužim.
Vladan Filipčev
