trg_fontane
U Golubovićevom filmu „Krugovi“ oca progoni pitanje da li je njegov sin uludo bacio svoj život.
Film je, naime, inspirisan istinitim događajem u Trebinju 1993. kada je Srđan Aleksić, ispunjavajući ljudsku dužnost, kako je stajalo u smrtovnici, poginuo braneći sugrađanina Bošnjaka koga su na ulici batinali srpski vojnici. Očeva zebnja, sasvim nehrišćanska, predstavlja mračnu zapitanost o čoveku i njegovoj egzistencijalnoj situaciji.
Podrazumeva se, među nama uvek ima dobrih ljudi, i to nije ono na šta film posebno nastoji da ukaže. Štaviše, uvek će biti i heroja, odnosno pojedinaca koji će držati prirodnim ono što se u etici (suvoparno) naziva supererogacija – da se učini više nego što se normalno smatra da treba. Čin Srđana Aleksića, i pored skromnosti iz smrtovnice, predstavlja (nažalost, možemo reći) primer supererogacije, ma kako svi mi fantazirali da živimo u društvu gde se takvi činovi podrazumevaju. Među nama, isto tako, uvek ima i onih koji su spremni činiti i ono što se normalno smatra da ne treba, pa i više (i krvavije) od toga. Međutim, osim ove paradoksalne manjine, sačinjene od najboljih i najgorih koji su se trajno ili makar trajnije opredelili za stranu, postoji većina – upravo nas, rekao bih – kukavnih kolebljivaca oko čijih duša se vodi zamišljena borba između boga i vraga.
Treba, dakle, biti potpuno (i žalosno) svestan da među nama postoje ljudi koji bi u takvoj situaciji okrenuli glavu, ako već ne bi i u samom batinanju učestvovali. Sa njima mi svakodnevno razgovaramo, poslujemo, pa čak jedemo i pijemo, a pravo rečeno, neretko ih i u ogledalu posmatramo. Finalna scena “Krugova” potcrtava presudni značaj upravo te kolebljive većine za jedno društvo, njegovu sudbinu, i lupa kritički šamar ne samo kukavičluku i sitnodušju stanovnika Trebinja, nego i ljudi uopšte. Na taj način se otvara i pitanje kolektivne odgovornosti. Zapravo, baš kao što postoji kolektivna moralna odgovornost za zločine (zloduh koji je podsticao na nasilje formiran je kolektivno ili barem kolektivno potom podržavan), jednako postoji i kolektivna odgovornost za to što dobra dela nisu prepoznata. – Tek petnaest godina od svoje smrti Srđan Aleksić dobija ulicu u Sarajevu, a još nekoliko godina je trebalo da prođe da bi njegovo ime ponele i ulice u Srbiji. Petnaest i više godina je trebalo da ga predsednik Srbije, Tadić, odlikuje Zlatnom medaljom „Miloš Obilić”, naposletku da budu snimljeni dokumentarac “Srđo” i igrenjak „Krugovi”. A samo pre nekoliko godina, ne treba zaboraviti, aktuelni predsednik Srbije i (pre)aktuelni prvi potpredsednik vlade su u republičkom parlamentu otvarali „Sigurnu kuću za Ratka Mladića”, odnosno bulevar u Beogradu preimenovali u „Bulevar Ratka Mladića”.
Rade Aleksić, otac Srđanov, učinio je mnogo za afirmaciju Srđanovog postupka – ne samo odgovarajući na zapitanost koja muči njegovog filmskog pandana, već i da bi afirmisao ljudskost kao takvu koja je u vreme Srđanove pogibije, a i mnogo kasnije, ne samo vredela manje od nacionalnosti, nego je bila i subverzivna.
Golubovićev film sugeriše da dobro delo, poput kamena bačenog u vodu, stvara krugove, sve šire i šire. Još više, međutim, analogija važi povodom onoga što se dalje desi – krugovi oslabe i napokon nestanu. U tome je dubina, sasvim mračna, u filmu naslućenog pitanja. Naime, dobra dela obično imaju tek kratak, neposredan odjek. Od malih, intimnih krugova koji se koncentrično šire, neuporedivo su značajniji oni istorijski. Devedesetih su heroji bili današnji zločinci, a tadašnji zločinci – ili barem izdajnici, poput Srđana Aleksića – današnji su heroji. Međutim, krugovi istorije će se i dalje neumitno obrtati, a kada se to desi pod njima će se nažalost ponovo raspršavati oni mali, koncentrični krugovi, izazvani herojskim delima ljudi poput Srđana.
Ivan Kovač
