trg_fontaneDa smo ostali u „kamenom dobu“ kada su žene samo prale, krvarile i pile kafu (parafraza antologijske rečenice dramske spisateljice Biljane Srbljanović), a muškarci jeli ja(g)njetinu, bilo bi nam dobro.
No, nažalost, evoluirali smo. Danas čovek više nije u stanju da pogleda film (sve ih je manje) ili rijaliti šou (sve ih je više) od reklama. U ovo postkameno doba moramo imati i „cif“ i „bref“ i „feri“ i „ariel“ i „tajd“, i ovakvu i onakvu kafu, i uloške sa krilcima, jer oni bez krilaca ne valjaju, i makar tri vrste piva, i pilule za mršavljenje, jer su debele žene aut, i maskaru koja će učiniti da imamo šumu trepavica iako nemamo trepavice, i ruž za usne, i šampon da svi muškarci gledaju samo nas, a ne onu koja pere kosu s običnim šamponom koji ne daje kosi volumen.
Naši muškarci treba da raspolažu kolekcijom dezodoransa, osvežavajućom vodicom za usta, kremom za brijanje maltene za dan i noć, sredstvom za rast kose i za potenciju bez obzira na to što su Srbi, tako se tvrdi, najpotentniji narod na zemlji, a i šire.
Naše bebe treba da imaju ulje za kupanje, za spavanje, za umirenje, pelene za ovaj i onaj uzrast, bebi hranicu određenog i samo tog proizvođača, njihova kakica mora da se briše samo tom i tom vlažnom maramicom.
A i naši psi ljubimci, i mačke, dakako, moraju da se hrane baš tom hranom, jer će samo tada biti pravi ljubimci.
Sve navedeno nam sugerišu i naređuju reklame. I hajde, mi magarci (neki od nas) kupimo sve to – doduše nije jasno kako, ukoliko zarađujemo od 16.000 do 30.000 dinara mesečno, ili ni toliko – i onda se nađemo u čudu.
Čarobni prašak za pranje s aromaterapijom – jbg – ostavlja mrlje, a žena u reklami se zaklela da odstranjuje i „tvrdokorne mrlje“, šta god to značilo.
Voda bolje opere bebinu guzu od one izvikane vlažne maramice.
Sredstvo za pranje sudova đavola će oprati u hladnoj vodi lonac od pasulja.
Naši muškarci mirišu na znoj i uz dezodorans koji deluje 48 sati (koja budala se ne kupa dva dana?!).
Nepropusne uloške s krilcima da ne pominjemo.
I hajde, prevarili su nas ovi s reklame jednom, pa drugi put, ali zašto i dalje nasedamo, zašto kupujemo, recimo, prašak koji dokazano ne odstranjuje ni obične, a kamoli tvrdokorne mrlje? (A bakin sapun, onaj iz kućne radinosti, odstranjuje.)
Jasno je zašto nas varaju – žele da nam prodaju nešto. Međutim, nije jasno zašto pristajemo na to da nas varaju.
Reklamom ne može da se zloupotrebi poverenje…
Reklama, dakle, služi trgovini. Naziv reklama potiče od latinskog glagola clamare (uzvikivati). Reklamna akcija, prema Edgaru Morenu, moguća je ako su stvoreni ovi uslovi: odstojanje između proizvođača i potrošača (odstojanje kada je potreban posrednik) i kada je proizvođač primoran da podstiče potrošnju (time se potvrđuje teza da reklama cveta tamo gde postoji industrijska proizvodnja, a samim tim, gde postoji konkurencija – ovo pravilo se opovrgava u Srbiji).
I, dakle, koliko smo podložni reklamama? Mnogo. Po nekim istraživanjima svaka treća osoba kupuje stvari koje joj nisu nepohodne, a zadatak svake reklame je upravo to, da nas ubedi da to što nam nije potrebno – upravo nam je neophodno. U tom ratu se ne biraju sredstva. Udara se na emocije, na pripadnost masi (svi to koriste, moraš i ti), tu je provokacija i šok itd.
Civilizovane države manje-više vode računa o istinitosti reklama, pa se tako desilo da su zabranjene reklame koje su u roku od odmah obećavale milione trepavica ili lice bez bora i štogod slično. U prevodu, plasirale su laži.
No, ni to ne pomaže previše, jer ljudi vole da veruju – zato opstaje i vera, ona u boga i/ili bogove – naročito ako reklame promovišu poželjni životni cilj neke ciljne grupe.
Nije ni Srbija mimo sveta, i mi imamo zakon o oglašavanju koji kaže između ostalog i da „oglasnom porukom ne može da se zloupotrebljava poverenje, odnos zavisnosti ili privrženosti, lakovernost, nedostatak iskustva ili znanja i sujeverje primalaca oglasne poruke“. Nego šta! Tvorac zakona neka stavi prst na čelo.
Ali ipak, tako je dobro, da se ne lažemo, ponekad biti „zloupotrebljen“ i poverovati da ako popijemo baš tu kafu bićemo srećni, zadovoljni i poletni kao onaj zaljubljeni par na terasi u reklami.
Jer mi to zaslužujemo.
Ko želi višenamenski kuhinjski set?
A ovo što sledi, ne zaslužujemo. Nimalo.
Ako vi niste, vaša najuža rodbina sigurno jeste bila izložena blagodetima kućnog predstavljanja raznih proizvoda. To su situacije kada nepoznati gospodin ili gospođa, u gorem slučaju gospodin zajedno sa gospođom i povelikom torbom, pozvoni na vaša vrata baš u vreme ručka i popodnevne dremke kako bi usisao/la/li vaš tepih, krevet i zavese i tako humano i besplatno očistili vaš životni prostor – u trajanju od nekoliko sati.
Odmah da bude jasno, pomenuti ljudi nisu humanisti, njihov cilj je, osim da izvrše genocid nad vašim grinjama, i da prodaju svoj proizvod od kog nema boljeg, ili bar ne po toj „bagatelnoj“ ceni. Ukoliko niste od onih koji pristaju da na 5-6 mesečnih rata kupe usisivač, posteljinu ili šta god, što već svakako imaju, uvredićete prodavce i moraćete da uz kaficu i sok saslušate njihove tužne i uglavnom lažne životne priče.
Ako ste u dosadašnjoj karijeri kupca svega i svačega izbegli kućne prodavce, sigurno niste telefonske pozive predstavnika raznih firmi koji su vas obavestili da ste baš vi srećnik koji je dobio „višenamenski set za kuhinju“, te da nagradu (eh!) možete da preuzmete na višesatnoj prezentaciji sličnih setova tad i tad, tamo i tamo, uz besplatno piće. (U velikom broju slučajeva se ispostavi da je „višenamenski set za kuhinju“ u stvari plastična kutija najmanje moguće dimenzije, a u toj kutiji sakrivena je jedna još manja.)
Srećnik ste i izbegli ste i višenamenske setove? E, pa onda sigurno niste obaveštenje o tome da ste dobili nagradu, knjige ili putovanje, samo treba da uplatite određenu svotu novca.
Takvo maltretiranje više ne morate/mo da trpite/mo, jer se od 1. januara primenjuje Zakon o zaštiti potrošača. Po tom zakonu ako nas iko maltretira – trgovački putnik, neko ko zove telefonom ili šalje paket proizvoda – želeći da nam proda svoj proizvod, možemo da zatražimo da Ministarstvo trgovine ili javni tužilac inicira prekršajni postupak protiv nepozvanih prodavaca. Prekršajnu prijavu možemo i mi da podnesemo.
Inače, ukoliko nam je neko poslao nešto što nismo naručili, po zakonu to nešto imamo pravo da zadržimo bez plaćanja.
Nasrtljivci bi inače trebali da budu kažnjeni – kazne su od 50.000 do dva miliona dinara.
Pored opisanih situacija, Zakon o zaštiti potrošača trebao bi da štiti građane i od pokvarenih proizvoda. Ali – ne štiti. Pisac ovog teksta je, recimo, od 1. januara do sada u bečejskim prodavnicama dva puta kupio pokvareni smrznuti karfiol (istekao mu je rok trajanja). Pitanje je što nije pažljivo čitao – a prvo potražio, jer nije uvek na jasno uočljivom mestu, a pretpostavimo da ima i slabovidih ljudi u Srbiji – datum o roku upotrebe proizvoda? Nije to pitanje. Pitanje je zašto prodavci varaju i krše zakon, a trebalo bi da prodaju ispravne proizvode.
A kupac, ako hoće da čita, ići će u biblioteku, a ne u prodavnicu.
Naziv prodavnica gde ima pokvarenih karfiola ovog puta nećemo navesti, jer je dokazni materijal uništen – bačen je u smeće. Ali sledeći put – ćeraćemo se po zakonu, samo da vidimo služi li čemu.
Kristina Demeter Filipčev
