trg_fontane„Šumica”, prema Rucanteovoj „Mušici”; režija i adaptacija Branislav Jelić.
Večernja scena Gradskog pozorišta Bečej.
Prošle godine ovdašnja publika je imala priliku videti Goldonijevog „Slugu dvaju gospodara” omladinske scene Pozorišta „Stevan Sremac“ iz Crvenke. Šmek renesansnog pozorišta osetio se u gradu i na premijeri „Šumice” u produkciji takozvane večernje scene Gradskog pozorišta (a, uistinu, Bečej aktivnih seniora osim ovih mladih ljudi gotovo i da nema; večernji karakter je, takođe, poduprt i popriličnom seksualnom neinhibiranošću predstave koja je potpuno opravdala oznaku „nepreporučljivo za mlađe od 16”). U oba slučaja, predstavu je iznela bravura protagoniste. To, međutim, nije nikakva kritika – renesansno pozorište, a posebno tzv. komedija dell’Arte, ima unapred date i određene likove, unapred date odnose između njih, bez posebno originalnog zapleta i motiva – gde atraktivnost i umetnički ugođaj treba pre svega da proiziđu iz glume i efektnih dosetki. Utoliko je i samouverenost autora ove predstave veća – „Šumica” je praktično bez muzike, sa minimalnom scenografijom (renesansni trg se u Jelićevoj adaptaciji preobrazio u srpsko dvorište između komšijskih kuća, gde je samo još fatalna međa zafalila za potpunu identifikaciju), oslonjena isključivo na domišljatost repliciranja i glumačko umeće.
U takvoj karakternoj stešnjenosti (svaki lik je definisan s pomoću tek jedne ili dve crtice) najširi raspon glumačkih sredstava pokazao je Darko Vujkov – bez obzira na ozbiljnu nekoherentnost lika koji je tumačio (od punokrvnog „dizelaša” s početka predstave na kraju, naime, nije ostalo ništa). Svejedno, Vujkov je, da se tako izrazim, skoro-pa-pokidao! Njegova sigurnost, relaksiranost i, što je dominantno i ujedno najznačajnije, telesna gluma (a pod tim podrazumevam glumu od glave do pete, za razliku od tzv. verbalne glume koja je, uz propratnu sklerozu tela, takoreći endemska boljka amaterskog pozorišta) – naprosto su impresionirali!
Pored Vujkova, vredi spomenuti Anu Martinov Jelić (koja je, karikirajući žensku taštinu, na momente opasno nalikovala Divajn, treš-starleti filmova Džona Votersa, najpoznatijoj po ulozi u Crvenim flamingosima), kao i Branislava Jelića, glumca-reditelja u manjoj, ali umešno izvedenoj ulozi nimfomanke. Ostatak ansambla je pre svega svojom (živopisnom) pojavnošću imao zadatak da upotpuni dramski sklop.
Transpozicija italijanske renesanse u Srbiju devedesetih, ili, tačnije, u današnji društveni milje s akcentom na najgore prežitke devedesetih – a koja je uspela pre svega zahvaljujući kreativnom zahvatu u adaptiranju Rucanteovog izvornika (čime se i opravdalo preimenovanje predstave) – nije naprosto ustupak površnoj publici kako bi lakše probavila nesavremeno štivo. Razlog je dublji. Potreba da se komad osavremeni zasnovana je na temeljnoj analogiji prepoznatoj u tendencijama dva društva: ekspanzija renesansne preduzetničke beskrupuloznosti, makijavelistički pristup u poslovanju i životu, sveopšti nitkovluk, naime, u dlaku odgovaraju još neartikulisanom, divljem feudalno-kapitalističkom društvu nastalom na ruševinama jugoslovenskog socijalizma, a koji predstavlja našu dobropoznatu svakidašnjicu.
Budući da su likovi u komediji dell’Arte po definiciji karikature, jedini lik koji je svesno ili ne (uostalom, svejedno!) u „Šumici” ostavljen neiskarikiran – a zbog čega deluje i najpodlije – onemogućio je publiku, bezličan i običan kakav jeste, a do srži ukvaren, da ih sve zajedno (likove), kroz bezazleni smeh i saučešće tokom predstave, u naivnosti amnestira. Reditelj je, dakle, pored niza izopačenih, korumpiranih likova, zapravo klasične menažerije devedesetih, na scenu postavio i jednu sve tipičniju zverku u današnjem srpskom društvu – bezličnog konformistu, prevrtljivca, spremnog da se pokaže kao dobričina ili podlac, već prema potrebi – kako bi ukazao na konsenzusom prihvaćenu filozofiju današnjice, „ko se ne snađe (čitaj: ko ne vara), budala je”, i gde se jedino gleda ko će koga zajebati. – A sledbenika takve filozofije je podosta: nekadašnji veliki podlaci zamenjeni su danas množinom sitnih, gotovo neprimetnih. Uz to, za razliku od devedesetih kada se takoreći iz aviona mogao spaziti nitkov – unutrašnju je devijantnost, naime, dobrim delom pratila spoljašnja („kontroverzni biz-nismeni” su, na primer, obično šetali kilograme zlata na sebi) – današnji je nitkovluk zaogrnut jagnjećim runom.
Pesimističnoj rediteljevoj sugestiji doprinosi i samo-naizgled moralizatorski svršetak predstave gde je glavni prevarant namagarčen – prevaren zapravo od strane drugih prevaranata, istih ili, čak, gorih od njega. Šta je lekcija? – Neki prevaranti, naime, budu namagarčeni, a neki ne budu. Ništa drugo. Otud bi i drugačiji svršetak „Šumice”/Rucantijeve „Mušice” bio – naprosto još jedno namagarčivanje (i to publike). Sporost, ali dostižnost pravde sugeriše nam se, dakle, kao obična budalaština – zapravo lagarija spretno smišljena da uljuljka veslo-sisajući narod.
No, ne valja prećutati i da je ritam predstave mestimice padao do monotonije koju je napadna (unekoliko besmislena) vulgarnost bezuspešno pokušavala da „izvadi”. Takođe, vezovi između dramskih celina nisu uvek “pasovali” kako treba. Napokon, društveno-kritički potencijal „Šumice” (čemu sam ovde posvetio najviše pažnje) je, iako nesumnjiv, zapravo nedovoljno jasno artikulisan i nedosledno sproveden.
Sve uzev, „Šumica” je sasvim solidno ostvarenje – u svom žanru i u kontekstu svojih umetničkih pretenzija – makar sledila trag dosadnjikave (meni, barem) repertoarske politike bečejskog pozorišta sklonog pretežno bezazlenim, haj-huj, smehotresnim i počesto površnim sadržajima. Pri svemu tome, na žalost, ozbiljniji komadi ostaju skrajnuti, a njihovi ljubitelji među ovdašnjom publikom zanemareni.
I.K.
