trg_fontanePred ovdašnji antifašistički pokret – formalni i neformalni – izuzev samog fašizma ili, preciznije govoreći, različitih fašizoidnih pojava, počivaju dve opasnosti. Jedna je svođenje antifašizma na brigu o tekovinama Drugog svetskog rata (pri tom, ne mislim na negovanje izrade frankfurtskih kobasica za Švabe, prema originalnoj recepturi, što bejaše pretežna delatnost većine Vojvođana sve do pred sam kraj rata), dok je druga, umnogome skopčana s prvom, opasnost rusofilizacije ili, još gore – putinizacije. Današnji društveno-istorijski trenutak iziskuje, međutim, jedan novi antifašizam.
Za dične starkelje iz SUBNOR-a koncept antifašizma se iscrpljuje u puškaranju sa Švabama i pevanju Kaćuše. Obeležavanje značajnih datuma i polaganje venaca predstavljaju, uz to, svojevrsne „susrete generacije”, odnosno priliku za sentimentalne reminiscencije prošlosti – slavne partizanske prošlosti, bez imalo sumnje! Premda je sve to sasvim razumljivo (oni su pružili svoj doprinos!), antifašistički potencijal jednog društva ne sme biti redukovan na razneženo staračko evociranje mladosti.
Isto tako, antifašizam ne sme biti svođen na – jednako patetično – rusofilstvo i putinomaniju. Javna svedočenja i busanja kako više volimo „rusko govno” od „američke torte” (ili Ivana Draga od Rokija Balboe), sasvim su smešna i, naprosto, priglupa – rusofili najčešće nemaju spremnosti da prihvate da je moderna Rusija postala jedan od najuzornijih školaraca-štrebera kapitalističkog Zapada (zajedno sa „komunističkom” Kinom). Naime, na divljem, tajkunskom kapitalizmu, zapadni im kapitalisti mogu samo pozavideti – budući da svaki krupni kapitalista, po prirodi stvari, teži oligarhiji, monopolu, državnom protekcionizmu. A sam fašizam je na korak od toga – kao i putinovska Rusija koja je, i pored svih spektakularnih parada na Crvenom trgu, u biti fašizoidna (što, uostalom, ne smeta ovdašnjim rusofilima čija se pasija gotovo isključivo odnosi na carističku, pravoslavnu Rusiju).
Dakako, čitav je današnji svet obeležen senkom fašizoidnosti. U Americi, toj (samo)proklamovanoj Meki liberalizma, država razdeljuje – sasvim u duhu komunizma – „svima prema potrebama”. – Tačnije, svakoj banci prema njenoj potrebi! Za najveće igrače ne postoji tržišni rizik (uslov ekonomskog liberalizma) – ukoliko kogod zglajzne, tu je država da pripomogne. Razume se, parama sopstvenih građana. A kada se ovi pobune („Okupirajmo Volstrit”), država šalje na njih policajce na konjima, mlati ih i hapsi.
S obzirom na to da je fašizam danas poprimio nove, sublimiranije oblike, nastaje potreba za jednim novim (elastičnijim) antifašizmom – takvim koji će svaku protivslobodarsku tendenciju u društvu žigosati i negirati. A, toliko ih je – čak i na prvi pogled: zabrana protestne šetnje homoseksualaca (premijer Dačić kršenje osnovnih ljudskih prava naziva, sasvim u fašizoidnom duhu, pobedom države!), pokušaj SPC-a i pokreta Dveri da u državu prokrijumčare ždanovizam insistirajući da se prekine održavanje izložbe umetničkih fotografija na kojima je Hrist predstavljen u društvu pripadnika LGBT populacije, a da ne spominjem kampanju (pod državnim pokroviteljstvom) za rehabilitaciju četništva, posebno generala Draže Mihajlovića.
U Srbiji se danas polarizuju društveno-kulturni modeli. Antifašistički pokret i sve slobodarske snage moraju se jasno odrediti prema oponentu – i isprovocirati sukob (pre svega verbalan!). Jedino na taj način može doći do procesa u društvu, a samim tim i razrešenja, dakle, napretka. Naime, nazadnjačke snage najviše poticaja dobijaju od (samorazumljivog i, samim tim, nejasnog) tradicionalizma kome je ovaj narod apriorno sklon, međutim, kada postanu otkrivene – nakon što se pokažu u svoj svojoj zadrtosti i besmislenosti – one, srećom, gube podršku.
Ostavimo stoga starkeljama iz SUBNOR-a i državnim činovnicima da se brinu o datumima i spomenicima vezanim za NOB, a novi antifašizam – kako i dolikuje – neka povede omladina i svi drugi slobodoumni „elementi”.
Ivan Kovač
