trg_fontane
Parada ponosa ipak nije održana. Likovali su „porodični ljudi”, „domaćini” i ostali homofobi. A, zapravo, u nedelju niko nije dobio – čak su, kako ću ovde pokušati pokazati, najveći „gubitaši” upravo ovi nesretni tradicionalisti – dobila je, i to debelo, jedino država ili, bolje, vlast.
Prethodne godine huliganske grupacije su razbijale Beograd. Istovremeno, milioni kilavih i apatičnih su grozničavo posmatrali ove „ulične radove” preko televizije i, virtuelno, skljokani u svojim foteljama, učestvovali u tom udaru na državu. Prava simulacija. Prava mala (jalova) satisfakcija njihovoj frustraciji. Tako je vlast, sasvim sračunato, blagotvorno otpustila iz sistema zamašnu količinu vrele „antidržavne” pare. – Simulacija kao mehanizam samoregulacije (samoodržanja) sistema. Istoj svrsi služili su i oni prolećni, više nego besmisleni (skoro pa protivrečni) mitinzi naprednjaka čija je stranka, po svemu sedeći, ili vrlo nerazborita (priglupa) ili je tek poslušni „mali od palube” plavo-žutom kapetanu (da ne ostane u aluzijama – Demokratskoj stranci). Druga alternativa je, naravno, verovatnija – najstabilniji politički sistem je binaran, gde se dve jake stranke međusobno smenjuju, pri čemu se zapravo ništa suštinski ne menja.
Tako je bilo prošle godine. Ove godine, međutim, okvir simulacije je lako mogao biti premašen. Pretilo je da opšte antivladino raspoloženje (do tada negovano prevashodno kroz simulaciju) probije u samu zbilju! Svesna opasnosti, vlast je zabranila i Paradu ponosa i Porodičnu šetnju. Budući da, kako smo videli, od neposredne homofobije tu nema mnogo – da je spiritus movens huligana (i meškoljenja u fotelji miliona onih koji su podvrgnuti simulaciji) socijalno nezadovoljstvo, obespravljenost, poniženost – postaje jasno da je ovom prilikom zapravo došlo do zabrane antivladinih protesta! Vlast je uočila ozbiljan potencijal demonstracija (pod ozbiljnim podrazumevam odsustvo uobičajene mitingaške dramaturgije – skečevi „Kursadžija”, patriotske pesmice, govorancije i „mnogo buke ni oko čega”) gde se demonstranti ne bi razišli nakon pobožno saslušane državne himne, već bi istrajali u pritisku na vlast. „Homoseksualno pitanje” jeste, dakle, tek povod koji temeljnoj socijalnoj frustraciji olakšava da se ispolji, što pokazuje, nažalost, da svoju frustraciju ovo društvo ne uspeva da osvesti i definiše. Ono udara glavom o zid, baulja u pomrčini. Ono ne poznaje svoje istinske potrebe, nije svesno svojih moći. Nije svesno ni svojih klasa i staleža. Ukratko, ovo društvo nije svesno šta mu se događa.
Protivnici Parade ponosa prigovaraju kako ovo nije trenutak za „skaredno paradiranje” tamo nekih „maminih maza”. – Kosovska kriza, ukupna ekonomska kriza… Oni su u pravu – pitanje prava i sloboda homoseksualaca zaista je malenkost u aktuelnom društvenom momentu. Zašto se, međutim, onda ti isti ne pobune zbog „balvana u oku”, ako ih već i sama „trunka” toliko opterećuje? Huligani, i svi oni s federima provaljenih fotelja u dupetu, nisu svesni da iza te „homićke trunke” u očnoj duplji počiva upravo „balvan opšteg socijalnog nezadovoljstva”. I kada su divljali u homofobičnom vrhuncu, oni su kidisali na državu, na vlast. – Istinska je beda i nezrelost da toga nisu svesni.
Ukoliko su prethodne postavke tačne, izmicanje povoda za izliv socijalnog nezadovoljstva (zabranom Parade ponosa) neće spasiti državu od pregrevanja sistema. Uostalom, videćemo. Na pojedincima je i društvu odgovoran zadatak da spoznaju suptilne, vešte mehanizme vlasti – skori izbori će, recimo, takođe odigrati svoju klasičnu zabavljačko-obmanjivačku ulogu („Izađi na izbore jer ti odlučuješ!”, „Od tebe sve zavisi” – premda, zapravo, biraš već odabrano; izbori kao simulacija) – kojima vlast čini da se energija socijalnog bunta naveliko troši u prazno. – Slično sobnom biciklu koji, ma koliko da verglamo, nikuda ne stiže.
Da sumiram. Ako je homoseksualna zajednica i profitirala iznova otvorivši pitanje svojih prava i sloboda čime je obezbedila makar majušni zamajac ostvarenju svojih ciljeva, tada svi ovi homofobi (koji debelo pretežu među ovdašnjim stanovništvom) predstavljaju najobičnije glupandere i bene, nasamarene veštim mehanizmima vlasti. Umesto, još jednom ističem, da svoje snage, oslobođene svih zamlaćivanja, razlučivši simulaciju i zbilju, ulože u snažan pritisak prema vlasti – oni verglaju u prazno. Uostalom, tada bi se front znatno proširio – među huliganima i svim drugim nezadovoljnicima našli bi se i zagovornici prava i sloboda homoseksualaca, te, napokon, i sami homoseksualci, budući da sve njih objedinjuje temeljni interes koji im u ovoj državi nije zadovoljen – pravo na rad, pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na besplatno školovanje, itd.
Međutim, kako poručuje parola na sajtu Peščanika: „Ako vam je dobro – onda ništa!”
Ivan Kovač
