trg_fontanePedagogija izravno označava vođenje deteta. Odgoj pretpostavlja podređivanje volje – vaspitanikove naspram vaspitačeve.
Deca su psiho-fizički nezrela, te do punoletstva bivaju poverena na čuvanje odraslima. Ove tako očevidne iskaze danas, nažalost, treba ponovo istaći – s obzirom na najavljene izmene Zakona o porodičnim odnosima koje bi trebalo da zabrane fizičko kažnjavanje dece. Da bi dete naučilo da ne gura prste „u struju” razlog (objašnjenje) naprosto nije dovoljan (malo dete ne funkcioniše razložno, već putem principa zadovoljstva ili izbegavanja bola). U takvim je prilikama, stoga, najčešće potrebno (iskustvo to neprikosnoveno pokazuje, nikakvo predubeđenje) pribegnuti ili podvikivanju ili fizičkoj kazni. Podrazumeva se, šamari, šljage, ćuške (i svakojaki drugi usputni, impulsivni odgovori) odveć se olako odašilju – roditelji ne nalaze niti dovoljno vremena, niti dovoljno strpljenja za svoju mezimčad (potpuno posvećivanje detetu – utapanje u njemu –, uostalom, pridavljuje dete, a može uputiti i na duševnu ispraznost roditelja i kukavičluk pred životom).
Zbog čega, zapitajmo se, zabraniti fizičko kažnjavanje? Da li zbog samog nanetog bola koji će dete trenutno osetiti ili zbog rđavih posledica (razvikanih „trauma”) koje će na odgoj (oformljenje psihe) imati taj bol? Stvar se znatno usložnjava kada u razmatranje, pored fizičkog bola, uvedemo i psihički. Ukoliko se detetu jasno naznači kako emotivna veza (ljubav) između roditelja i njega nije narušena usled fizičkog kažnjavanja – mesta za (dalji) psihički bol nema (činjenica je da svaka fizička kazna, bol, nosi sa sobom i psihičku kaznu, bol). U protivnom, i samo vikanje, premda ne spada u fizičko kažnjavanje, biće traumatičnije (nosiće veću štetu) od fizičkog bola koji ubrzo mine i pri čemu ne dolazi do emotivnog diskontinuiteta između roditelja i deteta. Kazna, bitno je napomenuti, ne sme biti nikakva „naplata” za učinjenu štetu već, jedino, nastojanje da se u detetu oformi sklonost da više ne čini pogrešnu stvar. Ukoliko se zabrani fizičko kažnjavanje, psihičko kažnjavanje (pritiskivanje) postaće, kako izgleda, primarni metod vaspitavanja (naznačeno je već da razložnost kod sasvim male dece nema potrebnu težinu). Biti u nemilosti roditelja, bez ikakve sumnje, krupniji je predmet zebnje od fizičkog bola koji se ima pretrpeti – svakako, pod pretpostavkom da je odnos između deteta i roditelja inače valjan (slučajevi psihopatnih roditelja-batinaša i svekolikog zlostavljanja dece daju se dovoljno lako razlučiti od dobrobitne fizičke kazne). Uostalom, užas fizičkog bola (mnogi psiholozi preporučuju lak udarac po ruci ili guzi) svakako je predimenzioniran (dete se svesno, čak rado, izlaže fizičkom bolu kada, recimo, odluči savladati veštinu vožnje bicikla).
U školi se poučava evolucija (naučna teorija). Ipak, množina roditelja drži – na dobrom tragu, razume se – kako je, svejedno, dužna detetu usaditi određen (sopstveni) pogled na svet (metafizičku teoriju koja sa naukom može biti više ili manje nesaglasna), u prvom redu životne vrednosti (šta je valjano a šta ne). Jehovin svedok svoje potomke uči ovim vrednostima, pravoslavac onim; nacionalista ovim, kosmopolita onim; pametan ovim, budala onim. I tako, naprosto, treba da bude! Šta je, uostalom, cilj vaspitanja (ili, a to je isto, kakav čovek treba da bude)? Odgovor je, sve u svemu, i dalje predmet potrage. Frojdijansko (a i danas aktuelno) poimanje zdravlja i uspelosti ličnosti kao sposobnosti za rad i obavljanja seksualne funkcije (društvena produktivnost, dakle!), više nalikuje skrpljenosti – nikakvoj životnosti i duševnosti (životu vrednom življenja). Pa i zombi je to u stanju! Dakako, dete (ako ga već odlučimo „praviti”) valja pripraviti za život, za svet u koji je bačeno. Država (i društveni duh sa sopstvenim „pravim” vrednostima) svoj nos, međutim, nastoji zabosti preduboko u sferu privatnosti (izlišno je ukazivati na mogućnosti zloupotrebe ove izmene u zakonu – od strane same dece, ali i svakojakih „zainteresovanih” potkazivača). – Očito je da se u roditelje ne polaže dovoljno poverenja (najcrnje misli, uostalom, prve dopiru u pamet – pomilovati po kosi neznanu ljupku devojčicu na ulici ili igralištu ovih je dana neoboriv dokaz pedofilije). Podignimo, stoga, državne inkubatore za sigurnu proizvodnju (gotove) dece!
Bol je, međutim, i odsustvo (očekivanog) zadovoljstva. Detinji vrisak koji počesto sledi uskraćivanju bombone nesumnjiv je izraz bola (zakonom sankcionisati, dakle, i ovakva „traumiranja”?). Takođe, dete bi, to je neosporno, sabilo dvadesetak palačinki u svoj trbuščić samo da mu je dopušteno. Potom bi se napatilo bljujući. Priroda nije uvek dobar učitelj! Naposletku, kultura (čovek) jeste potčinjena priroda – stihija svakojakih nagona, zauzdana te potom upravljena u valjanom, dobrobitnom pravcu (vrlo često su kod čoveka upravo inicijalna agresivnost i nagon za moć, usled sublimacije, pretočeni u poriv za saznavanjem). Pripovest o Tarzanu je, naprosto, bajka (dete prepušteno džungli dovoljno dugo naučilo bi, čak i uz Hegela kao ličnog učitelja, u najboljem slučaju, jedino da njače). Više ili manje, deca su tek obične zverčice. Zapravo, bića koja iz pomrčine nagona („centroguzije”), stupanj po stupanj, zahvataju od razuma, morala, uopšte čoveštva. Deca, dakle, nisu mali ljudi – ona su tek potencijalno (oformljeni, svršeni) ljudi ili, da se našalim, ona su tek malo ljudi.
Ovde svakako nije reč o tome kako decu treba poučavati da je život patnja (uzgred rečeno, to je prvi stav Budinog učenja). Podrazumeva se – bola će biti, draga deco. Dosta bola. Međutim, bol ne mora biti nužno rđav (naročito ne puki, ovde ozloglašeni, fizički bol – za razliku od psihičkog). I samo je školovanje suma gnjavaže, svakojakih neprijatnosti, bola, ali i ugodne zabave i, što je presudno, dobrobiti (upravo u zabavištu i školi naše remek-delo, naš kosmički projekat, često postane svesno svoje prave (ne)vrednosti prepuštajući se, pri tom, nervnim napadima). Ne uspevam ovde prećutati ljubak (i ponešto digresivan) primer iz sopstvenog neposrednog okruženja – malu Milicu, bez sumnje napredno detence (bezmalo vunderkinda), roditelji su pred gostima (samohvaleći se) terali da imenuje različite predmete pokućstva; jednom prilikom, međutim, na pitanje šta je izvestan predmet (pokazan joj je upaljač), zahvaljujući „pobrkanim sinapsama” (nervnim vezama) usled prenatrpanosti podacima, samouvereno je odgovorila – „mešalica za beton”.
Nije reč, dakle, o „klanjanju bolu” (bolu kao bolu). Nažalost, svikli na težački život, obespravljeni slojevi zamenili su, u svojoj naivnosti, objektivne (nametnute) okolnosti sopstvenim subjektivnim nastrojenjima i vrednostima – ovdašnji paori, recimo, i dalje veruju kako život nužno mora biti težak. Argumentum ad baculum (argument „toljage”, sile, zastrašivanja) kao privremeni način ubeđivanja deteta (da ne petlja po utičnici) – sve dok detinji razum i sam ne uvidi opasnost (od utičnice, a ne od roditelja) – metod je kojem (na ovaj ili onaj način) pribegava, naprosto, svaki roditelj. I – ako se ne iznađe kakav efektniji način (ili se, evolucijom, mozak svih tih malih Milica dodatno ne razvije) – tako valja i da ostane.
Ivan Kovač
