Direktor Gradskog pozorišta Bečej Zdravko Petrović objavio je večeras na društvenoj mreži Fejsbuk da je danas saznao da će na sednici Skupštine opštine Bečej 28. aprila biti razrešen funkcije. Iako dnevni red sednice, dostavljen medijima, ne sadrži tačku o razrešenju direktora pozorišta i imenovanju vršioca dužnosti, ne bi bilo prvi put da se dnevni red lokalnog parlamenta dopuni manje od 24 časa pre održavanja sednice.
Prema nezvaničnim saznanjima redakcije Bečejskog mozaika, zaista je planirana dopuna dnevnog reda predstojeće sednice lokalnog parlamenta, a za vršiteljku dužnosti direktora pozorišta predviđena je osoba koja nije iz Bečeja i koja, prema dostupnim informacijama, nema prethodno radno iskustvo u pozorištima ili ustanovama kulture.
Petrović je na čelu Gradskog pozorišta proveo skoro 14 godina, a aktuelni mandat istekao mu je u oktobru prošle godine.
Petrović je u svom obraćanju javnosti na društvenoj mreži istakao da njegovo razrešenje nije nezakonito, s obzirom na istek mandata i činjenicu da konkurs za novog direktora u međuvremenu nije raspisan. Ipak, on je ukazao na neadekvatan trenutak i način sprovođenja ove odluke.
Kao ključne razloge za zabrinutost, aktuelni direktor navodi tekuće projekte, pripremu dve premijere planirane za kraj aprila i sredinu maja, a pre svega organizaciju 68. Majskih igara. Ovaj festival, koji počinje za tri nedelje, predstavlja jedan od najznačajnijih kulturnih događaja u regionu, a Petrović smatra da bi odlaganje smene za mesec ili dva omogućilo stabilnu realizaciju započetih obaveza i profesionalnu primopredaju dužnosti.
Petrović u postu na Fejsbuku navodi: „Odmah da kažem, nije reč ni o kakvoj nezakonitoj ili nasilnoj smeni jer mi je (treći) mandat istekao još u oktobru, javni konkurs u međuvremenu nije raspisan, a nisam ni u statusu vršioca dužnosti. Ali jeste reč o nepotrebno ishitrenoj smeni, i to u trenutku kada, između ostalog, pripremamo dve premijere (29. aprila i 16. maja) i – što je važnije – samo tri nedelje pre početka 68. Majskih igara, jednog od najznačajnijih festivala u Srbiji i regionu (za naš grad svakako posebno važnog, o čemu nema potrebe trošiti reči)“, napisao je Petrović.
Navodi da nije „ogorčen zbog razrešenja (mogao sam da pretpostavim da će do njega uskoro doći) već zbog činjenice da o tome saznajem dva dana pred sednicu skupštine opštine. Štaviše, moje razrešenje nije čak predviđeno ni dnevnim redom već će, pretpostavljam, biti sprovedeno kao dopuna dnevnog reda“.
Aktuelni direktor pozorišta dodaje da posle četrnaest godina na čelu jedne javne ustanove „spao sam na to da moje razrešenje bude realizovano kroz dopunu dnevnog reda – kao da je reč o uvođenju neke nebitne administrativne takse. Imam dakle DVA DANA da spakujem svoje stvari i – sad moram biti malo patetičan – četrnaest godina života provedenih unutar zgrade pozorišta. Da sam radio na fotokopir mašini u opštini četrnaest godina, verovatno bi mi trebalo bar jedan dan da se oprostim i spakujem. Ali ja ne treba samo da ugasim kopir mašinu i spakujem tašnu već da prekinem rad na nekoliko projekata (planiranih, dogovorenih, organizovanih, potpisanih i nepotpisanih), da obavim komunikaciju sa nekoliko desetina ljudi i objasnim im da su sada svi dogovori vrlo neizvesni. Naravno, niko mene neće izbaciti iz kancelarije ili mi zabraniti ulaz u nju, ali smatram da bi bilo sasvim razumno da mi je dat rok od makar nedelju nedelja da se pripremim za odlazak. To je nužni minimum za sve one koji zbog prirode svog posla planiraju aktivnosti mnogo unapred i – što je važnije – imaju obaveze prema ljudima koje su angažovali i sa njima se dogovorili oko buduće saradnje. Svakako ne smatram sebe nezamenjivim, ali deluje mi neverovatno da nije moglo da se sačeka do sledeće sednice skupštine, da se razrešenje odloži na mesec-dva, taman toliko da se realizuju Majske igre i ostali započeti projekti“.
Petrović smatra da promena na čelu pozorišta neposredno pre Majskih igara i zakazanih premijera nije najoptimalniji trenutak.
„Ne znam ko je gospođa koja će doći na moje mesto (čak ni Google nije od pomoći), ali želim joj svu sreću. S obzirom na to da je studirala Poljoprivredni fakultet, verujem da će razumeti sledeću metaforu – da sam ja kao profesor književnosti doveden u neki poljoprivredni kombinat da budem direktor, barem ne bih izabrao da se to desi u sezoni setve. A u našem pozorištu je upravo sada najintenzivnija setva.“
On kaže da ne smatra sebe velikom žrtvom: „Bilo bi potpuno nefer reći da posle tri i po mandata, u okviru kojih samo imao više nego korektnu saradnju sa opštinom, ja ispadam žrtva i da se nada mnom vrši neka politička odmazda. Fer je priznati da je u najvećem broju slučajeva bilo razumevanja za mnogobrojne projekte Gradskog pozorišta od strane nekolicine ljudi iz opštine (oni znaju ko su) i upravnog odbora, i na tome im se od srca zahvaljujem. Siguran sam da su ponekad sebe mogli dovesti u nezgodan položaj jer su se zalagali za to da ostanem na mestu direktora. Štaviše, nema sumnje da je broj godina koje sam proveo na ovoj funkciji pravi pravcati podvig – i to za obe strane. Jer, svi vrlo dobro znamo u kakvoj državi živimo i od čega zavisi ostanak na funkciji. Uostalom, dovoljno je pogledati ko nam je ministar kulture, a o ostaloj galeriji likova u drugim najvažnijim ministarstvima (od montipajtonovskih figura do onih iz horor-komedija) ne treba trošiti reči“.
Piše Petrović i o borbi protiv sistema i dodaje da nije bio glasan.
„Nisam bio glasan ni kada su mnogi ustajali otvoreno protiv sistema i ugrožavali svoje rukovodeće pozicije, gubili poslove i bivali šikanirani, pa neću ni sada kada više nemam šta da izgubim. Reći ću samo to da je moja misija bila da sačuvam tu dugo stvaranu i teško stečenu oazu kulture i kakvog-takvog dijaloga u vetrometini najgoreg primitivizma, a najviše da pokušam da očuvam kontinuitet dva pozorišna festivala, kao i da održim profesionalnu pozorišnu produkciju. Između ostalog… – a tog ostalog ima za još mnogo teksta. Ponavljam – da bih bio potpuno fer – većinu toga ne bih mogao da realizujem bez podrške upravnog odbora i opštine, makar u tom smislu da nikad nisam bio ničim uslovljavan niti mi se iko mešao u repertoarsku politiku. I to je to. Sve u svemu, ništa strašno, idemo dalje. Inače ne volim pisanja po društvenim mrežama, ali s obzirom na ogroman broj saradnika koji su mi važni i dragi, ovo definitivno jeste najlakši način da se u najkraćem pojasni novonastala situacija i izbegnu duga objašnjavanja o tome šta se dogodilo“.
Petrović svojevrsno otvoreno pismo završava rečima: „Iako mi je nezamislivo da u pozorište i kancelariju ne ulazim kao u svoju dnevnu sobu, već neko vreme sam se pripremao za ovaj scenario (doduše, ni u jednom trenutku mi nije palo na pamet da ću to saznati na ovaj način). Uprkos svemu, beskrajno sam srećan što sam iskusio, pa možda malo i stvarao POZORIŠTE. Kada se jednom njime zaraziš, to je ’boljka’ od koje patiš celog života. Zato osećam da to nije kraj mog bavljenja njime. Konačno, mogu reći da sam ponosan na mnogo toga što je urađeno (o tome možda nekad nešto više i na nekom drugom mestu), a najviše na naše glumce, reditelje, predstave i festivale koji su, verujem, postali prepoznatljiv brend ovog pozorišta i ovog grada. Nedostajaće mi mnogo toga, ali najviše osećaj koji je teško zamisliv ljudima koji rade van pozorišta – uzbuđenje pred premijeru ili predstavu i zagrljaj sa glumcima posle nje. Sve ostalo je samo statistika“.
K.D.F.
