Podržite Bečejski mozaik

Dostupan za sve, finansiran od strane čitalaca

Arhiva |

Impresum |

Kontakt |

Pretražite

Logo Becejski

Informisanjem do inkluzije osoba sa invaliditetom 1. deo

Informisanjem do inkluzije osoba sa invaliditetom 1. deotrg_fontane

Redakcija Bečejskog mozaika uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije u decembru prošle godine organizovala je tribinu  „Informisanjem do inkluzije osoba sa invaliditetom“.

Novinari ovog lista su u prethodnih osam godina pratili aktivnosti bečejskih udruženja osoba sa invaliditetom; pre nekoliko meseci je redakcija Mozaika realizovala medijski projekat „Da vidimo nevidljive ljude“, a „Informisanjem do inkluzije osoba sa invaliditetom“ je logičan nastavak tog projekta, jer se o položaju osoba sa invaliditetom i o teškoćama sa kojima se suočavaju u Bečeju i dalje ne zna mnogo. Osobe sa invaliditetom (odrasli i deca) nisu na adekvatan način uključeni u društvo. U Bečeju ne postoji čak ni sveobuhvatna evidencija (baza podataka) o osobama sa invaliditetom (njihov broj, dob i vrsta invaliditeta). Ti ljudi su u bukvalnom značenju reči nevidljivi. Postojeći podaci su zastareli, te za sada ostaje da se povinujemo „računu“ koji kaže da u svakoj zajednici živi oko 10 procenata osoba sa invaliditetom.
Tu su zatim i predrasude i pogrešni pojmovi o osobama sa invaliditetom. Glavni uzrok predrasuda i diskriminacije, kao i neuključivanja osoba sa invaliditetom u društvo, upravo je nedostatak informacija i nedovoljna informisanost i samih osoba sa invaliditetom i „običnih“ građana. Zato je od izuzetnog značaja upravo uloga medija i informisanje.
Želja redakcije Bečejskog mozaika je da projektom „Informisanjem do inkluzije osoba sa invaliditetom“ doprinese razvoju svesti o potrebama ljudi sa invaliditetom na teritoriji opštine Bečej i jačanju kapaciteta nevladinih organizacija kako bi bolje promovisali prava i interese osoba sa invaliditetom i borili se protiv diskriminacije.
Kako do okoline pristupačne za sve ljude? Da li su osobe s invaliditetom svesne svojih prava i spremne da ih zastupaju? Gde i kako se obrazuju deca sa invaliditetom? Ima li mesta za osobe sa invaliditetom u javnom životu i politici? Da li invalidnost isključuje seks? Na koji način putuju osobe koje ne mogu da hodaju? Da li se bave sportom?
To su samo neka od pitanja na koja su na tribini, koju je organizovala redakcija Bečejskog mozaika 12. decembra prošle godine u prostoriji prve Mesne zajednice u Bečeju, pokušali da odgovore Milica Ružičić Novković, predsednica Centra za psihosocijalnu podršku osoba sa invaliditetom „Živeti uspravno“, Atila Kovač, predsednik Saveza distrofičara Vojvodine, Radovan Vujović, direktor ŠOSO „Bratstvo“, Romana Romanov, internacionalni klasifikator u stonom tenisu i profesorka Fakulteta za sport i turizam „Tims“ iz Novog Sada, Jovan Vujkov, sekretar Organizacije gluvih i nagluvih Bečeja, Stevan Markov, predsednik Udruženja za afirmaciju invalida „Feniks plus“, Laslo Hegediš, predsednik Udruženja obolelih od multipleks skleroze, Borislava Beba Perić Ranković, olimpijska vicešampionka, dvostruka uzastopna šampionka Evrope, članica Upravnog odbora Paraolimpijskog komiteta Srbije i članica stručnog saveta ministarke omladine i sporta, Svetlana Gagić, v.d. direktora Centra za socijalni rad, Peter Knezi, predsednik opštine Bečej i Goran Strajnić, pomoćnik predsednika opštine zadužen za sport i omladinu.
Tribinu je vodio Slobodan Malešev, novinar Bečejskog mozaika.

Slike iz života osoba sa invaliditetom
Prostor pristupačan za sve ljude

Prva slika: Dvoje mladih ljudi, jedno od njih je osoba sa invaliditetom (paraplegičar), žele da se venčaju. U svadbu su pozvali rodbinu, kumove, prijatelje, ali i kolege iz udruženja paraplegičara, njih petnaestak. Izričita želja mladenaca je da se venčaju u svečanoj sali Skupštine opštine Bečej, na spratu gradske kuće. Do sprata vode stepenice.
Druga slika: Distrofičaru koji živi u Bačkom Gradištu, Bačkom Petrovom Selu ili Novom selu i koji je u stadijumu bolesti kada mora da koristi kolica, hitno je potreban novac. Zbog toga mora da dođe do centra Bečeja, jer u pomenutim naseljenim mestima nema bankomata. Kako će doputovati u Bečej?
Treća slika: U Gradskom pozorištu gostuje Beogradsko pozorište sa Terazija sa predstavom „Maratonci trče počasni krug“. Interesovanje je veliko, traži se karta više. I osobe sa invaliditetom žele da pogledaju predstavu. Pozorišna sala u Gradskom pozorištu je na spratu zgrade.
O tome šta se u lokalnoj samoupravi čini u cilju rešavanja problema s kojima se suočavaju ili mogu da se suoče osobe sa invaliditetom, govorio je predsednik opštine Peter Knezi.
Peter Knezi: Ako želim da budem realan, na rešavanju problema osoba sa invaliditetom do danas je malo rađeno. Praktično niko od dosadašnjih rukovodstava opštine nije na pravi način ušao u dubinu problematike. I ne postoje u Bečeju samo problemi nepristupačnih ulaza u javne ustanove, imamo mnogo problema i u saobraćaju, jer osim tri ili četiri izuzetka, nemamo raskrsnice sa oborenim ivičnjacima, a o trotoarima da i ne govorim. I zgrade koje su u vlasništvu lokalne samouprave nisu pristupačne invalidnim licima, a moramo ih prilagoditi njihovim potrebama. Ako kažem da nema novca u budžetu za te namene, mislićete da je to samo izgovor, ali je, nažalost, tako. Samo je kap u moru to što smo u decembru, prilikom otvaranja opštinskog uslužnog centra, jedan ulaz osposobili za pristup osobama u kolicima. Poteškoće postoje i u ostalim ustanovama i drugim sferama života kada je reč o osobama sa invaliditetom i samo strateškim pristupom možemo početi sa rešavanjem problema. Zajedno sa doktorom Đerđom Ricom (član Opštinskog veća zadužen za zdravstvo i socijalnu zaštitu) i v.d. direktora Centra za socijalni rad moramo napraviti projekat čijom primenom ćemo poboljšati pristupačnost javnih objekata. Odgovor na pitanje da li je dovoljno urađeno u cilju poboljšanja uslova života osoba sa invaliditetom je – apsolutno ne.
Milica Ružičić Novković: Želim da odgovorim na dilemu koju  predsednik opštine ima, a onda ćemo ući u središte stvari o kojima ćemo danas govoriti. Konačno u Srbiji imamo zakonsku regulativu od koje možemo da počnemo da delujemo. Šta je vama, kao lokalnoj samoupravi, prvi korak koji treba da učinite? Da na nivou opštine donesete odluku da svi stari objekti postupno budu adaptirani po principu „redovnih adaptacija“. To podrazumeva da nećemo u postojeće objekte ugrađivati skupe liftove koji koštaju i 20.000 evra, ali da ćemo pokušati od onoga što imamo da napravimo prostor pristupačan za sve ljude. Pored ovog, treba doneti i odluku da svi novi objekti koji budu građeni na teritoriji opštine, moraju da budu urađeni po principu pristupačnosti za sve. Odluke se mogu doneti i usvojiti relativno brzo, za šest meseci, a onda treba da obezbedite njihovu primenu. Što se tiče asfaltiranja saobraćajnica i njihove pristupačnosti, o oborenim ivičnjacima se misli pre početka radova, a ne naknadno. Ako se sve unapred dobro isplanira, imamo već 20 posto rešenu i poboljšanu situaciju u gradu.

Lične karte organizacija osoba sa invaliditetom

Milica Ružičić Novković: Centar „Živeti uspravno“ je lokalna organizacija, osnovana 2002. godine, a proistekla je iz savetovališta za psihosocijalnu podršku osobama s invaliditetom, koje je u Novom Sadu 2000. otvorila beogradska kancelarija francuske humanitarne nevladine organizacije „Hendikep Internešenel“.
Rad Centra je usmeren na podršku osobama s invaliditetom i njihovim porodicama, kao i na informisanje javnosti o oblasti i fenomenu invalidnosti. Organizovan je kroz program za mlade, program za pristupačnost i program za jednakost osoba s invaliditetom u javnom govoru. Naši korisnici su uglavnom Novosađani, ali je Centar otvoren za sve ljude, bez obzira na mesto prebivališta. Program za mlade započet je početkom 2005. godine. Kroz tri treninga za vršnjačke edukatore u oblasti zaštite reproduktivnog zdravlja mladih, prava deteta, invalidnosti i trgovine ljudima i treninge razvijanja, organizovali smo radionice u školama, predstave, prezentacije, reviju modela od recikliranih materijala, ulične i javne akcije. Mladi aktivisti Centra obučeni su za rad s mladima na terenu, učestvovali su na međunarodnim kampovima i seminarima u Makedoniji, Španiji i Grčkoj. U njega je trenutno uključeno 27 vršnjačkih edukatora i volontera i honorarno je angažovano dvoje omladinskih radnika.
Program su do sada podržavali UNICEF, UNDP Sektor za zaštitu osoba s invaliditetom pri Ministarstvu rada i socijalne politike, Izvršno veće Vojvodine kroz sekretarijate za obrazovanje, kulturu, demografiju i sport i omladinu i Gradske uprave za socijalnu i dečju zaštitu, kulturu i obrazovanje i Gradska uprava za zaštitu životne sredine. Pored obuka, Centar je u poslednje dve godine obezbeđivao savetodavnu podršku roditeljima i učenicima bez obzira na mesto stanovanja i posredovao je prilikom ostvarivanja prava na upis u školu i organizovan prevoz. Centar je kroz ovaj program postao član Mreže vršnjačkih edukatora Srbije.
Program za pristupačnost pokrenut je u junu 2007. organizacijom seminara za stručnjake iz oblasti saobraćaja, arhitekture, urbanizma i građevine o osnovama koncepta „Dizajn za sve“ u planiranju i stvaranju izgrađenog okruženja, usluga i informacija, a u februaru 2008. godine i medijskom kampanjom „Čovek i okruženje“.
U aprilu prošle godine u Novom Sadu, Centar je u partnerstvu sa Pokrajinskim zavodom za socijalnu zaštitu i Južnobačkim okrugom organizovao drugu regionalnu radionicu o pristupačnosti u turizmu zemalja južne i jugoistočne Evrope koja je okupila stručnjake iz oblasti izgradnje, turizma, privrede i pristupačnosti iz sedam zemalja. Koordinator programa za pristupačnost imao je priliku da rezultate radionice predstavi na konferenciji „Značaj pristupačnog turizma za sve – ekonomski uticaj“ u Portugalu i na međunarodnoj konferenciji o pristupačnom turizmu u Beogradu u novembru prošle godine.  
Kroz ova dva projekta Centar je uspostavio intenzivnu međunarodnu saradnju; preveo je dve značajne publikacije: Evropski koncept pristupačnosti 2003. i Evropski koncept pristupačnosti 2008. – za organe uprave; postao je članica Mreže Evropskog koncepta pristupačnosti (EKP, Luksemburg) i Instituta Evropski dizajn za sve (EIDD, Dablin); potpisao je sporazum o saradnji s Fondacijom „Dizajn za sve“ iz Barselone na projektu „Zastava gradova za sve“; uspostavio je saradnju sa Evropskom mrežom za pristupačni turizam (ENAT). Takođe, kroz realizaciju projekata Centar je sproveo i istraživanja o stavovima i nivou znanja arhitekata, urbanista i stručnjaka iz oblasti saobraćaja i zaposlenih u institucijama na ovom polju o pristupačnosti, s rezultatima koji su zabrinjavajući. Program obuke ustanova socijalne zaštite o pristupačnosti, koji je osmislio koordinator programa Miodrag Počuč, inženjer saobraćaja, standardizovan je od strane Ministarstva rada i socijalne politike.
Trenutno se na srpski jezik prevodi publikacija „Najbolja praksa u univerzalnom dizajnu“, koja sadrži komparaciju standarda pristupačnosti iz 17 zemalja sveta, uključujući i Srbiju. Taj posao se radi u saradnji sa organizacijom Globalni savez za pristupačne tehnologije i okruženje (GAATES) iz Kanade. Aktivnosti u okviru programa za pristupačnost podržali su do sada misija OEBS u Srbiji, Sektor za zaštitu osoba s invaliditetom pri Ministarstvu rada i socijalne politike, pokrajinski sekretarijati za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo, privredu i za međunarodnu i regionalnu saradnju, Gradska uprava za socijalnu i dečju zaštitu, Komisija za demokratiju Ambasade SAD, Fond za otvoreno društvo i „MK Komerc“.
Centar je prepoznat kao resursna organizacija za pristupačnost. Kolege koje rade na programu pružaju savetodavnu podršku institucijama i organizacijama; urađena je revizija pristupačnosti OŠ „Sonja Marinković“, Gimnazije „Svetozar Marković“ i Ekonomske škole „Svetozar Miletić“ u Novom Sadu. Deo posla, u vidu davanja saveta i usluga u oblasti pristupačnosti, predstavnici Centra do sada su uglavnom radili besplatno, što više nije održivo rešenje.
Centar će ove godine početi da realizuje projekat „Mreža gradova i opština za sve u Vojvodini“ čiji je cilj da 10 opština u Vojvodini kroz obuku i praćenje rada kreiraju lokalne planove akcije za stvaranje pristupačnog okruženja. Bečej bi mogao da bude jedna od „ciljanih“ opština.
U sklopu programa za jednakost osoba sa invaliditetom prošle godine je objavljena knjiga „Životne priče žena s invaliditetom u Vojvodini“.
Tokom marta u partnerstvu s Centrom za samostalni život invalida Srbije pokrenut je pilot servis personalnih asistenata za desetoro članova koji koriste kolica, otežano se kreću i otežano govore ili ne mogu da koriste ruke. U okviru servisa je na određeno vreme zaposleno devet asistenata. Servis podržavaju Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku i demografiju, Gradska uprava za socijalnu i dečju zaštitu i Gradska uprava za privredu kroz javne radove. Deo sredstava za ovaj projekat obezbedio je JP „Parking servis“, a JGSP besplatne autobuske karte za tri asistentkinje. Projekat se nastavlja i ove godine, međutim, program nije striktno definisan. Proistekao je iz rada Centra i mog rada na standardizaciji jezika invalidnosti od 2002, istraživanja o socijalnoj distanci Novosađana prema osobama sa invaliditetom i kampanje u cilju njenog smanjenja u Vojvodini kroz projekte „Kako te vidim“.
Za njega je Centar nagrađen od strane Izvršnog veća za rad na polju ravnopravnosti polova i politike jednakih mogućnosti u 2004. godini i za projekat obuke predstavnika političkih stranaka u Novom Sadu o osnovama invalidnosti 2006. i 2007. godine.
U ovoj oblasti, Novosadsko udruženje studenata s invaliditetom i Centar objavili su Terminološki rečnik invalidnosti (2003), Priručnik o osnovama invalidnosti na šest službenih jezika u Vojvodini i na Brajevom pismu (2004) i Vodič o osnovama invalidnosti (2007).
Programe Centra medijski su podržali Radio-difuzna agencija 021, Radio Novi Sad, RTV B92, Radio Planeta, „Građanski list“, „Mađar so“, „Ruske slovo“ i drugi.
Jovan Vujkov: Organizacija gluvih i nagluvih Bečej ima četrdeset dva člana. Osnovana je pre devet godina, a za to vreme organizovali smo veliki broj kulturnih, edukativnih, sportskih i drugih dešavanja. Okupljamo se u prostorijama treće Mesne zajednice dva puta nedeljno. To činimo „privremeno“ već skoro deset godina, jer sopstvene prostorije nemamo. Rezultati, koje smo postigli od osnivanja do danas, vidljivi su i merljivi, a mi smo ponosni na njih.
Rad Organizacije je podeljen na četiri dela – socijalni, obrazovanje i rehabilitacija, zapošljavanje i kultura i sport.
Naši članovi osvajali su medalje na republičkom i pokrajinskom nivou u kuglanju i pikadu; pozorišna sekcija je 2008. godine sa predstavom „Otrežnjenje“ na festivalu kulturno-umetničkih društava gluvih i nagluvih Srbije izborila „vizu“ za put na evropski festival u Kijevu, a godinu dana ranije na republičkoj smotri bili su treći sa predstavom „San pravednika“ i izborili su put za smotru u Istanbulu. Nažalost, nismo učestvovali na festivalu i na smotri zbog nedostatka finansijskih sredstava.
Organizacija gluvih i nagluvih priređuje i edukacije članovima na razne teme, posete manastirima, drugim vojvođanskim udruženjima osoba sa invaliditetom…
Organizacija gluvih i nagluvih radi dobro, ali je naša želja da to bude na još višem nivou. Trudimo se da našim članovima organizujemo što više različitih dešavanja da bi im vreme provedeno kod nas bilo kvalitetno ispunjeno. Radili smo na savladavanju starih zanata, posećivali smo manastir u Bačkom Petrovom Selu i sa štićenicama razgovarali o problemima bolesti zavisnosti. Aktivni smo i u prekograničnoj saradnji. Prošle godine smo uz pomoć Saveza gluvih i nagluvih Vojvodine od nemačke pokrajine Visbaden dva puta dobili slušne aparate koje smo podelili našim članovima i Bečejcima. U martu smo podelili šesnaest slušnih aparata, a u decembru četrdeset dva. Ako se zna da jedan aparat košta od tri stotine evra i više, sasvim je jasno da smo veoma zadovoljni donacijom Nemaca.
U našim redovima imamo i decu predškolskog uzrasta i njihovo uključivanje u život je prioritet svih u Organizaciji. Pošto u Bečeju ne postoji SAFA uređaj za vežbanje govora, trudimo se da im obezbedimo putovanje do Sente gde postoji takav uređaj. Ta deca zaslužuju šansu da savladaju govor.
Prošle godine je Organizacija gluvih i nagluvih u saradnji sa Komisijom za implementaciju strategije unapređenja socijalne zaštite organizovala kurs za gestovnog prevodioca koji je uspešno završilo četrnaest Bečejaca. Sertifikat poznavanja osnovnog gestovnog jezika – više od 700 znakova – zaslužili su polaznici kursa iz različitih državnih institucija – Doma zdravlja, Opštinskog suda, kao i privatni preduzetnici, domaćice i predstavnici medija. Ovom obukom gluvima i nagluvima je omogućeno da i sa „čujućim“ licima koja su prošla kurs, na kvalitetan način mogu da komuniciraju. Invalidna lica sada u Domu zdravlja ili u Opštinskom sudu mogu kvalitetno da završe svoje poslove. Naša želja je da održimo barem još jedan kurs gestovnog jezika i za radnike u opštini, pošti, socijalnom, penzionom i policiji. Na taj način bio bi rešen jedan od problema koji imaju gluvi i nagluvi – komunikacija na šalterima državnih i ostalih službi.
U Organizaciji se bavimo i zapošljavanjem naših članova, ali do sada nismo bili uspešni. Imali smo mogućnost da pre dve godine u domu Slavko Simin otvorimo zaštitnu radionicu, donesemo opremu za izradu medalja, pehara i drugih odličja vrednu 60.000 evra i zaposlimo dvanaest invalidnih lica. Međutim, zbog nesporazuma sa lokalnom samoupravom ta prilika je otišla u nepovrat. Bez obzira na to, nismo odustali od stvaranja zaštitnih radionica i u 2010. godini bismo u saradnji sa firmom „Knott autoflex jug“ trebali da ostvarimo ovu ideju.
Laslo Hegediš: Klub obolelih od multipleks skleroze (MSI) organizovali smo 1996. godine i radili smo pod patronatom Društva obolelih od MSI Vojvodine. Šest godina kasnije osnovano je opštinsko udruženje MSI koje trenutno broji 28 članova. Okupljamo se u Kući Novog sela u ulici Jožefa Atile. Prostorije koje koristimo su sjajne, vlasništvo su Gerontološkog centra, ali imamo ugovor o korišćenju. U Kući Novog sela organizujemo radionice, edukacije, kulturna dešavanja, a kada nam to bolest dozvoljava, radimo i fizičke vežbe i organizujemo sportska takmičenja koja su primerena našoj bolesti – pikado, šah, karte, domine.
Multipleks skleroza je bolest sa stotinu lica, napada centralni nervni sistem i kičmenu moždinu i neizlečiva je. Pored fizičke onesposobljenosti, depresija je ono što nas ubija, lekovi nam pomažu ili ne pomažu, ali pravi lek za depresiju je druženje sa srodnim dušama, kreativnost i smeh, i mi to u Novom selu upravo i radimo.
Društvo obolelih od multipleks skleroze Vojvodine broji oko 1.200 članova koji su organizovani u 13 udruženja sa kojima maksimalno sarađujemo. Uspostavili smo i prekograničnu saradnju, naime, potpisali smo ugovor o saradnji sa društvom MSI iz Čongrada, a na njihov poziv bili smo u Đuli gde je bio održan skup pod nazivom „Dani multipleks skleroze Mađarske“  koji je imao internacionalni karakter, jer je bilo učesnika i iz Poljske, Češke i Rumunije.

Na tribinu „Informisanjem do inkluzije osoba sa invaliditetom“ bili su pozvani članovi svih bečejskih udruženja osoba sa invaliditetom, ali u prvu Mesnu zajednicu nisu došli predstavnici Udruženja slepih i slabovidih kao ni Društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenih osoba.
Da bi čitaoci imali kompletnu sliku organizacija koje okupljaju osobe sa invaliditetom u opštini Bečej, predstavićemo i ova dva udruženja.
Društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama (MNRO) najstarije je udruženje koje okuplja osobe sa invaliditetom u Bečeju. Društvo je osnovano 1967. godine sa ciljem da pomogne mentalno nerazvijenim osobama. Iste godine je osnovana i Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Bratstvo“, tako da je MNRO u početku svu svoju pažnju usmeravao uglavnom na učenike ove škole koju pohađaju deca ometena u razvoju. Društvo je do devedesetih godina prošlog veka radilo dobro, ali su turbulentne godine od 1990. do 2000. godine umnogome redukovale želje i aktivnosti Društva. Posle promena u društvu prvi veliki projekat koji je uradio MNRO u saradnji sa humanitarnom organizacijom „Save the children“ iz Velike Britanije, bio je izgradnja biblioteke igračaka u Novom selu, u ulici Hove Friđeša (2001. godine). Prostorije za biblioteku igračaka na pet godina ustupila je treća Mesna zajednica, a ugovor je 2006. godine produžen na isti vremenski period. Opremu za biblioteku, igračke i ostale potrepštine donirali su UNICEF i „Save the children“. Biblioteka je bila pun pogodak, pa je MNRO otvorio još jedno takvo zdanje u Centru za mlade u Glavnoj ulici, gde se održavaju radionice za decu, rođendani i razna druženja. Pored radionica u kojima učestvuju deca, u bibliotekama igračaka radi se i sa odraslima.
Društvo za pomoć MNRO ima oko sedamdeset aktivnih članova (deca ometena u razvoju, starije osobe sa sličnim problemima i pedagozi, psiholozi i socijalni radnici).
Savez slepih i slabovidih Vojvodine osnovan je 1949. godine i okuplja 3.327 slepih i slabovidih osoba iz Vojvodine. Savez organizovano vodi brigu o dvanaest organizacija, čija su sedišta u Subotici, Somboru, Kuli, Kikindi, Bačkoj Palanci, Inđiji, Zrenjaninu, Vršcu, Rumi, Sremskoj Mitrovici, Novom Sadu i Pančevu.
U Bečeju od 1978. godine postoji ogranak koji pripada Gradskoj organizaciji slepih i slabovidih Novog Sada. Ogranak je poslednjih decenija radio na poboljšanju uslova za život ove kategorije osoba sa invaliditetom, a trenutno ima oko 40 članova. Osnovni cilj ogranka slepih i slabovidih u Bečeju je da na vreme otkrije decu koja imaju probleme sa vidom, evidentira ih i da im uz pomoć pedagoga Saveza slepih i slabovidih Vojvodine obezbedi školovanje i na taj način uključi u društvo.

Imali smo priliku da vidimo kako su organizovani MSI savezi i udruženja u Evropskoj uniji, naučili smo nešto i nadam se da ćemo barem deo toga moći da primenimo i kod nas. Shvatili smo da u poređenju sa EU, invalidna lica u Srbiji nisu toliko zapostavljena kao što se misli, ali nas čeka još mnogo stvari koje moramo da uradimo do ulaska u Evropsku uniju.
Atila Kovač: Udruženje distrofičara Vojvodine broji šest organizacija (Subotica, Sombor, Kikinda, Pančevo, Novi Sad i Ruma), a okuplja oko 500 članova. U Bečeju ne postoji opštinska organizacija koja okuplja distrofičare, pa su oboleli od ove bolesti članovi drugih udruženja. Deo njih je u Društvu za afirmaciju invalida „Feniks plus“, deo u Udruženju obolelih od multipleks skleroze, a njih trinaest je u našem Udruženju. Planiramo da i u opštini Bečej osnujemo organizaciju.
Mišićna distrofija je progresivna bolest koja uništava mišiće koji kontrolišu pokrete i oni vremenom propadaju i slabe. Od nje se može oboleti u najranijem periodu života, ali i kasnije. Bolest je i danas neizlečiva.
Pokrajinsko Udruženje distrofičara pomaže svojim članovima na razne načine. Dajemo pravne savete, posredujemo u ostvarivanju prava u socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, pri nabavljanju ortopedskih pomagala, organizujemo proslave Božića, Uskrsa, Nove godine, obeležavanje nedelje borbe protiv  distrofije, kampove za decu, radionice i edukacije.
Radionice se obično priređuju u Novom Sadu, pa uvek postoji problem putovanja za naše članove iz ostalih mesta.
Kao i u svim organizacijama invalidnih lica, najveću pažnju poklanjamo najmlađima. Prvo i osnovno kod dece sa invaliditetom je da završe školu. Međutim, ne računajući gradove, u opštinama su škole nedostupne za invalide u kolicima. Iako većina škola ima rampe, problem nastaje onoga trenutka kada deca krenu sa kabinetskom nastavom, kada posle svakoga časa menjaju učionice i kada treba da idu na prvi sprat. Nijedna škola nema lift i deca distrofičari osnovnu školu napuštaju posle četvrtog razreda. To bi u saradnji sa državom i lokalnim samoupravama trebalo da se promeni.
Stevan Markov: „Feniks plus“, društvo za afirmaciju invalida, osnovano je 2008. godine i od početnih dvanaest članova sada imamo šezdeset dva. Iako smo najmlađa organizacija u opštini Bečej koja okuplja osobe sa invaliditetom, u poslednjih godinu i po dana uradili smo mnogo na promociji i afirmaciji invalidnih lica. Okupljamo sve kategorije ljudi sa invaliditetom.
Od osnivanja radili smo na otkrivanju, evidentiranju i uključivanju osoba sa invaliditetom u društvo, pomaganju ljudima iz ove kategorije stanovništva pri upućivanju na lekarske preglede, organizovanju putovanja do banjsko-klimatskih lečilišta za oporavak osoba sa invaliditetom, a u izuzetnim slučajevima, o trošku udruženja, i pružanju materijalne pomoći svojim članovima.
Prvu veliku manifestaciju „Feniks plus“ je organizovao u maju pretprošle godine kada smo na prostoru tržnog centra KTC organizovali Kup Bečeja, sportsko takmičenje u šest disciplina. Oko sedamdeset takmičara iz osam udruženja iz Srbije takmičilo se u šahu, pikadu, „pločicama“, remiju, visećoj kugli, a veliko interesovanje
gledalaca izazvale su slalom trke u invalidskim kolicima. Protokolarnom delu Kupa Bečeja prisustvovao je i Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike, kao i predstavnici lokalne vlasti.
Kup Bečeja je održan i u sportskom ribolovu na Staroj Tisi na Bisernom ostrvu u julu (2009), a pored našeg udruženja nastupili su i takmičari iz Kanjiže, Sombora, Ade, Novog Sada i Bačkog Petrovog Sela.
Društvo za afirmaciju invalida pokrenulo je prošlog proleća i humanitarnu akciju za pomoć sedmočlanoj porodici Vujanić iz Bačkog Gradišta. Porodica Vujanić živi u stanu od 30 kvadratnih metara, a dvoje od petoro dece obolelo je od mišićne atrofije. Božo (18) i Nada (17) vezani su za kolica i njihovi roditelji ulažu velike napore da im stvore uslove za školovanje u Bečeju. Oboje su članovi „Feniks plusa“, a ovo Društvo organizovalo je akciju sakupljanja i prodaje PVC čepova. U tromesečnoj akciji učestvovala su deca iz zabavišta, obdaništa, osnovnih škola i pojedinci sa teritorije Bečeja, Bačkog Petrovog Sela i Mola, a prikupljen novac uručen je porodici Vujanić. Ovoj porodici i dalje je potrebna pomoć i trudićemo se da i u budućnosti budemo od koristi.
Ponosan sam na činjenicu da smo bili jedan od osnivača Saveza amputiraca Srbije, osnivačku Skupštinu smo priredili u Bečeju, što je imalo dobar odjek u javnosti. Savez okuplja oko 13 organizacija sa 2.000 članova, a naš cilj je da okupimo još više članica, jer prema nekim podacima u Srbiji živi oko 14.000 amputiraca. Nažalost, ova brojka se povećava, jer svake godine imamo 400 novih ljudi sa amputiranim delovima tela.
O našim aktivnostima možete se informisati na internet stranici www.feniksplus.com, a žao nam je što širu javnost o radu ne obaveštavamo putem tribina ili konferencija za novinare.

Lokalna samouprava i osobe sa invaliditetom
„Sitnice“ koje život znače…

Slobodan Malešev: O osobama sa invaliditetom u okviru svojih resora u Opštinskom veću trebalo bi da „brinu“ Đerđ Ric, zadužen za zdravstvo i socijalnu zaštitu, Pal Šandor, zadužen za međunacionalne odnose i odnose sa verskim zajednicama i Ilona Varnju koja je zadužena za oblast obrazovanja i kulture. Međutim, osobe sa invaliditetom i dalje nemaju zadovoljavajući tretman u opštini. I kada se u lokalnoj samoupravi uradi nešto korisno, „pada“ se na sitnicama. Primera za to je više, a najsvežiji je da prilikom označavanja parking mesta nisu obeležena mesta za vozila osoba sa invaliditetom. Pored toga, prilikom otvaranja opštinskog uslužnog centra predviđen je ulaz za invalidna lica, ali je on stalno zaključan. Da li u lokalnoj samoupravi može da se zaposli osoba koja će biti „spona“ između vlasti i invalidnih lica i koja će voditi računa i o ovakvim i sličnim „sitnicama“?
Peter Knezi: Za komunikaciju sa osobama sa invaliditetom striktno je zadužen Pal Šandor. Međutim, to je na nivou politike i imamo problem, jer nemamo osobu za komunikaciju na nivou uprave. Mislim da ćemo to vrlo brzo rešiti, već u februaru ili u martu.
Milica Ružičić Novković: Ovo o čemu sada pričamo je uvođenje pitanja invalidnosti u lokalnu upravu i to se može raditi na više načina. Invalidnost je prosektorsko pitanje i ne tiče se samo socijalne zaštite i zdravstva. Zbog toga svi sektori u svojim planovima treba da obrate pažnju i na osobe sa invaliditetom. Ako pravite plan razvoja opštine, treba da vidite kako to izgleda i iz aspekta osobe sa invaliditetom. Ako se bavite decom, dajte da vidimo koliko su mladi sa invaliditetom uključeni u zbivanja, ako je u pitanju ekologija, razmislite kako će taj plan uticati na osobe sa invaliditetom i šta bi one mogle da urade za bolju ekološku sliku opštine. Takvim radom ćete pokazati da imate jednaka očekivanja od svih građana.
Na nivou opštine možete da angažujete osobu sa invaliditetom kao vašeg savetnika ili savetnika člana Opštinskog veća.
To je jedan način prilaska problemu, a drugi bi mogao da bude da motivišete osobe sa invaliditetom da se uključe u politički život, pa da tim putem dođu u opštinu i zastupaju svoja prava i interese.
Preporučujem i organizacijama osoba sa invaliditetom sa teritorije opštine Bečej da osnuju savet koji bi u slučaju da predsednik opštine angažuje osobu sa invaliditetom za svog savetnika, odlučio ko će to biti. Savet preko te osobe trebao bi da plasira sve što treba da ide prema opštini, kao i da zajedno sa ostalim činiocima kreira lokalni plan akcije u oblasti invalidnosti i lokalnu strategiju socijalne zaštite.
Peter Knezi: Ideja je dobra. Iako imamo identifikovana udruženja invalidnih lica i njihove potrebe, jedan „administrativac“ ne može na najbolji način interpretirati probleme i potrebe osoba sa invaliditetom. Nemam nikakav problem da jedan od mojih savetnika bude osoba sa invaliditetom, čovek koji je u suštini zbivanja. Jedino je važno da ta osoba bude zastupnik interesa i potreba svih udruženja, a odluku moramo doneti svi zajedno. Iako smo se ovde okupili gotovo svi, mislim da sada nije mesto i vreme za operativni dogovor.
Želim da odgovorim i na kritike za parkiranje i uslužni centar. Što se tiče mesta za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom, verujem da će biti označena u kratkom vremenskom roku, a na to nas obavezuje i zakon. Vezano za drugu opasku koju ste naveli, a tiče se ulaza u opštinu sa zadnje strane, želim da kažem da smo mi pre otvaranja uslužnog centra zamislili da osoba sa invaliditetom, kada ima potrebu za dobijanjem nekih dokumenata i kada dođe pred opštinu, prvo kontaktira obezbeđenje na ulazu, a onda će oni otvoriti vrata i pomoći toj osobi. Na takvu proceduru smo se  odlučili zbog toga što ta vrata osoba sa invaliditetom ne može sama otvoriti. I da su otključana, svakako bi joj bila potrebna pomoć.
Milica Ružičić Novković: I za to ima rešenja. Jedno je obezbediti pristupnu rampu, a drugo je obezbediti pristupačan ulaz. Pošto vrata nisu dostupna za sve ljude, mogli biste, za početak, da ugradite zvonce, pa kada osoba sa invaliditetom dođe do vrata, može da pozvoni čuvaru da otvori vrata. Dajte sebi neki rok u kojem ćete obezbediti i pristupačnost vrata, što je drugi nivo adaptacije. Kada to uradite, potrudite se da obezbedite i pristupačnost informacija osobama koje ne vide ili ne čuju.
Peter Knezi: Ostao sam dužan da odgovorim na konstataciju da banke zatvaraju filijale u naseljenim mestima u našoj opštini.
To je poslovni svet nad kojim lokalna samouprava nema mnogo ingerencija i koji ima ili nema razumevanja za lokalnu zajednicu. Novi vlasnik Vojvođanske banke zbog racionalizacije, ili ne znam zbog čega drugog, nije imao razumevanja i zatvorio je filijale u Bačkom Gradištu, Bačkom Petrovom Selu i Novom selu. Postoji mogućnost, doduše mala, da Vojvođanska banka ponovo otvori filijale u naseljenim mestima. Poslao sam pismo predsedniku Upravnog odbora u kojem je i peticija građana i očekujem odgovor.
Lokalna samouprava ne gubi vreme i u pregovorima je i sa drugim bankama koje posluju u Bečeju. Nadam se da ćemo veoma brzo naći rešenje. Postavljanje bankomata nije problem, a otvaranje filijala će se najverovatnije desiti u februaru.

Socijalna zaštita osoba sa invaliditetom

Svetlana Gagić: Socijalna zaštita osoba sa invaliditetom je u Bečeju na zadovoljavajućem nivou. Svi oni koji su došli u Centar za socijalni rad i potražili pomoć, kao i oni koje smo mi „locirali“ dobili su adekvatnu pomoć u skladu sa zakonom i našim mogućnostima. Tu pre svega mislim na pravo na tuđu pomoć i negu i telesna oštećenja. Sve zahteve šaljemo invalidskoj komisiji iz Novog Sada i uglavnom dobijamo pozitivna rešenja. Nekada se desi da odgovor bude suprotan iako po našem mišljenju ta osoba zaslužuje pravo za koje je podnela zahtev. U tim slučajevima ne odustajemo od borbe, nego savetujemo osobu da ide na drugostepenu komisiju. U Centru za socijalni rad trenutno pomoć dobija oko 180 naših sugrađana.
Pristojnu  saradnju imamo i sa prisutnim kolegama i svako od njih, kada nam se obratio, bio je upućen na svoja prava. Moram da naglasim, bez želje za hvalom, ali sadašnja struktura lokalne vlasti ima razumevanja za probleme osoba sa invaliditetom. U razgovorima sa predsednikom opštine i doktorom Đerđom Ricom shvatila sam da čine sve što je u njihovoj moći da se stanje Bečejaca sa invaliditetom popravi. U lokalnoj strategiji zacrtali smo uvođenje personalnih asistenata i otvaranje boravka za decu sa posebnim potrebama. Sve to je petogodišnji plan i nadam se da ćemo barem jedan od ova dva zadatka „rešiti“ u skorije vreme. Većina osoba sa invaliditetom u opštini Bečej stvarno je nevidljiva, Centru ne prijavljuju svoje probleme i nama je teško da pružimo pomoć nekome za koga i ne znamo da postoji. Primera ima mnogo, dešava se da mladi ne žele da prijave svoje roditelje, osobe sa invaliditetom, a to čine tek kada iscrpe sve finansijske mogućnosti za njihovu pomoć. Centar im tada izađe u susret i obezbedi pomoć.
Slobodan Malešev: Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike, rekao je da 70 odsto od ukupnog broja osoba sa invaliditetom u Srbiji je siromašno, više od polovine njih živi od različitih socijalnih davanja, a samo 13 odsto je zaposleno. Kakva je situacija u Bečeju?

Svetlana Gagić: Složila bih se sa podacima koje je izneo ministar, a pretpostavljam da su slični procenti primenjivi i na našu opštinu koja broji oko 43.000 stanovnika. O siromaštvu osoba sa invaliditetom smo razgovarali na sastanku sa predsednikom opštine, ali i o mogućnosti da se otvori dnevni boravak za osobe sa posebnim potrebama. Ministarstvo rada i socijalne politike je veoma zainteresovano za otvaranje takvog objekta i nadam se da ćemo u 2010. godini krenuti u taj projekat. Očekujem pomoć i od Pokrajinskog sekretarijata za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, ali i od drugih donatora. Čeka nas težak posao, ali se nadam da će biti završen u 2011. godini. Pre toga bih želela da krenemo sa mrežom personalnih asistenata, a to bi bila stvarna, svakodnevna pomoć osobama sa invaliditetom. Treba samo da vidimo kako ćemo to odraditi.
Milica Ružičić Novković: Po nacrtu novog Zakona o socijalnoj zaštiti, servis personalnih asistenata je jedan od servisa koji će biti uspostavljen za pomoć osobama sa invaliditetom. Resorno ministarstvo je odredilo standarde, a on će biti pod ingerencijom lokalne samouprave. Zakon bi trebao da stupi na snagu 2011. godine, imajući u vidu da je potrebno doneti još mnogo akata da bi servis mogao da zaživi. Mi smo u Novom Sadu ubedili lokalnu zajednicu da obezbedi sredstva za desetoro personalnih asistenata i samim tim da se pripremi za dan kada će zakon stupiti na snagu. Odlično je što i vi u Bečeju u strategiji imate personalne asistente i mogu da vam predložim da, kao i u Novom Sadu, nosioci personalne asistencije budu organizacije osoba sa invaliditetom. Servis će u budućnosti definisati stanje osoba sa invaliditetom i upravljati stvarima na njihovom poboljšanju. Ispred Centra „Živeti uspravno“ nudim vam pomoć bilo kakve vrste, organizacijama osoba sa invaliditetom i lokalnoj samoupravi. Rado ćemo naše znanje i iskustvo podeliti sa vama. Kada to kažem, mislim i na pomoć prilikom otvaranja dnevnog boravka za osobe sa invaliditetom. Do sada smo imali praksu da oni kojih se priča najviše tiče imaju najmanje mogućnosti da utiču na to kako će ona izgledati. Pošto vi krećete iz početka, savetujem vam da nosilac posla bude Društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama i ŠOSO „Bratstvo“. Samo ako bude rađeno na taj način, moći ćemo da govorimo o tome da taj objekat pripada osobama sa invaliditetom. Treba i da zaboravite termin „deca sa posebnim potrebama“, jer tako nešto ne postoji. Govorimo o deci sa invaliditetom, a posebne potrebe su rezultat nečije tuđe procene.
Radovan Vujović: Uspostavljanje dnevnog boravka za decu sa invaliditetom je veoma bitna stvar, ali je u njegov rad potrebno uključiti i roditelje, a pomoć vrsnih stručnih ljudi je veoma potrebna. I ranije lokalne vlasti su govorile o otvaranju jednog takvog dnevnog boravka, ali je sve ostalo na pokušajima. Raduje me što vidim da ovoga puta neće biti tako.

Pitanja, zamerke i sugestije

Radovan Vujović: U prethodnom periodu kao direktor ŠOSO „Bratstvo“ slao sam svoje kolege na kurseve za gestovnog prevodioca koji su održani u Novom Sadu. I dalje imam zainteresovanih saradnika za učenje gestovnog jezika. Kada će kurs biti organizovan i u Bečeju?
Peter Knezi: Sa gospodinom Vujkovim sam se dogovarao u vezi sa organizovanjem novog kursa gestovnog jezika. Pošto su sa prvog kursa izostali radnici lokalne samouprave, mi ćemo biti organizatori i sponzori, a pozive ćemo uputiti svim javnim ustanovama.
Atila Kovač: Prilikom renoviranja Gradske biblioteke distrofičari su imali zahtev da se rampa izmesti sa strane da bismo i mi mogli da posećujemo ovu ustanovu. Rampa koja postoji ima veliki nagib i nije pristupačna za ljude u kolicima. Obećano je da će se nešto uraditi po tom pitanju, međutim, nije se desilo ništa. Zbog čega?
Milica Ružičić Novković: Ako predsednik opštine dozvoli, dala bih mu sugestiju na koji način može da se reši ovo pitanje. Napišite pismo svim javnim preduzećima i korisnicima objekata u javnom sektoru sa preporukom da prilikom renoviranja, izgradnje ili čak popravljanja elektro-instalacije urade i elemente pristupačnosti. Time ćete dati primer privrednom sektoru da i oni treba da se ponašaju odgovorno. To se neće desiti odmah, ali ako iskoristite medije za promovisanje onoga što ste uradili, sigurno će i privredni i ostali sektori krenuti vašim primerom. Kada pričamo o pristupačnosti, morate znati da ne govorimo samo o osobama sa invaliditetom, nego da mislimo na sve ljude. Svi imamo bake i deke kojima su takođe potrebni pristupačni  objekti, a tu su i najmlađi.
Stevan Markov: Pozdravljam želju organizatora ove tribine da u razgovorima svi zajedno dođemo do rešenja problema. Međutim, kada bismo ovde iznosili sve probleme ostali bismo do sutra ujutro. Predsednik opštine je upoznat sa našim problemima i ne bih ih ponavljao nego bih pitao: kada ćete nas okupiti ponovo u ovom broju, ali da na sastanku bude i doktor Đerđ Ric koji može da utiče na rešenje mnogih naših problema?
Peter Knezi: Srešćemo se veoma brzo, očekujem da to bude početkom 2010. godine, kada ćemo sesti i „pretresti“ sve probleme. Dogovorićemo se oko svega, potrebno je samo malo strpljenja.

Suočavanje sa stvarnim životom

Borislava Beba Perić Ranković: Neću postaviti nijedno pitanje, nego ću stati na stranu lokalne samouprave, jer mnogo problema možemo rešiti i mi sami – osobe sa invaliditetom – umesto da lopticu prebacujemo na opštinske vlasti. Kritikovaću osobe sa invaliditetom. Stradala sam 1994. godine, a godinu dana kasnije kada sam izašla sa rehabilitacije u Novom Sadu, počela sam da idem u našu Jodnu banju. Osim osoba koje su gluve i nagluve i ponekog slepog ili slabovidog, na ulicama Bečeja nisam videla osobe sa invaliditetom koje koriste kolica. Bila sam prva osoba koja je javno izašla na ulicu i to je za mene bilo razočarenje. Saobraćajnice su loše, ali to nije razlog da osoba u kolicima ne izađe u šetnju. Isto tako sam radila u stolarskoj firmi u kojoj sam i nastradala i nije me bilo sramota. Država me je penzionisala, ali ja nisam htela da sedim i dobijam novac za ništa, nego sam htela da radim. Dakle, problem osoba sa invaliditetom je što su do skoro očekivale novac od države da ne bi radili i na taj način su napravili loš trend o nama. Postojale su i zaštitne radionice i radna mesta koja su nam bila prilagođena, ali, očigledno, osobe sa invaliditetom nisu imale volje da rade.
Treba informisati i motivisati osobe sa invaliditetom da se aktiviraju i izađu iz četiri zida. Treba ih motivisati da priđu vama, da se evidentiraju i da konačno znamo broj osoba sa invaliditetom u opštini Bečej. Znamo da broj onih koji su u udruženjima ne čini pravu sliku i pravi broj. Osobe sa invaliditetom moraju da pokrenu sve, jer ako oni to neće, džaba se sve ostalo radi. Možete vi napraviti pristupnu rampu i za biblioteku i opštinu i ko zna gde još ako invalidna lica neće to da koriste i sede unutar četiri zida. Šta ste radili? Bacili ste novac koji je možda mogao da bude upotrebljen za druge stvari. Poenta je da osobe sa invaliditetom moraju skupiti hrabrost, izaći iz kuće i suočiti se sa stvarnim životom, ma kakav on bio.
Svetlana Gagić: Beba je u pravu. Mnogi invaliditeti kod ljudi se javljaju po rođenju ili u ranoj mladosti, ali se oni evidentiraju tek posle četrdesetak godina. Pitanje je gde su bili do sada i zbog čega nisu želeli da se uključe u život? Da li je to bio stid od osude okoline ili nešto drugo? Sada su druga vremena, različitosti se poštuju, a u stvari njih i nema – svi smo isti. Treba što više da radimo na tome da su svi isti pred zakonom i Bogom i da konačno u opštini napravimo bazu podataka osoba sa invaliditetom. Samo na taj način ćemo moći da radimo kako treba. U ovaj posao moraju biti uključeni svi, od institucija preko medija pa do samih invalidnih lica.

Školovanje osoba sa invaliditetom u Bečeju

Radovan Vujović: Sa decom sa invaliditetom radim skoro 38 godina i direktor sam škole koju pohađaju deca sa mentalnim smetnjama. Volim svoj posao, srce mi je svih ovih godina bilo puno i sa radošću mogu da kažem da se u rešavanju problema invalidnosti poslednjih godina dešavaju pozitivne stvari. Snaga medija u ovoj oblasti je velika i zbog toga pozdravljam sve napore koje čini Bečejski mozaik da informisanjem stvori bolju klimu za život osoba sa invaliditetom.
Kada govorim o obrazovanju dece sa mentalnim invaliditetom, u Bečeju u ŠOSO „Bratstvo“ rade visoko stručni kadrovi koji mogu da odgovore svim izazovima. Problem koji imamo u našoj, ali i ostalim školama i predškolskim ustanovama, je nedostatak logopeda sa znanjem mađarskog i srpskog jezika. U „Bratstvu“ na adekvatne načine pomažemo učenicima da ovladaju znanjem i tehnikama koje će im trebati u životu, kako u osnovnom, tako i u srednjem obrazovanju. U neka sretnija vremena veliki i mali privrednici u Bečeju su se otimali za naše učenike koji su vredni i pošteni, ali je sada situacija mnogo lošija. U ovo teško vreme privreda nije razvijena, ali i danas imamo firme sa kojima sarađujemo. Recimo, Komunalac zapošljava našu decu.
Problem bečejskog obrazovanja dece sa invaliditetom mogao bi biti i tolerancija. Nisu sva deca koja pohađaju ŠOSO „Bratstvo“ mentalno nedovoljno razvijena, ali za njih još uvek nema mesta u ostalim školama. Problem je u nama, a razlog za to mogao bi biti nedovoljna informisanost javnosti, jer ne žele baš svi roditelji da vide svoje dete da sedi u klupi sa detetom koje ima određen problem. Zbog toga mediji imaju veoma važnu ulogu u edukaciji svih građana i samo zajedničkim snagama možemo do sistema obrazovanja pogodnog za svako dete. Rešenje bi mogli da budu i personalni asistenti, ali teško mogu da zamislim da će se to ostvariti. U vreme kada jedva plaćamo učitelje, teško će biti izdvajanje dodatnog novca za personalne asistente. Nadam se da će me nova školska godina demantovati i da će se početi sa primenom sistema asistenata.
Milica Ružičić Novković: Od gospodina Kovača čuli smo da deca sa invaliditetom koja su u kolicima školu uglavnom napuštaju posle četvrtog razreda kada počne kabinetska nastava i kada ne mogu da se kreću iz učionice u učionicu. I za ovaj problem postoji rešenje koje u Novom Sadu već primenjuje Udruženje distrofičara. Dok se ne uspostavi sistem personalnih asistenata u školama, možete da angažujete osobe na civilnom odsluženju vojnog roka koje bi pomagale deci sa invaliditetom u školama da ne odstupaju od gradiva. Slažem se i sa gospodinom Vujovićem koji je pričao o toleranciji, ali to ne bi smelo da bude prepreka. Međunarodnu Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom Srbija je potpisala 2008. godine, a parlament ga je ratifikovao 2009. godine. Dakle, mi smo u obavezi da nešto što je ljudsko pravo sprovedemo u delo bez obzira na toleranciju ili netoleranciju. Ne treba škola da se priprema za mene da bih ja ušla u nju, nego da bude takva da sva deca mogu u nju da uđu. Svim učenicima treba da pokažemo da kada izađu iz klupa mogu da grade društvo koje je inkluzivno za sve ljude.
Svetlana Gagić:  U Bečeju imamo pozitivan primer. Nedavno je momak koji je osoba sa invaliditetom uspešno završio Ekonomsko-trgovinsku školu. Dečko je iz Bačkog Gradišta, a tokom školovanja je stanovao u Gerontološkom centru. Svaki dan su ga vojnici u civilnoj službi vozili u školu, a vikendom kući. Lokalna samouprava je platila sve njegove troškove. Imamo i slepu ili gluvu decu koja se nalaze na školovanju u Zemunu. Bez želje da ikoga hvalim, i u njihovom slučaju lokalna samouprava pokriva troškove školovanja.

Sport i osobe sa invaliditetom

Goran Strajnić: Moj zadatak u opštinskoj vlasti je da pratim Nacionalnu strategiju sporta, a pokušavam da je primenim u lokalnim okvirima. Tvorci strategije su u nju uneli i elemente bavljenja sportom osoba sa invaliditetom i na taj način pokazali da vode računa o svim ljudima. Najvažnije je da se u narednom periodu moraju poboljšati uslovi za bavljenje sportom invalidnih lica. Tu se pre svega misli na pristupačnost sportskih objekata, to jest da se prilazi, svlačionice, kupatila i toaleti i sportski sadržaji prilagode osobama sa invaliditetom. Drugi cilj koji strategija predviđa je podizanje društvene svesti, da pokušamo da pomognemo osobama sa invaliditetom da se uključe u sve tokove, pa i u sport i da budu ravnopravni sa ostalim ljudima.
Problem je i to što ljudi iz mnogih saveza, predstavljajući se kao nosioci sportova osoba sa invaliditetom, participiraju za finansijska sredstva, a kada ih dobiju, ne usmeravaju sav novac u prave svrhe. U savezima ima mnogo netrpeljivosti, međusobnog neslaganja, sujete, a najviše štete zbog takvog ponašanja imaju sportisti, bilo da su bez ili sa invaliditetom. Ovakvu praksu bi što pre trebalo iskoreniti, a to se može učiniti samo ako institucije budu radile svoj posao i maksimalno kontrolisale sportske saveze, udruženja i klubove.
I pored veoma loših uslova za rad i takmičenje, u Srbiji ima mnogo kvalitetnih sportista koje su osobe sa invaliditetom. Tu je Beba koja je broj jedan na svetskim listama, dvostruka evropska šampionka, olimpijska vicešampionka, fudbalska reprezentacija Srbije je prvak Evrope, imamo dobre atletičare, strelce, stonotenisere… Međutim, svi njihovi uspesi su individualna stvar, a ne briga države, saveza, lokalne samouprave.
Sport osoba sa invaliditetom u našoj opštini deli sudbinu ostalih sredina u Srbiji. U Sportskom savezu opštine Bečej nije registrovan nijedan klub u kojem se takmiče osobe sa invaliditetom, osim Kluba borilačkih veština „Dojo“. Biću iskren i kritikovaću sebe. U poslednjih godinu i po dana, od kada sam pomoćnik predsednika opštine zadužen za sport i omladinu, opština je malo pažnje pridavala sportu osoba sa invaliditetom, a razlog je taj što ne postoje registrovani klubovi u kojima treniraju invalidna lica. Iz prethodnih izlaganja zaključio sam da sport zauzima značajan deo aktivnosti osoba sa invaliditetom i potrudiću se da sa ove pozicije pomognem razvoju tog segmenta njihovog rada.
Ipak, u prethodnom periodu ostvarili smo i neke pomake u obezbeđivanju pristupačnosti sportskih objekata. Beba, predsednik opštine, direktor sportskog centra i ja smo razgovarali o adaptaciji centra. Projekat sanacije prilaza OSC-u i preuređenja svlačionica i toaleta potrebama osoba sa invaliditetom vredan pet miliona dinara je urađen i prosleđen u Ministarstvo omladine i sporta. Sada ostaje da ja i Beba, koja je u stručnom savetu ministarke Snežane Samardžić Marković, lobiramo da taj novac stigne što pre i da OSC „Mladost“ u pravom smislu bude pristupačan za sve i da u njemu možemo da organizujemo takmičenja i kampove osoba sa invaliditetom.  
Želim da pohvalim napore organizatora ove tribine da sve nas okupi na jednom mestu i da u razgovorima svih relevantnih činilaca dođemo do kvalitetnih ideja i rešenja.
Borislava Beba Perić Ranković: Sport mi je doneo ispunjenje davno zaboravljenih snova. Pre povrede sam trenirala košarku i imala velike ambicije, ali kada mi se dogodila nesreća i kada sam postala vezana za kolica mislila sam da je bavlje-
nje sportom za mene „zapečaćeno“.

Sticajem okolnosti, na nagovor prijatelja počela sam da se bavim košarkom u kolicima i stonim tenisom. Na kraju sam dokazala i sebi i drugima da se jakom voljom mogu ostvariti snovi, bez obzira na povredu. Ljudi me pitaju da li je osobama sa invaliditetom teže stići do „zvezda“ nego sportistima bez invaliditeta? Uvek im odgovaram da to ne može da se meri i da osobe sa invaliditetom možda imaju lakši put. Svi vrhunski sportisti bez invaliditeta su sportom počeli da se bave u ranoj mladosti, sazrevali su sa njim, a treneri su imali mnogo muka da ih održe na pravom kursu jer svi mladi imaju „bubice“. Osobe sa invaliditetom sportom ozbiljno počinju da se bave posle nesreće, a obično je to u nekom starijem dobu. Tada imamo prednost, trenerima je lakše da rade sa nama, jer smo u glavi raščistili šta želimo i apsolutno se posvećujemo zacrtanom cilju. Tako je bilo i sa mnom, žao mi je samo što sam morala da odem iz Bečeja. Sala stonoteniskog kluba je nepristupačna za sportiste sa invaliditetom pa sam putovala za Novi Sad, jer je na SPENS-u sve prilagođeno za nas. Mogla sam da napredujem uz Zlatka Keslera i Iliju Đurašinovića, u početku sam putovala tri puta nedeljno, a na kraju sam u Novi Sad išla dva puta dnevno, pet dana u nedelji. Imala sam nesebičnu pomoć roditelja koji su mi na kraju kupili stan i preselila sam se tamo. Drago mi je što sam uspela i što sam imala priliku da im vratim sve uloženo. Želim da naglasim da kada sam ja počela da igram stoni tenis, nije postojao Zakon o sportu i nisu postojale nagrade za osobe sa invaliditetom koje su osvojile medalje. Sportom sam počela da se bavim iz ljubavi i potrebe, a ne zbog nacionalne penzije.
Upravo ovo bi mogla da bude poruka svim nivoima vlasti i privrednicima da treba ulagati u sportiste, jer smo mi najbolji ambasadori države, pokrajine i lokalne sredine i uvek postoji mogućnost da im se uložena sredstva vrate. I ne samo da treba da ulažu u ljude, nego i u sportske objekte, jer decu od malih nogu treba usmeriti ka pravilnom razvoju tela i uma, što sport omogućuje, a ne prepustiti ih ulici.
Radmila Petrićević, diplomirani trener borilačkih veština: Za većinu ljudi karate i taj či čuan (kineska gimnastika) predstavljaju nešto što „ne ide“ sa invalidnošću. Međutim, stvarnost je sasvim drugačija.
Svetska zdravstvena organizacija je 2003. godine priznala karate kao vid terapije osoba sa telesnim i mentalnim invaliditetom. Čovekovo telo je stvoreno za kretanje, a njegov nedostatak u modernom dobu je uzrok različitih degenerativnih promena u lokomotornom aparatu. Praktikovanje borilačkih veština osoba sa invaliditetom podrazumeva mentalni trening, strečing, disajni trening, jogu, vežbe prilagođene vrstama invaliditeta, učenje kata… Dobit od ovakvog rada je nemerljiva, i pored razvoja snage, fizičke i mentalne, utiče i na razvoj samouverenosti, sigurnosti, koordinacije, poboljšanja cirkulacije…
Klub borilačkih veština „Dojo“ prošle godine u okviru redovnih aktivnosti organizovao i taj či čuan za članove Organizacije gluvih i nagluvih, a prema rečima gospodina Vujkova četiri polaznice su bile zadovoljne radom u klubu.
U septembru smo počeli rad i sa mentalno nedovoljno razvijenim osobama, a dvoje učenika ŠOSO „Bratstvo“ su samo posle dva meseca rada počeli da postižu i prve uspehe. Oni su na Prvom karate prvenstvu Srbije za osobe sa invaliditetom osvojili bronzane medalje u disciplini „prikaz tehnike“.
Program rada u našem klubu, stručnost, vreme, dobru volju i mesto za trening, osobama sa invaliditetom nudimo besplatno.
Radovan Vujović: Želim da vas ohrabrim u vašem radu i da kažem da smo u školi „Bratstvo“ veoma zainteresovani za vaše programe. Bez obzira na to što idem u penziju, moj naslednik, koji je profesor fizičke kulture, će sigurno razumeti potrebu dece da se uključe u rad vašeg kluba. Vrsta korektivnog rada koja se praktikuje kod vas deci mnogo znači.
Romana Romanov: Izuzetno je važno voditi računa o razvoju sporta osoba sa invaliditetom kao delu inkluzivnog obrazovanja. Oblast je veoma kompleksna sa velikim brojem problema, pa ću napraviti uvod u ono što želim da istaknem, da bi se bolje razumelo koliko kasnimo sa razvojem ove oblasti.
Sa stonoteniserima sa invaliditetom sam intenzivno počela da sarađujem 2004. godine, jer je to bio sport kojim sam se bavila u mladosti. Završila sam Fakultet za sport i bila sam prilično negativno iznenađena, jer sam „izašla“ sa fakulteta gde nisam čula nijednu reč o tome da postoji sport za osobe sa invaliditetom. Kada sam počela da radim sa stonoteniserima, mnogo sam se zainteresovala za oblast sporta osoba sa invaliditetom, želeći da dopunim svoje znanje i da doprinesem podizanju nivoa znanja budućih profesora fizičkog vaspitanja i trenera  koji pohađaju Fakultet za sport.
Tema obrazovanja u sportu osoba sa invaliditetom je veoma kompleksna, što zbog velikog broja vrsta invalidnosti, što zbog činjenice da nemamo validne baze podataka. Ne znamo broj osoba sa invaliditetom, broj dece ometene u razvoju i ne možemo na adekvatan način da delujemo na poboljšanju svih parametara.
Od nedavno su i deca ometena u razvoju koja prođu klasifikaciju medicinske komisije, u redovnom školskom procesu, ali se, barem u Novom Sadu, javljaju problemi tamo gde ih najmanje očekujemo. Deca se vraćaju u specijalne škole, jer u ustanovama koje su pohađali ne postoje stručni kadrovi za njihovu obuku. Ne mogu da govorim za nastavnike i profesore iz drugih vaspitnih oblasti osim sporta, ali je činjenica da kolege nisu dovoljno edukovane da mogu da prilagode nastavni program deci sa invaliditetom.
Jedan sam od autora programa „Adaptirana fizička aktivnost i inkluzija“ upravo da bi kolegama koji rade u nastavi fizičkog vaspitanja dopunila znanja i stručnost podigla na viši nivo. Otvorena sam za saradnju, drago mi je da se i van Novog Sada pokreću klubovi i sekcije gde se osobe sa invaliditetom bave sportom. Ako nekome treba stručna pomoć uvek ću se odazvati.

Osobe sa invaliditetom i putovanje  

Romana Romanov: Invalidnost i turizam posmatram sa aspekta fizičke aktivnosti i putovanja, to jest kako da osobe sa invaliditetom stignu do destinacije koja ih zanima i koliko će im za to trebati energije. U Novom Sadu radimo na istraživanju turističke infrastrukture i njene pristupačnosti. Ako su turističke atrakcije zanimljive za osobe sa invaliditetom nepristupačna mesta, onda nailazimo na prvu barikadu. U svojim istraživanjima i predlogu mogućih rešenja oslanjamo se na iskustva turističkih destinacija u svetu, ali i zemalja u okruženju. Jedan od bisera turističke ponude Vojvodine je Fruška gora, nacionalni park na njoj i mnoštvo manastira. Za sada je sve to većinom nedostupno, a dobar primer rešenja imamo pored Zagreba gde su osobe sa invaliditetom izdejstvovale izgradnju žičare koja ih vozi do 500 metara nadmorske visine. Na tome i sličnim stvarima koje će doprineti dostupnosti destinacija moramo raditi ako želimo da razvijamo turizam za osobe sa invaliditetom.
Fakultet „Tims“ dobro sarađuje sa opštinom Bečej što se tiče sporta, a rada sam da budem i „link“ za saradnju na relaciji turistička organizacija – Departman za turizam.
Milica Ružičić Novković: Centar „Živeti uspravno“ je član Evropske mreže pristupačnog turizma i ove godine se najviše bavio upravo pristupačnošću u turizmu. U aprilu smo imali sastanak sa predstavnicima Južnobačkog okruga, kome pripada i Bečej, na kojem smo konstatovali da imamo mnogo zanimljivih prirodnih i kulturnih destinacija koje su turistički vredne, ali nijedna nije pristupačna. Zahvaljujući Zakonu o zaštiti spomenika kulture većina njih u skorije vreme neće biti pristupačna za sve. Ipak, nećemo odustati od borbe, naći ćemo način na koji mogu da se izvedu radovi na tim objektima da bi bili pristupačni za sve.

Da li su osobe sa invaliditetom svesne svojih prava?
„Osobe sa invaliditetom nemaju pravo na sreću…“

Milica Ružičić Novković: Većina osoba sa invaliditetom nije svesna svojih prava. Prvi razlog za to je što većina misli da naš život mora da izgleda onako kako je, da je bolje ostati u kući,  bežati od stvarnosti i ne prihvatati vlastito stanje. Često ni porodica, prijatelji i komšije ne prihvataju stanje invalidnosti, a niko im nije objasnio da je to deo ljudske različitosti. Iako izađem na ulicu, ne mogu da vidim primer na koji bih mogla da se ugledam, jer sam fokusirana na sopstvene probleme. Mislim da je moje oštećenje moj najveći problem, ali to nije tako. Devedeset osam posto mojih problema nemaju veze sa mojim oštećenjem i samo borbom i upornošću mogu da ih prevaziđem. To su psihosocijalni elementi koji pogađaju osobe sa invaliditetom i sprečavaju ih da rade na sebi.
Centar za psihosocijalnu podršku osoba sa invaliditetom „Živeti uspravno“ je sproveo anketu među Novosađanima i rezultati su bili poražavajući. Moji sugrađani su u velikom procentu rekli da osobe sa invaliditetom nemaju pravo na sreću. Međutim, osobe sa invaliditetom treba da shvate da je prvi korak o svesti o vlastitim pravima, vrednovanje svog života kao bilo kojeg drugog.
Takođe, ne treba nas maziti i paziti. Osobe sa invaliditetom imaju posebne institucije, posebne programe, posebne kategorije i u svemu tome posebnom izgubi se suština – da imamo ista prava kao i svi ljudi. Stavite čoveka u vatru da bi mogao da nauči šta je život. Dok god smo sakriveni, dokle god nas maze, paze, kupaju, daju nam odela, nećemo ništa postići.
Upravo u ovom slučaju uloga udruženja osoba sa invaliditetom je od presudnog značaja. Ono što je moj predlog svima vama je da prvo sami sebe maksimalno informišete, a da onda prenosite znanje i drugim osobama sa invaliditetom koja su u vašim udruženjima.
Stevan Markov: Udruženje „Feniks plus“ je tokom ove godine održalo tribinu o pravima osoba sa invaliditetom i bilo je pozitivnih efekata. Predavač je bio pravnik Zoran Nikolić, osoba sa invaliditetom, a posle njegovih objašnjenja zakona i sugestija, nekoliko naših članova je kasnije ostvarilo svoja prava za koja do tada nisu ni znali da imaju. Takve tribine su se pokazale kao pun pogodak i naše udruženje će i u budućnosti priređivati takav vid edukacije.

Milica Ružičić Novković: Uloga organizacija osoba sa invaliditetom jeste da upoznate ne samo zakon o zabrani diskriminacije, nego sve zakone i da vidite šta od toga vaši članovi mogu da iskoriste. Tužba nije jedini put za ostvarivanje zakonom garantovanih prava. Samim tim što u svakom momentu u glavi imate ono što je vaše pravo, u mogućnosti ste da razgovarate sa određenom institucijom koja vam možda uskraćuje neko pravo. Možete da koristite i besplatnu pravnu pomoć u sudu i da se kao organizacija povežete sa opštinom ili sudom u cilju rešavanja eventualnih pravnih problema. Po prvi put u našem zakonodavstvu imate mogućnost da kao organizacija tužite lice ili instituciju za koju osnovano sumnjate da je izvršila diskriminaciju prema jednom vašem članu. Zbog toga je važno da pratite i znate zakone, jer od našeg znanja zavisi koliko će se one primenjivati.

Niko ne zapošljava osobe sa invaliditetom   

Stevan Markov: Situacija u ovoj oblasti u našoj opštini je veoma loša. Nisam čuo da je u poslednjih nekoliko godina u Bečeju zaposlena osoba sa invaliditetom. Neka me neko demantuje, ali mislim da sam u pravu. Lepo je to što se svi deklarativno zalažu za obavezu zapošljavanja invalidnih lica, što inače i zakon nalaže, ali u praksi se to ne dešava. U našem udruženju ima članova koji su sposobni za određene vrste poslova, imaju znanje i želju da rade, ali to pravo ne mogu da ostvare. Pokušali smo da animiramo privatnike i ustanove da zaposle neke od naših članova, ali se sve završavalo dopisima: „Čućemo se, imamo vas u vidu“. Očekujem da nam lokalna samouprava pomogne po ovom pitanju, pa kada se dvoje ili troje naših članova zaposli, moći ćemo da kažemo da smo uspeli.
Milica Ružičić Novković: Zakon o zapošljavanju će stupiti na snagu u maju ove godine. A znate li kada će početi da se primenjuje? Onog trenutka kada organizacije osoba sa invaliditetom budu odlučile da to tako treba, a ne kada to kaže ministar rada, pokrajinska vlada ili lokalna samouprava. Najveći kočničari procesa zapošljavanja osoba sa invaliditetom su njihove organizacije i specijalno obrazovanje. Kada to kažem, mislim da organizacije osoba sa invaliditetom ne čine dovoljno na edukaciji svojih članova na temu zapošljavanja, ne organizuju mikrokampanje, jednostavno ne pripremaju svoje članove za život izvan udruženja. Živimo u takvom vremenu da svakodnevno moramo da učimo i da se usavršavamo. Zbog toga treba da radite još više.

Borislava Beba Perić Ranković: Veliki je problem i u nama samima. Znam mnogo primera da invalidi nisu želeli da prihvate posao koji im je nuđen. Kada država penzioniše osobu sa invaliditetom, u većini slučajeva ona ne želi više da radi iako je u mogućnosti, jer joj je lakše da sedi i prima „crkavicu“. Ja sam radila deset godina posle penzionisanja u firmi u kojoj sam nastradala i zahvalna sam gazdi koji mi je to omogućio. Ali, ja sam želela da radim, nije bilo jednostavno i lako podneti sve one čudne poglede ljudi koji su dolazili u radionicu i pitali se šta ću ja tu, zašto ne sedim kod kuće? Ako želite da uspete, morate se sukobiti sa ljudima i njihovim predrasudama o osobama sa invaliditetom. Taj proces jeste dug, prvo moramo raditi na sebi, imati čeličnu volju i biti prisutni svugde.
Milica Ružičić Novković: Osobe sa invaliditetom mnogo koštaju državu zbog toga što uglavnom ne rade – u Srbiji imamo 350.000 invalidskih penzija. Centar za samostalni život Srbije radio je istraživanje o tome koliko je poslodavaca spremno da zaposli osobe sa invaliditetom i koliko je osoba sa invaliditetom spremno da radi. Desilo se da u Južnobačkom okrugu na evidenciji nezaposlenih ima najviše osoba sa oštećenim sluhom, a onih sa motornim invaliditetom skoro uopšte nema. Zbog čega je to tako? Ljudi sa motornim oštećenjima rade godinu, tri, pet i kada steknu uslov, idu u penziju ne znajući da gube prava koja mogu da ostvare kroz rad. Međutim, nisu oni sami krivi za to. Na to ih motivišu stručnjaci centara za socijalni rad, pa i same organizacije osoba sa invaliditetom. Ne razumem shvatanja takvih osoba sa invaliditetom koji se ne pitaju: „Šta ću raditi za tri, pet, deset godina? Šta ću ja sa 23, 25, 30 godina u penziji, kada moji vršnjaci tek razmišljaju gde će se zaposliti?“
Atila Kovač: Ja sam imao nepunih 20 godina kada su me penzionisali iako nisam to želeo. Mogao sam da radim i neke druge poslove u to vreme, recimo na telefonskoj centrali, ali mi zakon nije dopuštao s obzirom na vrstu invaliditeta. Druge zemlje na bolji i humaniji način su rešile pitanje o kojem diskutujemo. U Nemačkoj i Francuskoj između 50 i 60 procenata osoba sa invaliditetom je zaposleno. U Mađarskoj je taj procenat od 13 do 15 posto, a u Srbiji svega tri. Džabe krojimo zakone ako sami invalidi neće da rade, ako se oslanjaju na „socijalu“. U glavama osoba sa invaliditetom mora da dođe do korenitih promena.
Laslo Hegediš: Ljudi moji, sve je to lepo što mi pričamo, ali ko nas sluša? Da li ćemo samo pričom uspeti nešto da uradimo? Mislim da je sve ovo uzaludno.
Milica Ružičić Novković: Nije u redu da budete maliciozni. Na tribini su bili i predsednik opštine i član Opštinskog veća koji mogu da nam pomognu. Prozivati ostale članove lokalne vlade koji su bili pozvani na tribinu, a nisu prisustvovali, nije strateški dobar korak, jer će vam u nekoj drugoj situaciji oni možda biti od pomoći. Naš narod je mnogo kritizerski usmeren, a često ne radi ništa da promeni neke stvari.

Objavljivanje dodatka omogućilo je Ministarstvo kulture Republike Srbije

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *