Srbija, deset godina nakon promena: Šabac – U tunelu, a svetlosti nema

Istorija se ponovila, a posle Miloševićevog nepriznavanja Koštuničine pobede iz večeri u veče na gradskom trgu u Šapcu na protestima okupljalo se po desetak i više hiljada građana. Takva energija i euforija nije zabeležena u bližoj prošlosti, a kulminacija je bila petog oktobra kada je iz centra grada za Beograd krenulo dvadeset autobusa i na stotine automobila. Znalo se da režim mora pasti…

Ono što je očevidno jeste da posle deset godina očekivanja građana nisu ostvarena. Vidna je apatija, nedostatak volje i optimizma kod običnih građana. Istina, nema više tvrdog autokratskog režima, zaboravilo se na hiperinflaciju, ratove, izbeglice, na ulicama je tri-četiri puta više automobila i to strane proizvodnje, budžeti su znatno povećani, čak i na spiskovima manji je broj nezaposlenih… Ali, nema radosti ni entuzijazma kao što se očekivalo posle „demokratske revolucije“.

Izneverene nade

– Čitavu deceniju smo izgubili u borbi protiv Miloševića. Znamo da preko noći stanje nije moglo da se popravi, da standard, industrija i ostale delatnosti ne mogu da preskoče svoje mogućnosti, ali smo barem očekivali vlast primereniju običnom čoveku. Ovako na delu smo dobili spregu tajkuna i političara, legalizovali smo bogatstvo stečeno u nenormalnim uslovima izolacije, šverca i ratova, a što je najpogubnije, i predstavnici takozvane demokratske provinijencije olako su se odrekli svog ranijeg odela. Dok znatan deo naroda živi bedno, na ivici egzistencije, pogotovo u porodicama sa nezaposlenima i penzionerima, odnarođeni narodni poslanici, politički funkcioneri i direktori javnih preduzeća ne osećaju teret krize. Da nije tužno, bilo bi smešno da takozvani narodni poslanici čak i ne sedeći u Skupštini, zarađuju tri prosečne plate, sa sijaset privilegija, a pri tom ne brane interes naroda nego jednostavno glasaju, a možda čak i misle kako im njihovi lideri narede. Još uvek niko od većih „igrača“ nije osuđen za učinjene malverzacije, a pogledajte samo revnosnu državu koja oduzima ionako bednu penziju Evi Ras, dok na primer za štetan „satelitski“ ugovor sa Izraelom treba da plati trideset i više miliona evra, i to naravno parama poreskih obveznika. Tu su i brojni primeri kriminalnih privatizacija. Neodgovorni političari izrastaju iz partijskih šinjela, a vlast se deli kao ratni plen. Uz to stvaraju se neprincipijelne koalicije, dok policija, tužilaštvo i sudstvo ne radi svoj posao kako treba. Jednostavno, za ovih deset demokratskih godina nade su izneverene, narod ponižen, gladan i opljačkan – kaže Borivoje Nikolić, penzioner, učesnik brojnih protesta.

Smena vlasti, a ne revolucija

Za razliku od nekog ranijeg perioda teško je pronaći sagovornika spremnog za razgovor o ovoj temi. Čak i nekadašnji čelnici stranaka i aktivisti u demokratskim previranjima nisu voljni da govore. Neko iz straha od gubitka posla, neko što mu je svega dosta, a neko što ne vidi nikakvo rešenje. Slobodan Popović, diplomirani politikolog, javno u svojim kolumnama ukazuje na propuste demokratske vlasti, netransparentno donošenje Ustava, najznačajnijeg državnog i pravnog akta, kršenje njegovih principa zbog uskostranačkih interesa, kao i činjenicu da umesto demokratske vlasti imamo partokratiju, gde podobni, a često nesposobni dolaze na važne funkcije.
Advokat Branislav Sekulović podelio je ovaj period na vreme do Đinđićevog ubistva, kada je Srbija imala nade, i posle toga, kada je Srbija ostala bez nade.
– Da je peti oktobar predstavljao trenutak smene vlasti, a ne revoluciju, evo vidimo i kroz sastav aktuelne vlade. Zato Srbija sad luta na vetrometini između istorijski utemeljenog prava na Kosovo i istorijski utemeljenog prava na Evropsku uniju, pri čemu, izgleda, nema pravo ni na jedno ni na drugo. U takvoj situaciji očigledno da su izneverena očekivanja svih onih koji su iskreno živeli za slom vlasti Miloševića pa sa njom i svega onog što je imalo predznak komunističkog. Sada su na sceni, a to je vidljivije nego ikad, beskrupulozni trgovci političkim interesima, što se svodi na puku vlast. U Srbiji više nema opozicije i to je korak unazad, jer smo 2000. imali opoziciju. Lako je predvideti da će se ovakav trend nastaviti i da Srbija polako postaje zemlja bez budućnosti, jer narod više apsolutno nikome ne veruje – kaže Sekulović.
U samom Šapcu nije bilo većih političkih turbulencija i u ovoj deceniji DS je imala i ima odlučujuću ulogu u lokalnoj vlasti. Ono što je potreslo grad i širu javnost bila je „seljačka buna“ pre četiri godine, kada su, nezadovoljni otkupnom cenom svinja, seljaci blokirali most na Savi. Efikasnom intervencijom policije i žandarmerije blokada je uklonjena. U poslednje vreme bilo je više protesta bivših radnika fabrike „Mineralnih đubriva“ koji uprkos pravosnažnim sudskim rešenjima ne mogu da naplate zaostale zarade, što dovoljno govori o pravnoj državi. Ono što je najvidljivije posle ovih deset godina je kvalitetno gradsko osvetljenje i komunalna služba. Naime, krajem 2000. postojalo je samo jedno vozilo za zamenu uličnih svetiljki, i to za četiri opštine, a čitave ulice, parkovi i naselja nisu ni imali noćno osvetljenje. Za Novu 2001. čak je traktor sakupljao smeće po ulicama jer nije bilo odgovarajućih kamiona. Opštinski budžet bio je manji od deset miliona nemačkih maraka. Dve godine kasnije počelo je temeljno uređenje grada, nikle su pešačke zone od behatona, grad noću blješti, ulice su dobile nov asfalt, smeće se redovno odnosi, budžet za ovu godinu je oko 20 miliona evra… Mreža gasovoda za domaćinstva proteže se u dužini od oko 200 kilometara, ulaže se u vodovod i kanalizaciju u prigradskim naseljima, a vodu će dobiti i sela na dvadesetak kilometara od grada. Na seoskom području asfaltirano je više od 200 kilometara puteva, više nego što je urađeno u proteklih pet decenija.

Dobre i loše privatizacije

Međutim, zbog privatizacije oko pet hiljada radnika ostalo je bez posla. Nekadašnji gigant, holding kompanija „Zorka“, praktično je u stečaju, a manji broj „Zorkinih“ fabrika dobio je novog vlasnika. Sličnu sudbinu doživelo je autosaobraćajno preduzeće „Sedmi juli“, sa više od hiljadu zaposlenih, „Izgradnja“, koja je izgradila veći deo Šapca, „Dekor“ sa više od tri stotine radnika, veliki porizvođač nameštaja „Jela“, krznarsko preduzeće „Obnova“, Šećerana… Umesto likvidirane „Šabačke banke“ došlo je tridesetak što domaćih, što stranih banaka. Najbolje šabačko poreduzeće „Zorka-Farma“ prodato je na tenderu „Hemofarmu“ za oko tridesetak miliona evra, zajedno sa obaveznim investicijama. Danas nema ni imena ove fabrike lekova, sve je prešlo u ruke vršačkog koncerna, naravno i proizvodnja najprofitabilnijih lekova, a ko zna čijom greškom nije ispunjen deo ugovora da se opremi dijagnostički centar vredan dva miliona evra. Ovako Šapčani moraju u susedne gradove da koriste usluge skenera. Primeri dobre privatizacije su fabrike „Beli limovi“ koja je u sastavu američkog Ju Es Stila; „Zorka-Nemetal“ koju je kupio austrijski koncern „Alas internacional“; „Zorka-Boje“, koje je kupio šabački preduzetnik Miroslav Aleksić, „Mlekara“, koju je kupio šabački koncern „Farmakom MB“…
Najbolnije je pitanje zapošljavanja, a posao čeka 12.313 lica. To je, doduše, za oko četiri hiljada manje nego proteklih godina, ali je to više rezultat administrativnih mera nego što se nova radna mesta otvaraju. Oko 1.200 ljudi na posao čeka duže od deset godina, a bez posla je i 430 fakultetski obrazovanih. Velike nade polažu se u novu industrijsku zonu na 600 hektara gde je uloženo desetak miliona evra. Međutim, problem je što nema investitora, a čeka se autoput do Rume koji bi trebao da se izgradi do 2012. godine. Uprkos negativnim demografskim pokazateljima broj stanovnika bivše opštine, a sada grada se povećao i iznosi 130.000, ali to najviše zahvaljujući izbeglicama koji su ovde našli svoj dom. Međutim, iako se ulaže u opremanje i izgradnju novih škola i infastrukturu, jedan broj sela odumire. Grad srećom privlači ne samo okolno stanovništvo već i ljude iz drugih opština. Jedan od razloga je i razvijen kulturni život. Pozorište, biblioteka, muzej, kulturni centar i druge institucije imaju šta da ponude, a Šabačkom letnjem festivalu na Starom gradu prisustvuje na desetine hiljada geladalaca, najviše mladih. Grad ima 13 osnovnih, osam srednjih i tri visoke škole.
Ipak, ono što nedostaje jesu duh i optimizam, i to ne samo kao posledica globalne krize već i one duboke unutrašnje koja, mora se priznati, traje odviše dugo, a mnogo toga je „već viđeno“. Da je barem po onim antičkim mitovima kada se i Trojanski rat i Odisejevo lutanje završe za po deset godina, doduše ukupno je to dve decenije…

Dragan Eraković