Srbija, deset godina nakon promena: Sremska Mitrovica – Nada da novo, ipak, jeste bolje

Iz očekivanja koja kao narod imamo već dvadeset godina unazad postojala je stalna akcija koja je za cilj imala samo jedno – promenu vlasti i dokaz da novo, istovremeno, znači i bolje. Ta akcija razvijala se od građanske neposlušnosti, preko nemoći u odnosu na sistem, do opšteg bunta koji se desio 5. oktobra.

Ideje o obnovi monarhije, sa kojima je talas revolta početkom devedesetih započeo, dospevši na ulice, počele su se postepeno menjati u san o obnovi Republike prema istom onom modelu koji su primenile zemlje Istočne Evrope, Poljska i Češka pre svih. Dakle, trebalo je srušiti komunističku vlast, kao i sistem u celosti, i zameniti ga liberalnom demokratijom.
Ipak, „zaglibljeni u socijalizam“ i opterećeni balkanskim krvavim deobama, Srbi su svoju „revoluciju“ poveli u drugačijem smeru. Umesto da obore komunistički sistem, koji je, poslednjih godina svoga odumiranja gotovo javno ponudio pištolj narodu u ruke, kako bi završio sa njim, Srbi su dopustili da se bolesnik, ne oporavi, nego – mimo svoje volje, presvuče i pobegne iz bolesničke postelje.
Deset godina prepunih odricanja i žrtava bilo je potrebno da na vlast dođu oni koji su rešili da svoju zemlju, u civilizacijskom smislu, vrate tamo gde geografski i pripada – u Evropu. Ovaj trenutak, obzirom da se desio na prelazu iz 20. u 21. vek, označio je i u bukvalnom smislu „svitanje nove zore“. Deset godina nakon tog svitanja, pitanje koje se samo od sebe nameće jeste: kakav se dan rodio, te da li se uopšte i razdanilo?
Primeri Užica, Požarevca, Kruševca, Bora, Čačka i drugih gradova širom Srbije, najbolji su dokaz da su promene bile bolne i ponekad su značile jedan korak napred, a dva unazad. Sukob nekadašnjih saveznika koji su, prepoznajući svoj identitet kao odbojnost prema režimu Slobodana Miloševića, kao i zahuktavanje pitanja vezanog za razrešenje kosovske krize, „sitne“ greške i krupne afere, dodatno su opteretili političku scenu koja, sa svojim po mnogo čemu čudnim vladama koje se grčevito bore da se održe pun mandat na vlasti, sve više podseća na odsustvo konzistentnosti i funkcionisanje od danas do sutra. Nekonzistentnost politike, kako na državnom, tako i na lokalnom nivou, najbolje se može uočiti na primerima Bora, nekada velelepnog industrijskog grada, koji se sada postepeno vraća na svoje posleratne početke.
– U gradu su podignute dve javne česme sa po četiri slavine, koje su zanimljive po tome što su ispravne bile samo prvih nekoliko dana, a u dva različita dela grada postavljeni su visoki ulični časovnici, koji su poznati po tome što su tačni samo dva puta u 24 časa – jednom danju, jednom noću – ovako o svom gradu pričaju njegovi žitelji.
Postojeća realnost uzrokovala je razočarenje, ne u ideale zbog kojih su se 5. oktobra mnogi našli pred Saveznom skupštinom, nego u one koji su te ideale trebali da sprovedu u delo. Otuda nikako ne čudi ni pitanje koje Čačani postavljaju sami sebi:

– Šta nam je sve ovo trebalo?
Činjenica da se ovo pitaju oni koji su u vreme smene vlasti bili na „prvoj liniji“, sama po sebi je dovoljno opterećujuća.
Da beda zaista voli južne krajeve, potvrđuje i primer Prijepolja u kojem je, kao posledica tranzicije došlo do povećanja nezaposlenosti i velike migracije stanovništva od čak 11 procenata.
Međutim, da „nije, ipak, sve crno“ vidi se na primeru Valjeva, gde su uočljive pozitivne promene u eknomskom razvoju grada. U ovom gradu je čitav niz uspešnih preduzeća dovoljan dokaz da se krenulo i da se može napred. Pored Valjeva pozitivan je i primer Sremske Mitrovice, što navodi na zaključak da se iza bolne, za nekoga vrlo teške i kobne tranzicije, ipak može nazreti svetlija zora. Sa novom industrijskom zonom, prvim atletskim stadionom, novim, potpuno rekonstruisanim gradskim trgom, sa pešačkom zonom, modernim uslužnim centrom u Opštinskoj upravi, grad na Savi svakako može reći da pred sobom ima bolju budućnost.
Zato se, nakon svega kroz šta smo kao narod i kao država prošli, postavlja pitanje da li naš oporavak i može biti manje bolan? Svakako je istina da korupcija, partokratija, kao i otpor velikog broja stanovnika Republike Srbije prema izazovima koje sa sobom tranzicija donosi, dodatno otežavaju ovaj proces. Ipak, ono što ostaje, jeste nada da je novo zaista i bolje.

Sanja Mihajlović

Kraj serijala