Srbija, deset godina nakon promena: Užice – Sve je jasno kao noć

Užičani nisu krili ponos što su imali značajno učešće u petooktobarskim zbivanjima. Srbija je bila na dobrom putu, a onda je ubijen premijer

Samo tri odsto mladih Užičana koji završe fakultet u Beogradu i Novom Sadu vrati se u svoj rodni grad, rezultat je istraživanja koji je predočen na tribini o regionalizaciji u užičkoj Narodnoj biblioteci. Na prostoru deset opština Zlatiborskog okruga 1991. godinе živelo je 332.470 stanovnika, jedanaest godina kasnije 313.396, a 2006. godine 305.072, podaci su Republičkog zavoda za statistiku.
Za deceniju i po u okrugu je „nestala“ opština poput Bajine Bašte, ili Čajetine i Kosjerića – zajedno. Negativna stopa priraštaja ne mimoilazi ni Užice koje sa 81.323 stanovnika sve više postaje grad penzionera, a njih je pre četiri godine u gradu na Đetinji bilo 16.270.

Pištaljke na ulici

Kampanja „Stanimo da nam krene“ – generalni štrajk i protesti koji su prethodili 5. oktobru 2000. zbog nepriznavanja izborne volje građana, od svih gradova Srbiji najbolje su se „primili“ baš u Užicu. Grad je stao i još jednom se odazvao pozivu demokratije želeći kraj siromaštvu i izopštenosti od sveta. Po povratku iz Beograda, Užičani nisu krili ponos što su imali značajno učešće u petooktobarskim zbivanjima. Srbija je bila na dobrom putu, a onda je ubijen premijer.
U isto vreme privatizacija u tenderskom delu delimično uspeva. Aukcijska se uglavnom pretvara u prvobitnu akumulaciju kapitala u kojoj „ovce jedu ljude“. U gradu broj radnika nikako da dostigne 1989. godinu. Užice je pre dve decenije imalo 36.000 zaposlenih od čega 17.000 industrijskih radnika. U njemu je prošle godine bilo zaposleno 23.181 radnika od čega u prerađivačkoj (metalskoj) industriji 5.300 radnika, građevinarstvu 1.766, trgovini 1.641, državnoj upravi i socijalnom osiguranju 808, obrazovanju 1.373, zdravstvu 2.696… Danas u Užicu radi samo 360 tekstilaca, a nekada ih je bilo 4.700, podaci su Samostalnog sindikata. Učinak Agencije za privatizaciju još se preispituje. Od 26 privatizacija u Užicu jedanaest je raskinuto.
Osim u sudskim spisima, više ne postoje „Raketa“, „Rujno“, „Užička mlekara“, „Kožara“, „Tvrdi metal“, „Gama“, „Čistoća“, „Užice projekt“, „Gradina“, „Jelova gora“, „Zlatiborka“. Tenderski su privatizovani veliki izvoznici „Impol Seval“ Valjaonica aluminijuma Sevojno koja sada ima 740 radnika, i „Valjaonica bakra“ Sevojno u kojoj je radilo 7.800, a sada zapošljava 1.100 radnika. Za nekadašnje vlasništvo prevoznika „Rakete“ – autobusku stanicu u Užicu sada se ne zna čija je.
Menja se i namena prostora u kojoj se nekada odvijala proizvodnja. Radnička menza nekadašnjeg kompleksa „Prvog partizana“ koja je opsluživala preko 5.000 radnika i koja je u podeli pripala „Fasau“, sada je restoran za svadbena veselja. Na placu građevinskog preduzeća „Zlatibor“ izgrađeni su megamarket i benzinska pumpa, a na placu konfekcije „Desa Petronijević“ predviđena je gradnja zgrade „Telekoma“. Plac „Zlatiborke“ postao je parking, a tokom rušenja objekta ovog preduzeća sa šutom na deponiji završio je i deo dokumentacije sa radničkim knjižicama.
U „Froteksu“ je napravljeno košarkaško igralište. Radnici „24. septembra“, preduzeća sa pozamašnom imovinom, sa pištaljkama na Glavnoj ulici tražili su i traže zaustavljanje propadanja i pripajanje EPS-u. Užičkim fabrikama i maloj privredi koja danas radi, nedostaju zanatlije, najviše zavarivači, zidari, livci, monteri, bravari, armirači, stolari, pekari, mesari, kuvari, a do posla teže je stići ekonomskim tehničarima, trgovcima, medicinskim sestrama…

I u Grčkoj je bolje

Deset godina posle petooktobarskih promena kvalitet života svakako da opredeljuje i odnos Užičana prema ovom događaju. Nezadovoljstvo (ne)učinjenim je očigledno. „Tamo neko“ iz petooktobarske kolone kroz čiji su život prodefilovala sva blaga tranzicije glasno zbori „da sam znao šta će me snaći, izašao bih u Sevojnu“. Jednu Užičanku muči izostanak pobune, jer „ceo život sluša kako su zemlja i društvo u krizi, dok oni u Grčkoj trista puta žive bolje od nas i štrajkuju“.
Druga, penzionerka priseća se neredovnih isplata penzija tokom devedesetih i kaže da, na sreću, toga više nema, ali da zbog statusa Užica na regionalnoj mapi Srbije neće više glasati i ljutito poručuje „neka se biraju sami“. U privatnom sektoru su oprezni sa izjavama jer, kako kažu, „čovek se dobro oznoji dok zaradi hiljadarku, a lako je potroši“.
„Tamo neko“ u dolini Đetinje dobro zna da je u Rujanskom manastiru 1573. godine proradila štamparija koja je uvela Srbiju u Gutenbergovu galaksiju, a pre 110 godina pod starim užičkim gradom proradila prva hidrocentrala na Balkanu izgrađena po Teslinom principu naizmeničnih struja. Pokretala je 1900. godine tkačke razboje i osvetljavala tada maleni grad, samo četiri godine posle centrale na Nijagarinim vodopadima. Užice i Srbija bili su još tada deo modernog sveta. Formalno, status grada Užice dobila u protekloj deceniji. Sa svim težnjama ka novom i naprednom uvek je to i bilo. Uprkos brojnim dobrima Užičanima danas jedino duhovitosti ne nedostaje. Zato i ne čudi odgovor na pitanje o dometima petooktobarskih promena koji glasi: „Sve mi je jasno kao noć“.

Žanka Erić