trg_fontaneO smeni na vrhu pravoslavnog panteona
Kada na utakmicama skandiramo „Pomozi, Bože!“, zazivamo našeg Boga, bez sumnje uticajnijeg od Boga suparničkog tima i navijača. Jer, razume se, Bog nije jedan. Svaki narod (koji drži do sebe) ima svoje sopstveno božanstvo, svog zduhača, svoje mitološko biće koje selo i atar čuva od grada i drugih po useve nepovoljnih pojava. I budući da grad negde mora da „opali“, selo koje ima najtunjavijeg zduhača izvući će deblji kraj. A srpski je zduhač silniji od drugih (po svoj prilici, tek će u budućnosti pokazati šta ume i koliko je uticajan u nebeskim krugovima i kuloarima)! Naša je istorijska misija značajnija i teža od zadataka koje istorijska promisao stavlja pred druge narode. Srpski je prostor vetrometina puteva gde šibaju vihori i orkani, i spram kojih su ruže vetrova drugih geopolitičkih raskršća širom sveta tek prijatna osveženja. Stoga je i prirodno da imamo najsilnijeg zduhača – našeg Svetog Savu.
Parafrazirajući filozofa, s praga kažem: drag mi je Bog, ali mi je Sveti Sava još draži. Pre svega, Bog (kao takav) obična je apstrakcija, pramičak magle koji iščezava kada ga pokušam zaklopiti šakama, i sa kojim načisto ne znam šta bih otpočeo. Uostalom, da dalje ne okolišam, kakav je to uopšte Bog koji je u toj meri onostran, indiferentan, siv (u klinačkom žargonu: miš-prdi-farba)?! Neuk narod bi pomislio da nit’ smrdi, nit’ miriše (iako je tu pučka misao, slučajno, na dobrom tragu budući da je Boga nemoguće spoznati preko sluzokože nosne duplje). Odatle nismo daleko od pitanja da li takav Bog uopšte može i treba da postoji? Šta da preduzme vernik mog kalibra, čije grudi nadima iskrena potreba da veruje u nešto (u makar šta iole duhovnije od fudbalskog kluba), sa takvim neubedljivim tipom, bezmalo sumnjivcem kakav je Bog u hrišćana?! Bog-otac je, naprosto, odveć apstraktan i vazdušast (da bi bio stvaran), Hrist je izlišan – jer imamo Svetog Savu (a šta će nam dve Save?!) – dok je Sveti duh pseudo-intelektualna zavrzlama iz koje se ni najokretniji bogoslovi ne umeju iščupati (i koji je najverovatnije izmišljen jedino kako bi se postigla simbolika broja tri – baš kao što je filozof i matematičar Pitagora izmislio Antizemlju kako bi upotpunio kolekciju od deset nebeskih tela). Sa druge strane, Rastko Nemanjić (alijas Sveti Sava) bio je čovek od krvi i mesa, konkretan: rodio se, rastao, jeo, obavljao nuždu (broj 1. i broj 2.), umro – baš poput svakog od nas. U tom smislu Sveti Sava je nalik Hristu, utelovljenom Bogu, Bogočoveku. Pa ipak, Hristovo je telo, prema predanju, uskrslo, bez ikakvih tragova (ostao je samo Veronikin ubrus sa Hristovim likom – fotorobot, složićete se, vrlo nepouzdan), dok su mošti Svetog Save vekovima postojale i okupljale srpski živalj, sve dok ih inoverci (poklonici drugog zduhača) nisu spalili.
Pored toga, Sveti Sava, za razliku od Boga, stoprocentno je delotvoran i rešava probleme u najkraćem roku (to i ne čudi budući da je u odnosu na stare, onemoćale zduhače, Sveti Sava mlađi više od hiljadu godina!). – Srpski reprezentativci su blagodareći njemu (a ne svojim snagama i umećem, kako bi neko mogao pomisliti) početkom ove godine, oko Savindana, briljirali na sportskim borilištima širom sveta! Zaišteš Svetom Savi i – kao rukom odnešeno/doneseno! Uostalom, budući da je nadležan za čitav univerzum, od Boga se i ne može očekivati da (kako valja i kako bismo mi želeli) neprekidno i s brižnom pozornošću bdi nad našom malom zemljom, Srbijom. Bog je – sasvim opravdano – premoren, dekoncentrisan, možebiti i loše organizovan. On očito ne može da postigne – Afrika, recimo, za razliku od Severne Amerike ili većeg dela Evrope, kao da nije na njegovoj listi prioriteta; naravno, jedino (bogoslovski opravdano) objašnjene je da Amerikanci i Zapadnoevropljani dosađuju Bogu preko svake mere, povlače ga za rukav, moljakaju usled čega on previđa ostatak sveta. Sveti Sava, naprotiv, posvećen je isključivo Srbiji i Srbima. On ima vremena za Vas. On brine. Probajte, dakle, sa Svetim Savom (ukoliko ne budete zadovoljni možete ga vratiti, a mi ćemo Vam refundirati Vašeg Boga).
Američki san – stvarnost u Srbiji
Pregalaštvom, privatnom inicijativnom, neumornim zalaganjem za svoje stado, Sveti Sava je zaseo na čelo srpsko-pravoslavnog trusta. On, istina, pohod ka zvezdama nije započeo sa ulice (kao njegov dojučerašnji patron Hrist), njegova je porodica bila od viđenijih na Balkanu i pružila je dečaku sva zamisliva preimućstva. Pa ipak, Hristov zvezdani uspon bio je proreknut, i otud nužan, dok se za svoju čelnu poziciju u kosmosu Sveti Sava izborio sa svojih deset prstiju i svojim nervnim sistemom (mozgom i kičmenom moždinom, kao i perifernim nervnim sistemom), poput Bila Gejtsa, Tajgera Vudsa, Baraka Obame, itd. Od ovce do pastira! Sveti Sava je pokazao da je moguće uspeti u surovom svetu i ostvariti svoje snove.
Umesto zaključka: Komparativna analiza
Valja, naposletku, staviti sve na papir, izvagati performanse oba zduhača i zaključiti isplati li se verovati u Boga ili u Svetog Savu. Koji je zduhač uistinu silniji? U tu svrhu neka Vam kao oslonac posluži koncept „pro et contra” za uporednu analizu. Ja sam ga, zacelo, tek započeo – na Vama je da ga iscrpite. – Sveti Sava je: 1. Naš. 2. Njegovo postojanje je naučno dokazano. Bog je: 1. Svačiji (samim tim ničiji, iliti Alajbegova slama); Hrist je iz daleke Galileje na Bliskom Istoku, dok rodni kraj Svetog duha, kao ni samog Boga, uopšte nije poznat. 2. U pogledu dokaza postojanja Boga (ontološkog, kosmološkog, fiziko-teleološkog) ne postoji konsenzus.
Ivan Kovač
