U bečejskom ataru: Poljoprivrednik našao lokalitet iz mlađeg neolita

Bečejski poljoprivrednik je na svom poljoprivrednom zemljištu u Bečeju našao predmete iz perioda mlađeg neolita. On je u poslednjih nekoliko godina u više navrata nailazio na predmete kada je dubokim oranjem obrađivao zemlju.

Prve uzorke je našao pre 5-6 godina, uglavnom fragmente keramičkog posuđa, a potom je, dubokim oranjem, u poslednje dve godine plug izvrtao sve više i više delova. Proletos je našao malu statuu, kamenu sekiru, a pre oko mesec dana ljudski kostur.
„Nalazište na poljoprivrednom zemljištu sam pre oko četiri godine prijavio Gradskom muzeju, a pre mesec dana, kada sam našao kostur, na teren je izašla stručna saradnica muzeja koja je obavila detaljno snimanje terena zajedno sa geodetom. Ona je i otkopala kostur. Sada su svi nađeni predmeti u muzeju. Ljudi iz muzeja kažu da je to nalazište staro 4.000-5.000 godina. Nažalost, zbog toga što muzej nema materijalnih sredstava, još nije u toku istraživanje, nalazište nije ograđeno i ja i dalje obrađujem zemlju, jer nema zvaničnog iskopavanja. Očekujem da se podaci stave na uvid zvaničnicima Bečeja, kako bi oni odobrili sredstva muzeju da se uradi iskopavanje, da se to ozvaniči. Treba spasiti delove istorije, naše kulture. Ja bih bio slobodan i da kažem da bi se novac mogao obezbediti od zakupa državne zemlje, jer je u ovom slučaju reč o oranici“, rekao je poljoprivrednik.
Stručna saradnica Gradskog muzeja, arheološkinja Branislava Mikić Antonić je rekla da je zaista nađeno nalazište u Bečeju, na zemljištu jednog poljoprivrednika. Na pitanje šta je nađeno i šta muzej planira da učini s tim predmetima, ona je rekla: „Površina cele naše opštine Bečej bila je naseljavana od najranijih vremena otkad se ravnice naseljavaju u ljudskoj istoriji, a to je od starijeg neolita, negde od 5.500 godina pre naše ere. Najčešće se takva naselja i nalazišta nalaze pored vodotokova. Obale koje danas smatramo obalama nisu oduvek bile baš te obale, pogotovo što se tiče Tise, i više se može reći da su obale bile zapravo obale ritova, pa se i stanovništvo naseljavalo na tim obalama. Na takvoj jednoj obali, tako da kažem, nalazi se upravo i naselje o kom sada govorimo. Ono je iz perioda mlađeg neolita i u kulturnom delu, kako se to u nauci kaže, pripada vinčanskoj kulturi, naziv je dobijen po najvećem nalazištu u ovom delu Evrope, to je Vinča. Slično se izrađuju kuće, slično se živi u svim krajevima u jednoj kulturi, kao i danas. Za neolit uopšte je karakteristična poljoprivredna proizvodnja koja pre toga nije postojala, pa samim tim ravnica postaje mnogo zanimljivija i takav je i ovde slučaj.

Bez zaštite nemamo prošlost

Imajući u vidu da je nalazište na poljoprivrednom zemljištu, na kom se obavljaju poljoprivredni radovi, postoji bojazan da se predmeti unište dubokim oranjem.
Mikić Antonić je rekla da bi bilo potrebno da se lokalitet što pre zaštiti. „Što se tiče zaštite od uništavanja, mi se nalazimo pred masovnim uništavanjem, ne samo dubokim oranjem. Vi imate gomilu investicionih radova koji se ne prijave, ili zanemare, ili se žmuri, jednostavno se daju dozvole a da se pre toga ne uradi zaštita arheološkog nasleđa. U ovom slučaju je to oranje, u drugom slučaju je to bager. To je ono što je strašno iz mog ugla gledano. Ja sam ceo svoj radni vek posvetila upravo zaštiti onoga što je najugroženije, da ne bi bilo uništeno do kraja. Čini se da je nekada ta borba bila teška, ali bar ponekad uspešna, ali danas je sve manje uspešna, a još je teže nego što je bilo. Da li su tu i interesne sfere, pa se jednostavno zanemaruje arheologija? A bez te zaštite mi zapravo nemamo prošlost. U svetu ne možete to da uradite. Ne postoji nijedan lokalitet u svetu na kome će bager uništiti sve, a da se ne zaustavi i da se ne uradi prvo zaštita“, rekla je arheološkinja Branislava Mikić Antonić.
Što se tiče bečejskog nalazišta, Mikić Antonić je rekla da ljudi obrađuju njive i mora da se radi, a novi načini obrade zemljišta ugrožavaju eventualna nalazišta. „Ima na stotine takvih lokaliteta samo u Bečeju, duboko oranje ugrožava sve na stotinama lokaliteta, ali finansijski i na sve ostale načine kako je moguće zaštititi na stotine lokaliteta? Nije samo reč o Tisi, tu je i Beljanska bara, i Čik i Krivaja, tu su razne depresije koje danas ne vidimo kao vodotokove, nekad su bili, a na njihovim obalama se nalaze lokaliteti. Toga je veoma mnogo i nema tih finansija da ih zaštitimo od poljoprivrednih radova. Ali ako vlasnik poljoprivrednog zemljišta ima dobru volju, a u slučaju o kom govorimo, ima, onda je lakše. On bi ustupio to zemljište za istraživanje i ja se beskrajno zahvaljujem tom čoveku, što postoji bar neko koga to interesuje i koji kaže: `Evo, pogledajte, ako je moguće da nešto uradimo`, a da me pri tome ne istera napolje, ne dočeka ljut, naprotiv, on je taj koji je doneo predmete, da nije doneo u muzej, ja ne bih ni znala. Na prvom mestu kod poljoprivrednih zemljišta je najbitinije kako reaguje vlasnik. U ovoj situaciji zaista imamo sreće“, rekla je Mikić Antonić.

Ono što je meni kao arheologu zanimljivo u ovoj situaciji je to da nismo do sada imali priliku, ne zato što ne postoji, da naiđemo na takav lokalitet iz mlađeg neolita. Iz starijeg neolita smo nalazili lokalitete, neka su istražena i iskopana u većem ili manjem obimu, ali iz mlađeg neolita smo samo u fragmentima nalazili, ali ne i na nekoj većoj površini. Ovog puta se i to dogodilo. Može vrlo lepo da se vidi i niz kuća, jer su kuće bile velike, komotne, komforne, zidane su od blata, imale su debele podove, krov od slame, zidane su u nizu, kao ulica. To može da zvuči neverovatno za neki period koji je prošao, od 6.500 godina, računajući, naravno, i naših 2.000 i onih 4.500 unazad, ali to je tako bilo. Jedno od najrazvijenijih civilizacija su neolitske, jer su tada periodi mira bili najduži, obrada zemlje je bila osnovna privredna grana i od nje se živelo, sve je bilo posvećeno zemlji i proizvodnji, kao i danas, mi živimo u Vojvodini, u Panonskoj niziji, živimo upravo od onoga što zemlja donese. I ovo naselje jeste takvo. Tu su 6-7 kuća, koliko smo mogli da vidimo na površini zemlje. Iskopavanja nisu rađena, ali postoji u arheologiji takozvano rekognosciranje, kada se svi podaci vezani za period i za vrstu materijala ili naselja nalaze na površini zemlje. Oranjem se izbace i to su metode koje mi koristimo za utvrđivanje položaja lokaliteta na celoj teritoriji opštine, pa tako i tu“.
Prema rečima Branislave Mikić Antonić, na bečejskom lokalitetu nađeno je najviše keramike. „Materijal koji prati naselje jeste keramika, to je najobimnije, jer u periodu neolita keramika se masovno proizvodila za kućne potrebe, to su posude za čuvanje žitarica, određenih tečnosti, ima i manjih posuda – zdele, šolje, pehari. Ostali predmeti su kultne prirode, što je sasvim normalno, jer se sve zajednice okreću ka onom što ne poznaju, okreću se višim silama za pomoć da rod bude dobar, da zajednica opstane u životu i da napreduje, pa se tako i na lokalitetu nalaze vrlo tipične figurine za taj period. U ovom periodu su to uglavnom kultne posude posvećene Majci zemlji, jer su to najčešće ženske figure. To što je poljoprivrednik našao je jedan fragment figure, ona je oštećena, što je i normalno s obzirom na to da se u međuvremenu našlo na površini gde se obrađuje zemlja. Nađena je i kamena sekira, u to vreme su se koristile kamene sekire, metala još uvek nije bilo, bar ne u obliku u kome su ga koristili za oruđe“.
Nađeni fragmenti predmeta, ali i delovi kostura su sada deponovani u Gradskom muzeju. Za početak treba da se uradi njihova obrada (opis, vreme, itd.), a s obzirom na to da je zasad reč o malom broju predmeta, ne može da se napravi izložba, međutim, postoji mogućnost da se u budućnosti upriliči veća izložba iz starijeg neolita, u koji bi bio uključen i upravo nađeni materijal.
Sudbina vrednog bečejskog nalazišta zavisi od novca, jer bez toga ne može da se radi iskopavanje na lokalitetu. „Za sada nije rađeno iskopavanje, bilo bi lepo da bude, to naravno zahteva i veća sredstva, jer iskopavanje je jedno od skupljih delatnosti u zaštiti kulturnog nasleđa. Planiraćemo sredstva u budžetu Gradskog muzeja za narednu godinu, ove godine su već planovi napravljeni, pa ne možemo ništa. Za narednu godinu će iskopavanje ući u plan rada muzeja, a da li ćemo dobiti sredstva i da li će od iskopavanja nešto biti, pa makar i u nekom manjem obimu, to je nešto o čemu ćemo nešto znati krajem ove godine“, rekla je Mikić Antonić i dodala da po veoma gruboj proceni za iskopavanja na lokalitetu potrebno je najmanje oko milion dinara (ako bi se obuhvatilo makar 100 kvadratnih metara terena).