trg_fontane„Kontroverzno kinematografsko ostvarenje Srđana Spasojevića Srpski film naišao je na još jednu zabranu prikazivanja, pa će i gledaoci londonskog Fright Festa biti uskraćeni za projekciju ovog filma.”
Najfrekventnije odrednice koje prate napise o Srpskom filmu Srđana Spasojevića su kontroverzan, brutalan, anarhičan… Marketing dovoljno pikantan da zagolica znatiželju i gledalaca manje naklonjenih horor žanru – tim više što je u pitanju domaći uradak. Međutim, nakon gledanja filma, istupa sumnja da se čitava kontroverza Srpskog filma iscrpila u eksplicitnosti krajnje esktremnog nasilja. Da li Srpski film, naposletku, ima da ponudi i nešto više od vanserijskih prizora brutalnosti, koji će svakako biti gozba za ljubitelje hardcore-a?
Intencija je Srpskog filma izmrcvariti nasiljem – a film je zaista žestok. Tri scene su, zapravo, neviđeno žestoke (bez njih film bi ostao trivijalan, praznjikav) – scena ugušenja penisom, scena „porodičnog“ orgijanja i scena porođaja koja, međutim, nije ništa do prilepak, krvavi ures (ili privezak od creva) prema shemi „hajde da iznađemo najveću odvratnost koja se uopšte može smisliti” – i ona to gotovo da jeste – žešća je, štaviše, i od finalne scene koja računa (pogrešno!) i na emotivnu involviranost gledaoca koji je (čak i onaj sa čeličanom od želuca), međutim, tu naprosto već oguglao – na raspolaganju mu preostaju još jedino niže duševne funkcije. Srpski film nije niti death film (snimak autentične smrti gde je smrt povod snimka – snimak egzekucije Bošnjaka od strane Škorpiona), koji, usled odsustva fikcione distance, lako može obezbediti uzbuđenje (ako je to nečiji naum) od koga vam se zgadi život, niti je, međutim, klaonica sa poštenim idejnim utemeljenjem. Kvazi-filozofsko muljavljenje u filmu i oko filma (pošto-poto napor da se Srpskom filmu obezbedi opravdanje „dubinom“), oznaka je, biće, autorove nedovoljne oslobođenosti – upravo ono protiv čega film, prema rečima autora, i istupa. To, naime, nije jasan i razgovetan film nasilja (i ničeg drugog!) iza koga bi autori odlučno stali. Jer zaista je, barem za nas, zanimljivo (i značajno) promisliti možemo li, i želimo li, gledati kako neki ćelavi balvan od čoveka nabija odojče na očigled prijatno osmehnute majke. Govori li to štogod o nama? Kakvi smo mi to ljudi? Pravi, dakle, šilom-u-čelo psihološko-filozofski pokus. Ali, film ne puca u tom pravcu.
Žanrovski elementi torture porn-a (sadistički pornić), snuff-a (snimci koji beleže autentičnu smrt gde je snimak tj. namera da se snimi smrt, uzrok smrti) mogu poslužiti za promišljanje raznolikih društvenih i egzistencijalnih problema i predstavljati oruđe u kritičkom sagledavanju stvarnosti. U tom pogledu, značajni su skorašnji zahvati u domaćoj kinematografiji koji aktuelizuju niske, žigosane žanrove ili pak neke njihove aspekte (Made in Serbia, Uspon i pad porno bande i Srpski film), čime se oneobičava domaća filmska scena i njena idejna rešenja. No, idejna potka Srpskog filma čini se nedovoljno utemeljenom. Da li je u pitanju kritika srpske stvarnosti, odnosno, naše etnopsihološke konstitucije ili, pak, filmska priča sadrži i univerzalni potencijal? Da li je u pitanju obračun sa sopstvenim teskobnim nasleđem (i savremenošću), ili je, pak, u pitanju obračun sa kulturama koje naručuju srpski snuff materijal, odnosno, produkuju predstave o nama kao pomahnitalim divljacima – ostaje pod znakom pitanja. – Znakom pitanja koji, ipak, nije plod višeslojnosti filmske priče, već nedovoljne razrađenosti. Takođe, u Srpskom filmu pokušaj osmišljavanja pornografije je trivijalizovan. Jevanđelje mračnog Vukmira (Sergej Trifunović) počinje od veličanja umetnosti pornografije, a završava se kapitalizacijom nasilja – sve je na prodaju, a mi ekstatično nudimo najbolju „robu“ (vrhunski kreativni dometi – Vukmirov „newborn genre“), dok je zapadno tržište izgleda lišeno patnje (dakle, klaonica je naš ekskluzivitet). Žongliranje sa tradicionalnim kulturnim predstavama, političkim konstrukcijama, ideološkom patologijom, ozloglašenom opozicijom Zapad/Balkan, estetikom umnožavanja privida i poetikom „isto se istim iseljuje“ rezultira tek ispadanjem loptica iz žonglerskih ruku.
Na formalnom planu filma takođe su evidentni propusti, što je svakako ključni razlog nemogućnosti formiranja idejno zaokruženog plana. Likovi su jednodimenzionalni, a psihološka verodostojnost je u više navrata poljuljana (npr. završna scena). Scenaristička nemuštost „progovara“, recimo, u sceni u šumi gde se pregledom kasteta na volšeban način popunjavaju amnezije u priči. Još jedna pukotina na, i inače poroznoj, uverljivosti Srpskog filma jeste pitanje kako opskurni perverznjak koji naručuje snuff uopšte može verovati da je “u akciji” „prava, srećna srpska porodica” (ovde, razume se, ne pije vodu konvencija (kvazi)incest podžanra pornića gde je porodični ambijent osvedočen time što “tata” u sobnim papučama sedi u fotelji i čita novine dok se „ćerka” polugola dosađuje na sofi prekoputa). Kod snuff filmova teškoća je u ustanovljenju autentičnosti – ako nije autentičan, snuff nije snuff. A kada je pretpostavka snuff-a utvrđena, tek tada se može govoriti o (morbidnom) „kvalitetu” takvog filma. Naglašena stilizovanost Srpskog filma (dejvidlinčovska pomrčina sobe i pepito pod), te prikrivajuće kadriranje usled „dobrog ukusa” neočekivano su se prelili i na snimljeni snuff, te sve to umnogome upućuje na fingiranost (neautentičnost). Naposletku, od najavljene (trt-mrt)filozofije i Vukmirove genijalnosti kojom se u filmu odreda zaklinju, preostala je tek fragmentarna slepljevina snuff-a zbunjeno-stupidnog kvaliteta.
Od „najboljeg srpskog film u poslednjih 20 godina“, ostala je, da se našalimo, titula najboljeg od svih filmova u poslednjih 20 godina koji nose naziv „Srpski film”. Srpski film svakako zavređuje pažnju i pijetet zbog svoje spremnosti na eksperimentisanje i legalizaciju alternativnih, žigosanih žanrova tj. njihovih sadržaja. Katarzički potencijal priče je evidentan, intelektualizacija hipertrofije seksualnih praksi i nasilja u cilju ogoljavanja socijalno-političkih matrica se ukazuje, takođe, kao potencijalni modus – potencijali koji, ipak, u Srpskom filmu nisu dosegli svoju potpunost i vrhunac. Umetnička smelost čitave autorske ekipe obećava, međutim, da će ubuduće u domaćoj kinematografiji biti srećnijih spojeva produkcije (koja je ovde na zaista sjajnom nivou) i idejnosti. Možda su upravo ove dve vrline filma, smelost da se prekorače sve granice i kvalitetna produkcija, razlog našeg „hororaškog” razočaranja, štaviše frustriranosti, usled ukupnog podbačaja dela.
Ivan Kovač (Recenzija napisana u saradništvu sa Žarkom Svirčev.)
