trg_fontane
Često možemo da „uhvatimo“ sebe da se ljutimo ili iznerviramo zato što se, recimo, ulazna vrata neke ustanove, institucije ili organizacije u koju smo pošli da obavimo svakodnevne poslove, teško otvaraju ili su preuska ili se otvara samo jedno krilo, a to nas sputava da „normalno“ uđemo i uradimo ono što smo naumili. Takvih i sličnih banalnih primera ima na svakom koraku, i te sitne prepreke bi trebalo i mogu se rešiti. Rešenja su vrlo često jednostavna.
Na iste „problemčiće“ nailaze i drugi, koji su isti kao mi, a ipak različiti: osobe sa invaliditetom, koje se suočavaju s ozbiljnijim preprekama. Da li se pitamo kako je osobama sa invaliditetom, kojima prvenstveno arhitektonske barijere otežavaju svakodnevni život i u neku ruku im onemogućavaju da ostvare neka od svojih ljudskih prava? U praksi se pokazuje da rešavanje naizgled sitnih problema i nije jednostavno, jer ne postoji volja, želja i razumevanje.
Iako je u Srbiji pre nekoliko godina doneta Strategija o unapređenju položaja osoba sa invaliditetom – čiji je jedan od ciljeva i osiguranje pristupa izgrađenom okruženju, odnosno uklanjanje prepreka, pre svega arhitektonskih, koje ometaju i otežavaju pristupačnost osobama sa invaliditetom u svakodnevnom životu – malo ili nedovoljno je učinjeno. Ustanove koje osobe sa invaliditetom možda najčešće posećuju, kao što su Republički zavod za zdravstveno osiguranje i Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje u Bečeju, nemaju odgovarajući prilaz za osobe sa invaliditetom. Na ovaj problem udruženja koja okupljaju osobe sa invaliditetom ukazuju već duže vreme. Pre godinu dana jedno udruženje je pokrenulo inicijativu da se pitanje pristupačnosti ovim objektima reši (dobijena je podrška lokalne samouprave i Ministarstva rada i socijalne politike, koje je obećalo finansijsku pomoć), a na tribini za Dan osoba sa invaliditetom početkom decembra prošle godine i zamenica predsednika opštine Bečej Tamara Ivanišević je obećala da će opština, u saradnji sa dve pomenute institucije, pokušati da reši pomenuti problem. Međutim, nakon više od mesec dana nema vidljivog pomaka. Od zamenice predsednika opštine Tamare Ivanišević smo dobili informaciju da je to pitanje pokrenuto i da se i „dalje radi na pronalaženju rešenja“.
Čini se da će osobe sa invaliditetom imati samo obećanja umesto prilagođenog prilaza, jer izgleda da su administrativne prepreke veće (i važnije) od fizičkih prepreka, koje ugrožavaju ljudska prava osoba sa invaliditetom. Jer je ljudsko pravo svakog od nas da uđe u, recimo, zgradu Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.
LJ.M.
