Galerija „Krug“ u Bečeju. Teško ga je i pronaći ko ne zna gde da traži. Sakriven. Tesan. Taman za odabrane, pozvane, nepozvane. Svi su tu zbog njega, Stanislava Vinavera.
A ko je on u stvari? Književnik, pesnik, kritičar, rodoljub, prevodilac, dobrovoljac, Solunac, diplomata, buntovnik, neshvaćen. Ostavljen. Milovan Vitezović reče, simfoVinaver. Ostavljen, ali pronađen. Vinaverova misao pronašla je mladog studenta ranih sedamdesetih, a on, tragajući za još, posvetio je četrdeset godina rada ne bi li sve navedene mislioce upoznava i shvatio da se radi o jednom čoveku, Vinaveru. Rezultat, sakupljena i objavljena dela Stanislava Vinavera. Profesor doktor Gojko Tešić, nekadašnji urednik kultnog časopisa „Književna reč“, saradnik Instituta za književnost i umetnost, profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na predmetu srpska književnost i umetnost i jedan od urednika u „Službenom glasniku“, čovek koji je sabrao i objavio dela S. Vinavera. Miran, tih, nenametljiv, ostvaren. Kazuje profesor o svojoj strasti i posvećenosti kada je kao mladić ranih sedamdesetih pronašao u užičkoj knjižari i iščitao „Nadgramatiku“ S. Vinavera. Govori, a spokojan. Zadovoljan. Svoj deo posla je obavio, kako sam kaže, delo je tu, sada sledi iščitavanje. Takav, jednostavan i posvećen, ostavlja trag na svoje studente i ne sluti da dobija sledbenicu. I baš na 60. godišnjicu Vinaverove smrti, prvu doktorantkinju na delima S. Vinavera, baš nju, Žarku Svirčev. A ona plamen, zanesenjak, kako sam profesor reče u jednom trenutku, to je to, pomoći joj nema. Govoreći o delima Vinavera i njegovim kritičkim stavovima, Žarka pronalazi suštinu koja objedinjuje čitav piščev opus, a to je nepomirljivost i iznošenje i odbrana stava. Mišljenje, ne reprodukcija i obavezno prihvatanje. Način na koji Žarka slavi Vinavera može se porediti sa ideologijom nauke, gotovo ravnoj utopijskom poimanju. Ono što je takođe zajedničko Vinaveru i njegovim sledbenicima jeste strah od odumiranja, lenjosti i intelektualnog zatočeništva, koji je sveprisutan u današnjoj rijaliti kulturnoj stvarnosti u Srbiji. Ipak, profesor Tešić vidi očuvanje srpske kulture i njenog nasleđa u provinciji, jer je provincija, kako kaže, u najvećem delu stvorila i sačuvala naš kulturni identitet. Na svu sreću, mi smo u našoj „provinciji“ dobili Žarku Svirčev, prvu, ponavljam prvu, uskoro doktorantkinju na delu Stanislava Vinavera. Ako je Vinaver sinonim slobode misli i ako je to svojevrsni „vinaverizam“ onda je Žarka „vinavernica“. Zašto Vinaver? Pa zato što je ona „Žarka“. Logično.
S.T.
