Vreme danas: između stiropora i idiota Laž kao istina

Bez obzira na to što se laž definiše kao tvrdnja suprotna istini već od svetog Avgustina koji je „ozbiljno“ razmišljao o laži, laž je danas zamenila istinu. Za to ima bezbroj primera. Evo jednog „globalnog“ karaktera: Toma (poznatiji kao Toma grobar) je najpre obećao da će, ukoliko vlast ne raspiše izbore, sedeti na stiroporu do momenta njihovog raspisivanja, pa je potom „pripretio“ da će štrajkovati žeđu i glađu, ponovo do raspisivanja izbora.

U oba slučaja ispao je lažov i smešan. Niti ima stiropora, niti je štrajk glađu i žeđu na infuziji bio ikakav, pažnje i poštovanja vredan štrajk. Uzgred budi rečeno, njegovom biračkom telu sve to ne smeta, ono je progutalo njegov razvojni put od Šešeljevog ljubljenog druga do ka evropskim integracijama priklonjenom političaru koji ipak ne može da sakrije svoju političku neotesanost.
A ako zavirimo u sopstveno, bečejsko dvorište, ne možemo a da se ne setimo obećanja koje je u međuvremenu postala laž: bečejska plaža. Obećavali su je svi od 2000. godine naovamo, međutim, nje nema ni nakon deset godina, i sva je prilika da je neće ni biti. Ipak, svi ti koji su je obećavali danas su na vlasti i verovatno će i sutra biti bez obzira na to što se njihovo obećanje pretvorilo u laž.
Ova dva primera potvrđuju da je u Srbiji (a i šire) laž postala istina, a građani idioti (izvorno značenje starogrčke reči idiot je osoba koja je ravnodušna prema interesima svoje zajednice i državnim pitanjima) i poslušnici.

Ljudi i nosevi

Pre takvog „moralnog sunovrata“, u lepa dobra vremena laž je zaista bila laž. I lažovi su bili kažnjeni – ah, dobra vremena, vratite se! – setimo se samo Pinokija.
Kada bi danas svim lažovima rasli nosevi (za lopove treba ozbiljnija kazna), ne bismo mogli da uđemo u razne državne institucije od lokalnog do srbijanskog nivoa od prevelikih noseva…
I tek nam predstoji vreme laži, jer najkasnije sledeće godine, sa ili bez stiropora, predstoje izbori, a već počinjemo da slušamo obećanja (laži) koje će davaoci obećanja ostvariti tek kada ponovo budemo glasali za njih.

Krivica obmanjivača

Nije na odmet da se prisetimo šta je nekad bila laž. Možda će nam i pomoći da se oslobodimo makar nekih lažova, makar samo iz naše najbliže okoline.
Još sveti Avgustin je rekao: „Laž i obmana su negiranje istine“. I još: „Prema njegovom unutrašnjem uverenju a ne prema tačnosti ili netačnosti same stvari mora se suditi da li neko laže ili ne… Krivica lažova sastoji se u nameri da svojim iskazom obmanjuje“.
Prema stavovima stručnjaka, motivi za laganje su raznoliki. Neki lažu iz navike, ali ima i onih koji nisu ni svesni da lažu, jer je njihova stvarnost drugačija. Postoji i mišljenje da je laž nedovoljna preciznost. Ljudi lažu i zato što istina nije obavezujuća. Dakako, različiti ljudi znaju da različito opišu isti događaj, ali ne nužno zbog toga što žele da lažu, već zato što svako drugačije vidi i tumači istinu. Otud izraz rašomonijada, po japanskom filmu „Rašomon” koji se bavi tom temom.
U filozofiji laž se definiše kao tvrdnja suprotna istini koja se iznosi s namerom da drugoga dovede u zabludu.
Psiholozi tvrde da sopstveni doživljaj stvarnosti izražen pričom javlja se još u detinjstvu: sva deca menjanju stvarnost, a ako se ta navika zadrži i u starijem dobu, znak je nedovoljne zrelosti. To znači da je osećanje nemoći toliko jako da osoba rešenje problema nalazi u bežanju u izmišljeni, prihvatljiviji svet. Navodno, dete počinje da laže oko treće godine, najčešće da bi izbeglo kaznu.
Laž je i način da se isprave greške, da se ne prizna nemoć, greška, odustajanje od principa koje je čovek sam sebi nametnuo. Lažemo, jer se plašimo odbacivanja, ismejavanja, povređivanja. U suštini, jedan od najvažnijih motiva za laž je strah.
Lažove nije uvek lako razotkriti, naročito ne one koji se bave politikom, ali zato postoje „mali signali”. Zbog sušenja usta, kao posledice straha, onaj ko laže jezikom vlaži usne češće nego što je to normalno ili neprekidno guta pljuvačku. Kašljucanje, različit ritam disanja, položaj stopala (ukrštena, jedno stopalo se nesvesno usmerava ka vratima, nervozno tapkanje stopalom) takođe su znak da neko laže. Čovek koji laže često menja položaj tela, izbegava da priđe sagovorniku ili da ga dotakne, često drži ruku u džepovima. Zenice se prilikom laganja skupljaju.
Popularni ženski časopisi takođe navode znake laži, doduše uz objašnjenje da je važno da žena prepozna kad njen muškarac laže. Prvi znak laži je navodno ruka preko usana (neverovatno da postoji tako glupav muškarac koji stavlja ruku preko usana), to pokazuje da se osoba trudi da ne progovori.
Dalje, crvenjenje je siguran znak upozorenja da se osoba ne oseća ugodno u društvu u kom se nalazi. Možda je tome uzrok ono o čemu se priča ili prisutnost nekoga s kim joj nije ugodno, ali crvenilo je siguran znak upozorenja da se osoba oseća nelagodno zbog vlastitih reči.
Tu je zatim izbegavanje pogleda, što je veoma često kad je osobi nelagodna tema o kojoj se razgovara, ili bi je najradije preskočila ili nešto zatajila. Interesantan pokazatelj laži su i zatvorene oči prilikom govora, to znači da ta osoba ne želi da bude u situaciji u kojoj se našla.
Inače, kako bi neko dobro lagao, potrebno je da ima dobru koncentraciju i da nije zaboravan, jer treba da zapamti šta je kome, kada i o čemu rekao (lagao), a to uopšte nije jednostavan i lak posao.

Skeniranje mozga otkriva laži

Profesor neurologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Pensilvanije Danijel Langleben i njegovi saradnici nadaju se da će FMRI (functional magnetic resonance imaging) postati važno sredstvo u detektovanju laži u toku istraga krivičnih dela.
Do sada široko korišćeno testiranje poligrafom zasnovano je na otkrivanju promena u pulsu, krvnom pritisku, disanju i elektro otporu kože. Međutim, ovi faktori razlikuju se od osobe do osobe, što otežava precizno utvrđivanje da li neko zaista govori istinu.
Langleben je, u okviru istraživanja 2008. godine, zamolio 18 osoba da jedan predmet sakriju u džep. Zatim im je pokazana serija fotografija, uključujući i slike predmeta kojeg su sakrili. Od učesnika eksperimenta zatraženo je da kad god im je prikazana neka fotografija, negiraju da je reč o skrivenom predmetu.
Ali kad god im je bila prikazana fotografija skrivenog predmeta, a učesnik je lagao, pojačavala se aktivnost u nekim delovima mozga, uključujući i „anterior cinglat“ koji se dovodi u vezu sa podstrekom na reagovanje ali i registrovanje greške, kao i sa susednim velikim desnim prednjim girusom koji igra ključnu ulogu u koncentrisanju pažnje. Članovi naučnog tima zaključili su da postoji „lokalizovana korelacija sa prevarom“.
„Činjenica da odlučivanje na laž i prevaru zahteva posebnu aktivnost brojnih delova mozga može pokazati da laž involvira aktiviranje mehanizma za ’zaobilaženje’ pravog odgovora – istine. Posebno je interesantno da ovaj nalaz potvrđuje tradicionalnu definiciju laži još iz vremena svetog Avgustina – ’Laž i obmana su negiranje istine’ “, rekao je Langleben.
Ipak, potrebno je još mnogo rada pre nego što otkrivanje laži pomoću FMRI počne da se koristi u pravosuđu.
„Naše istraživanje pokazuje samo prosečnu razliku u aktivnosti mozga između izgovaranja laži i istine u grupi mladih i zdravih engleski govorećih osoba. U nameri da odredi da li FMRI može da se koristi da se otkrije laž kod bilo koje osobe, neophodno je istraživanje mnogo veće grupe osoba različite starosti, porekla, kulture, socijalno-ekonomskog statusa“, upozorio je Lanleben.
Baš strašno…

Korist sopstvene štete

Saznanja iz ovog teksta mogla bi da koriste građanima da prepoznaju obmanjivače u svojim mikrosredinama, u svojim preduzećima, u već započetoj predizbornoj kampanji. Saznjanja ne štede, a mogu da pomognu da u jedanaestoj godini nakon 5. oktobra izaberu one koji mogu ovu zemlju da vrate na dobar put. Ako takvi ovde uopšte postoje.

K.D.F. (Izvori podataka: FoNet, Vikipedija, nedeljna štampa)