Vremeplov: Geneza

Kaže se da nada umire poslednja.

Pre trinaest godina, kada je rođena nada da smo se napokon oslobodili zagrljaja politike zločina i da je vreme o kojem je govorio Ivo Andrić „kada pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati“ ostalo u drugom milenijumu, malo je onih koji su pomislili da ćemo biti svedoci smrti nečega što bi trebalo da umre posle nas. Ne samo svedoci, već i nemi posmatrači njenog raspadanja i potpunog nestajanja.
Nakon Petog oktobra očekivalo se da će, pored prestanka daljeg uzimanja i obogaljivanja naših života, biti izvedeni pred lice pravde svi oni koji su doprineli krvoproliću, ničim izazvanim ratovima, zločinima, progonima, pljačkanju, i da će uvođenjem Zakona o lustraciji biti kažnjeni oni koji su svojom aktivnošću doprinosili sprovođenju politike „zarđalih kašika“, „hladnjača“, „noža i žice“…
Vera u bolju budućnost počela je da slabi nakon brojnih nesuglasica DOS-a i političkih poteza „onog koji svakoga može da pogleda u oči“ poput zadržavanja Radeta Markovića na mestu načelnika DB-a, podrške štrajku crvenih beretki…da bi ozbiljno bila dovedena u pitanje nakon ubistva premijera Zorana Đinđića. Neizvesnost oko toga da li ćemo ipak uspeti da prevaziđemo veliki gubitak i nastavimo putem ka Evropi, nestala je ubrzo posle okončanja „Sablje“ i kohabitacije. Postalo je jasno da je put Srbije ka Zapadu zamenjen putem na Istok.
Sakaćenje nade nastavljeno je i nakon odlaska sa političke scene arhitekte ruske gubernije na ovim prostorima. Njegov naslednik je znalački preuzeo partokratske dizgine i omogućio stranačkim kadrovima da se dokažu na polju privatizacije, a svoju veliku toleranciju i (ne)sebičnu želju za vlašću pokazao je izmiriteljskim zagrljajem sa portparolom Miloševićevog režima.
Poljubac Borisa i Ivice bez kazne (lustracije) ili najmanje bez utvrđivanja istine je praktično bilo poništavanje ideje Petog oktobra.
Međutim, i pored sve većeg broja građana koji su se osećali prevarenim i izneverenim, zbog rezultata „izaberi manje zlo“ i „belih listića“ očekivalo se da će „tračak svetlosti“ ipak dopreti do nas. Da ćemo se ipak sa svetlošću sresti negde tamo u budućnosti.
U tom iščekivanju napredovala je „peta kolona“ strategije „Karlobag, Ogulin, Karlovci, Virovitica“. Četnički vojvoda je ostavio lopatu pored kazana za pečenje rakije i umesto u političku prošlost, ušao je u predsedničku rezidenciju, dok je njegov zamenik brže-bolje sklopio dlanove ruku u „piramidu“ i počeo da priča tiho na javnim nastupima, a njegovi sledbenici su kao jedan skinuli bedževe, oprali ruke, zapitali gde je Evropa i počeli da (pre)komponuju muziku koja se dopadala većini, pa i Briselu.
U atmosferi lakih nota sa pasažima „Mišković“, „Banana“, „Azotara“, „Kolubara“, stekao se utisak da su svi isti i da svako sa svakim može i tako su u većini opština stvorene neverovatne koalicije. U vlast su, ničim izazvani, ušli i oni kojima je svejedno o kojoj političkoj ideji je reč. Nema veze što ne znaju da ne znaju. Nema veze šta kaže zakon, šta kažu propisi, šta kaže kodeks. Nema veze šta su oni radili i govorili pre nekoliko godina, meseci, dana, juče. Važno je šta oni kažu sada. Važno je samo da su u vlasti. Važno je da mogu da putuju kojekuda za dobrobit građana, da mogu važne goste da pristojno ugoste za bogatim trpezama, da mogu do mile volje da obavljaju važne razgovore službenim telefonom o trošku građana, da mogu da se pobrinu za svoje bližnje, da mogu…bar do sledećih izbora.
Tokom tog svojevrsnog kompozitorskog hepeninga dogodilo se da je u aprilu mesecu istekao rok od deset godina važenja Zakona o lustraciji, koji se za života i nije upotrebljavao.
On je umro pretposlednji.
A mi?
Da li nam je sada jasno da Andrić nije slučajno dobio Nobelovu nagradu?

V. Filipčev

(Objavljeno u Bečejskom mozaiku, broj 638, 4. oktobra 2013. godine)