Žabokrečina

Lokalnoj vlasti i još ponekom se ne dopada što se kritikuje njihov (ne)rad, odnosno kako vode brigu o gradu, ali šta drugo reći kada su činjenice vidljive golim okom.

Naime, dovoljno je proći centrom grada ili, da budemo precizniji, pogledati sam centar gradskog trga u kojem je žabokrečina. Bukvalno.
U nekim normalnim sredinama (državama ili gradovima), centar grada ili gradski trg je nešto što je slika i prilika za diku, utisak koji će privući prvo građane tog grada, pa onda i sve druge, recimo, turiste, investitore… U Bečeju u centru grada postoji fontana, ali ne želja niti uživanja, nego oronula, razbijena, obrasla u korov, u kojoj umesto vode, kako je to bilo u petak 20. avgusta, stoji slomljena klupa, smeće i žabokrečina koja zaudara i ostavlja utisak kao da ste pored neke baruštine na periferiji ili „nedođiji“.
Ali može biti da ovakvo gledište nije ispravno (objektivno) i nije dovoljno vizionarsko pa ne prepoznaje poentu da to tako treba i da je to u skladu sa statusom – Bečej, ekološki grad – te se zbog toga lokalna vlast trudi da s žabokrečinom u centru grada pošalje poruku kako je u Bečeju sve naturalno i „netaknuta priroda“.
Da je NETAKNUTO, istina je sto posto, jer da je samo uzeta metla, a i lopata i da je uloženo malo fizičkog napora da se počupa korov, popravi cev koja je pukla ili, ne daj bože, da je puštena voda u fontanu koju treba s vremena na vreme prazniti, očistiti i pustiti drugu vodu, koja ionako sama dotiče i otiče bez prekida (za to sigurno su potrebna „ogromna“ finansijska sredstva iz opštinskog budžeta, a znamo da je kriza i nema se para), mi se, kao ekološki grad uopšte ne bi uklopili u evropske ekološke standarde i trendove. Ne bismo bili netaknuti…

LJ.M.