trg_fontane
Hobi je ime za aktivnost koja se obavlja zbog ličnog zadovoljstva, a ne zbog novčanih nagrada ili primanja.
Kroz hobi osoba može proširiti znanje, veštinu i iskustvo, te uspostaviti brojne kontakte s drugim ljudima koje zanima isti hobi. Za uspehe u hobiju osoba može dobiti i nagrade od kruga istomišljenika ili od šire zajednice, ali osnova hobija je lično zadovoljstvo.
Bečejac Zaviša Lučić, diplomirani inženjer saobraćaja, bavi se jednim nadasve neobičnim hobijem: izrađuje srednjovekovne oklope i opremu.
– Moje interesovanje za ovaj hobi je počelo pre otprilike godinu dana kada sam se upoznao sa nekim momcima u Novom Sadu, sa kojima sam sad drugar, koji su se bavili izradom istorijski verodostojne borbene opreme. A kako sam i sam ljubitelj istorije, odlučio sam da kroz neki interaktivan način to preživim i krenuo sam s izradom prvenstveno verižnjača (brnja). Posle toga sam krenuo u izradu malo ozbiljnijih stvari, kao što je izrada opsadnih oružja, konkretno baliste (naprava koja izbacuje koplja na veliku daljinu) i ostalih predmeta kao što su tobolac (spremnik za strele), zastave, šlemovi… Zainteresovan sam uglavnom za period od XII do XV veka u Evropi. Moji drugovi koji se bave ovim hobijem i ja se trudimo da pri izradi ovih predmeta oni budu što autentičniji, tj. da budu što bolje replike. Naravno, mi sad koristimo moderne alate, ali uglavnom sve je ručni rad, bez rada neke mašine, koriste se čekić i klešta – rekao je Lučić.
Koliko je potrebno vremena za izradu ovakvih predmeta?
– Ovaj hobi je dosta zahtevan što se tiče vremena, tako za verižnjaču za celo telo potrebno je četiri-pet meseci, a za glavu dve-tri nedelje. Što se tiče druge opreme, to nije toliko komplikovano, jer šivenje tunike ili zastave se sastoji samo od preslikavanja ili veza na parčetu tkanine. Šlemovi su malo teži i za njih treba sedam-osam dana ako se radi svaki dan. Štitovi pri izradi takođe „ne prave“ problem, trenutno radimo na pravljenju prese za štitove kako bismo ih pravili u ovalnom obliku, jer oni nikada nisu ni bili ravni. Strele pravim po tehnici istoj koja se primenjivala i u srednjem veku. Vrhove sam sam kovao u kovačkoj vatri, od čelične armature, drvo nabavim kod stolara, dok perje nabavljam sa salaša, od ćurke ili guske. Za balistu, s obzirom na njene dimenzije, trebalo je nekih mesec i po dana svakodnevnog rada. Najveći problem je bio savladati opterećenja koja ona prima na sebe pri zatezanju konopca koji daje snagu pri izbacivanju koplja. Trebalo je da se vodi računa o izboru drveta, ono ne može biti mekano ili drvo lošeg kvaliteta da ne bi došlo do pucanja. Radio sam po planovima po kojima su se u davna vremena pravila. U originalu to su planovi iz antičkog perioda, perioda Starog Rima, ali u suštini se nisu menjali sve do srednjeg veka.
Larp (L.A.R.P. – live action role-playing game) je oblik igre, zabave u kojima igrači slede fiktivne ciljeve postavljene u stvarnom svetu, oživljavajući borbene tehnike ranijih razdoblja. U Srbiji postoji nekoliko stotina ljudi koji se bave ovom igrom i hobijem u izrađivanju stare borbene opreme i svi se oni, kako bi se družili i razmenjivali iskustvo, okupljaju u družine.
– Sve te družine su neformalne i okupimo se jednom ili dva puta godišnje na nekom mestu u Srbiji, poslednji put je bila Deliblatska peščara. Slično je kampovanju, samo što nam se aktivnosti odigravaju u okviru nekih zadataka tokom čijeg ispunjavanja dolazi do borbi družina bezbednim oružjem, sunđerastim mačevima i štitovima. Mač je napravljen od PVC cevi obložen penom za izolaciju i sunđerom, a odgore je tkanina kako se ne bi raspao i time se može udarati, a da se ne nanesu povrede, čak ni modrice ne ostaju posle toga. Postoje određena pravila na tim turnirima, ne sme da se udara u glavu i osetljivije delove tela, svaki udarac nosi određen broj poena. Brnje nose tri poena, a mač nosi četiri poena. Kad vas pogode mačem, vi ste gotovi sa igrom jer morate da se vratite u svoj kamp i ponovo stupite u borbu ili vas neko izleči. Larp je namenjen da bi se ljudi družili i razmenjivali iskustva, jer svako drugačije pravi oružja i oruđa. Mi, recimo, pravimo više verižnjače, neko više pločaste oklope ili, pak, šlemove, neko strele, zastave i sve to u cilju dalje saradnje i oživljavanja nekog većeg događaja kao što su istorijske bitke. Naša družina nosi naziv „Zlatni orao“ pošto je on simbol iz naše davne prošlosti i velika ga je većina srpskih plemićkih porodica imala kao simbol. Zlatni orao je na plavoj površini – kazao je Lučić.
Da li se događa da se rimski legionar bori sa srednjovekovnim vitezom?
– Ne, to se trudimo da izbegavamo. Gledamo da svi budemo u istom periodu.
Larp se poslednji put zbio u Bačkom Gradištu kada je Zaviša Lučić sa svojim prijateljima učestvovao na Olimpijadi starih sportova gde su imali zadatak da organizuju dve igre: gađanje lukom i strelom u metu na deset metara razdaljine, a druga je bila borba bezbednim oružjem.
– Cilj družine je promocija hobija kojim bi se ljudi bavili u slobodno vreme da bi izbegli dosadu, čisto da postoji razonoda. Ciljna grupa su nam mladi, mada imamo i starijih članova, jer mi smo uvek otvoreni za prijem u družinu. Promocija nam je jedan od načina na koji okupljamo nove članove, putem javnih nastupa kao što je prikaz baliste i njenog dejstva prošlog leta na obali Tise, na „Noći muzeja“ u Novom Sadu 2009, a ove godine smo imali nastup u okviru zidina tvrđave Arača, kompletno obučeni smo bili i na festivalu Etnos i festivalu tradicionalnog stvaralaštva, a nastupili smo nedavno i na „Velikogospojinskim danima“ u Novom Bečeju – završio je Lučić.
M.S.
