trg_fontaneKrajem prošle godine, na proslavi svog dana, bečejska biblioteka je po prvi put proglasila „Naj čitaoca“.
Priznanje se dodeljuje za aktivno učešće u životu biblioteke, što podrazumeva ne samo posuđivanje knjiga, već i posećivanje manifestacija, a prvi laureat je Milena Savić. Kada je reč o negovanju čitalačke kulture, nameće se pitanje šta se desilo sa Čitalačkom značkom u Bečeju? Manifestacija koja je bila usmerena na razvoj čitalačkih navika i kreativnog izražavanja kod mlade čitalačke publike, i koja je bila toliko samorazumljiva da se činila neotuđivim delom vaspitno-obrazovnog procesa u školi, tokom devedesetih godina bezmalo u čitavoj zemlji prepuštena je zaboravu, da bi joj se pojedine škole i biblioteke u poslednje vreme na sopstvenu inicijativu počele vraćati.
U biblioteci smo saznali da je Čitalačka značka ovde ukinuta iz tehničkih razloga. Naime, biblioteka je, kao i svake godine, od pokrajine potraživala određeni broj diploma i znački za učesnike, na šta joj je neblagovremeno i neadekvatno odgovarano. Posle godinu-dve „to se postupno osulo“. Čini se da iza ovog banalnog razloga stoji ukupan društveni i kulturni slom koji smo doživeli, ali i učestvovali u njemu, tokom devedesetih.
„Iako ne planiramo da u narednom periodu uvodimo Čitalačku značku“, rekla nam je bibliotekarka Marija Stefanov, „upravo je Čitalačka značka bila neka vrsta pokretača i ideje vodilje kada smo se pre nekoliko godina odlučili da organizujemo biblio-igre, isprva za đake osnovne škole, potom i za srednjoškolce. Ideja je da se podstakne čitanje tokom cele godine, kao i da se čitalac uputi da naučeno i pročitano primeni u praksi“.
Premda biblio-igre, za razliku od Čitalačke značke, ne podrazumevaju iščitavanje knjiga koje nisu u školskoj lektiri, u situaciji u kojoj je današnja čitalačka kultura, odnosno u eri kompjutera i interneta kada je decu zaista teško motivisati da čitaju knjige, ovakve inicijative su više nego potrebne.
S obzirom na to da je Čitalačka značka manifestacija koja je spajala biblioteku sa školom, za mišljenje smo pitali i partnersku stranu. „Da, sećam se koliku želju za osvajanjem Čitalačke značke smo mi imali kao osnovci“, rekla je Tatjana Ivanov Kožul, nastavnica srpskog jezika u OŠ „Sever Đurkić“. „Bilo je nepojmljivo da odličan đak ne čita i nema istu. Ne znam pre koliko vremena je uopšte ukinuta dodela nagrade čitačima. Od kada sam ja u Bečeju u školi – nema je“. Ona je istakla da se definitivno nešto mora preduzeti kako bi se popularisalo čitanje kod osnovaca. „Oduvek je u generaciji bilo onih koji rado čitaju, pre svega zbog sebe i ljubavi prema knjigama. Tako je, zaista, i sada. Samo što je taj broj daleko manji. Razlog tome je svakako poznat. Previše vremena im oduzima Skype, Facebook gde održavaju prijateljstva i traže zabavu. Asocijacija vezana za knjigu je skoro uvek negativna, dosadne lektire i obimno gradivo navode kao razlog tome. Čitalačka značka bi sigurno bila motiv onim učenicima koji, inače, gaje takmičarski duh, a možda ne čitaju sada toliko, da posegnu za knjigom, ali bi svakako bilo lepo da oni koji čitaju iz ljubavi budu nagrađeni ovim nekada tako vrednim trofejom!“
Naposletku, ono što najviše intrigira nije pitanje zašto više nema Čitalačke značke, već kako je uopšte došlo do toga da bude ukinuta. Jedne godine, kako izgleda, marljivi đaci su čitali knjige, vodili svoje čitalačke dnevnike, zapisivali impresije i zapažanja povodom pročitanih dela, izrađivali ilustracije, i potom za sve to dobili priznanja i značke. Sledeće godine je naprosto odlučeno da se sve to više ne čini. Zaista za ne poverovati.
I.K.
