Drugi pišu: Zidovi ćutanja i „seoski urotnici“ – Mehanizam pritiska na lokalne novinare

Dok su građani Novog Bečeja ispraćali 2025. godinu, praznična čestitka predsednika opštine donela je nesvakidašnju i opasnu ocenu: protiv države su se, uz Evropsku uniju, urotili i lokalni portali. U mirnoj vojvođanskoj ravnici, gde se praznici obično proslavljaju uz poruke o miru i napretku, ova izjava – u sredini sa dva lokalna medija, od kojih je samo jedan portal – doživljena je kao jasna poruka onima koji se usuđuju da postavljaju pitanja.

Bez direktnog imenovanja, ali sa implikacijama koje lokalna zajednica nepogrešivo prepoznaje, formulisana je optužba o „seoskim novobečejskim portalima“ koji deluju kao „urotnici“ protiv sopstvene države. Iako u ovoj čestitki predsednik opštine nije izgovorio ime portala Webinfo, činjenica je da u Novom Bečeju radimo samo mi i još jedna televizija koja funkcioniše kao opštinski PR servis. U takvom lokalnom kontekstu, izjava je doživljena kao direktno targetiranje jedinog nezavisnog izvora informisanja.

Čestitka predsednika opštine Novi Bečej, Saše Maksimovića je objavljena 24. 12. 2025. godine na sajtu TV Novi Bečej (Vojvođanski), kao i na YouTube kanalu TV Novi Bečej i podeljena na društvenim mrežama, u formi videa i teksta. 

Kao novinarka i urednica portala Webinfo, koji od 2015. godine informiše građane na teritoriji opština Bečej i Novi Bečej, svedočim da je 2025. godina donela promenu koja je u statistikama novinarskih udruženja opisana kao „godina u kojoj je pritisak na novinare postao sistem“. Statistika Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) beleži istorijski maksimum od 371 slučaja ugrožavanja novinara, što je više nego dvostruko u odnosu na 168 slučajeva iz 2024. godine. Od tog broja, zabeleženo je 113 fizičkih napada i 165 pretnji.

Prekid komunikacije i socijalna izolacija

Moje iskustvo u Novom Bečeju pokazuje da pritisak u maloj sredini počinje tiho, ali temeljno. Sve je počelo onog trenutka kada smo na portalu Webinfo počeli da pratimo građanske proteste koji su usledili nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. U sredini gde se godinama gradila „ružičasta slika“, talas nezadovoljstva građana postao je tema koju smo, u duhu etike, odlučili da ne ignorišemo.

U Bečeju je praćenje ovih okupljanja počelo ranije, ali u početnoj fazi bez ikakvih pritisaka. Prvi javni izraz sećanja u Bečeju, u okviru akcije „Zastani, Srbijo“, održan je u petak, 15. novembra 2024. godine, u centru Bečeja, tačno u 11.52 časova, simbolično obeležavajući trenutak tragedije. Okupilo se nekoliko žena koje su stajale u tišini sa transparentima. Skup je protekao mirno, bez govora i obraćanja, ali sa jasnom porukom podrške i saosećanja. Na tom okupljanju bila sam prisutna samo ja, u svojstvu novinarke.
Na narednom okupljanju, 22. novembra 2024. godine, zabeležen je incident u kojem je novinarka „Bečejskog mozaika“ Kristina Demeter Filipčev bila izložena verbalnim napadima i fizičkom ometanju tokom obavljanja novinarskog posla.

U Novom Bečeju, javna okupljanja započela su kasnije. Prvo veće okupljanje održano je u ponedeljak, 16. decembra 2024. godine, u gradskom parku, pod nazivom „Zastani, Srbijo!“. Nakon toga, u nedelju, 19. januara, održana je i protestna šetnja, na kojoj je više od 100 građana izrazilo podršku studentima. Okupljeni su istakli da ne žele više da žive u sistemu koji dopušta ovakve tragedije, naglašavajući potrebu za promenama, odgovornošću i pravdom.

A onda, od februara 2025. godine, u Novom Bečeju postaje vidljiva promena odnosa prema meni i redakciji portala Webinfo: izostanak poziva na događaje, prestanak profesionalne komunikacije, okretanje glave, izbegavanje i ignorisanje u javnom prostoru, čak i u situacijama kada je očigledno da se međusobno vidimo. Ovi obrasci ponašanja postaju trajni i predstavljaju oblik tihog, ali sistematskog pritiska, karakterističnog za male sredine.

Pravni aspekt ovakvih „tihih“ pritisaka objašnjava Rade Đurić, pravnik Nezavisnog udruženja novinara Srbije. „Kontinuirani, suptilni pritisci na novinare imaju snažan efekat upravo zato što se često ne prepoznaju kao nasilje. Oni ne ostavljaju vidljive tragove kao fizički napadi, ali dugoročno dovode do otežanog pristupa informacijama, autocenzure i postepenog odustajanja od profesionalnih standarda, naročito u lokalnim sredinama“, ističe Đurić. Prema njegovim rečima, problem nastaje onda kada se ovakvi obrasci ponašanja normalizuju – i kod institucija, i u lokalnoj zajednici – jer novinar ostaje bez podrške i biva prepušten sam sebi.

Psiholog i univerzitetski profesor Žarko Trebješanin ukazuje na težinu ove situacije, posebno zbog specifičnostima malih mesta. „U psihologiji se zna da je taj socijalni pritisak možda najteže izdržati. I to znači da kada ljudi oko vas počnu, pa kada vas napada vlast, a sad vi imate javnost koja je složno protiv toga i koja vas brani – vi se tu onda nekako osećate i zaštićenim. Međutim, nezgoda je, pogotovo u tim manjim mestima. Vi ste tu onda nekako potpuno nezaštićeni i ostavljeni sami sebi“, ističe Trebješanin. On dodaje da u malim sredinama građani često potpadaju pod uticaj režimske propagande koja oblikuje njihov um, pa novinare napadaju istim frazama koje čuju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Institucionalni karantin i uskraćivanje informacija

Nakon što je nastupila početna socijalna izolacija, usledilo je i institucionalno uskraćivanje informacija. Opštinske službe i funkcioneri su jednostavno prestali da nas pozivaju na događaje i konferencije za medije. Na ove događaje pozivana je isključivo Televizija Novi Bečej, medij koji je u vlasništvu Vladana Stefanovića i koji u lokalnom kontekstu služi kao opštinski PR.

Ova diskriminacija medija direktno utiče na rad redakcije. Pravo na pristup događajima morali smo da vraćamo uz podršku medijskih udruženja i uspeli smo da to rešimo, koliko-toliko, ali praksa selektivnog informisanja i dalje postoji kroz druge oblike.

Pored toga, suočavamo se sa „ćutnjom organa“ na zahteve za informacije od javnog značaja. Svaki zahtev koji smo poslali opštini Novi Bečej tokom decembra 2025. godine, a koji se ticao podataka o projektima za konkursno sufinansiranje medija, ostao je bez odgovora u zakonskom roku. Zbog toga smo bili prinuđeni da podnesemo žalbe Povereniku, što dodatno usporava naš rad i onemogućava pravovremeno izveštavanje o tokovima javnog novca. Zahteva je bilo tri, a žalbe su prosleđene Povereniku, nakon čega se postupak dodatno odužio, i još traje.

Đurić ovakvu praksu vidi kao ozbiljan oblik institucionalnog pritiska. „Onemogućavanje pristupa informacijama od javnog značaja, selektivno pozivanje medija i ignorisanje zakonskih obaveza nisu administrativni propusti, već vid pritiska na novinare. Time se direktno utiče na mogućnost novinara da rade svoj posao i informišu javnost“, navodi pravnik Rade Đurić. Kako dodaje, posebno je problematično što u praksi često izostaje pravovremena reakcija institucija, čime se novinarima šalje poruka da su takvi pritisci dozvoljeni i nekažnjivi.

Žarko Trebješanin ocenjuje ovakvu praksu kao šikaniranje novinara. „Šikaniraju ih, ne puštaju ih da dođu na mesto gde su akreditovani i gde bi sasvim normalno trebalo da obaveštavaju o svemu onome što je interesantno za javnost“, navodi Trebješanin, ističući da je vlast ranije imala veći strah od osude domaćih i stranih institucija, dok su danas novinari ostavljeni bez te zaštite.

Digitalni stub srama: višednevno targetiranje direktora na Fejsbuku

Digitalni prostor, konkretno društvene mreže, postao je glavno polje za kampanje uvreda i podsmeha. Zabeležila sam stotine komentara u kojima nas nazivaju „njihovima“ i „stranim plaćenicima“, a prag tolerancije se, pod pritiskom, postepeno podiže, što smatram opasnim.

Posebno teška situacija odvijala se tokom proleća 2025. godine, u aprilu, kada je direktor jedne ustanove danima vodio javnu raspravu na moj račun na mom privatnom profilu na Fejsbuku. Ničim izazvan, osim možda tekstom koji se bavio slobodom medija, direktor je nizao lične i uvredljive komentare. Citiram njegove reči: da sam „politički pamfletista“, zatim da je on „napravio od mene novinarku“, ali da nije očekivao da ću postati „ovakva“. Svi ovi komentari su i dalje javno dostupni, a taj period svedoči o direktnom pokušaju profesionalnog i ličnog poniženja.

Govoreći o javnom targetiranju novinara, Rade Đurić upozorava da ono značajno povećava rizik od eskalacije. „Javno obeležavanje novinara stvara ambijent u kojem se napadi doživljavaju kao legitimni. Takva retorika dehumanizuje novinare i priprema teren za dalje pritiske, pretnje ili fizičko nasilje, naročito u sredinama u kojima institucije ne reaguju“, naglašava pravnik NUNS-a. Prema njegovim rečima, ovakvi napadi često se predstavljaju kao „normalan“ deo javnog diskursa, iako u suštini predstavljaju nasilni narativ koji direktno ugrožava bezbednost medijskih radnika.

Komentarišući ovakve napade nosilaca javnih funkcija, Žarko Trebješanin upozorava na „zeleno svetlo“ koje takva retorika daje nasilnicima. „Kad to krene sa vrha vlasti i kad imate nipodaštavanje, umanjivanje, kad imate korišćenje krajnje neprimerenih reči i ironije, sarkazma prema novinarima, vi time dajete zeleno svetlo ljudima. I to je ono što je tu nekako meni najpogubnije“, kaže on. Prema njegovim rečima, to je jasan signal drugima da su novinari obezvređeni i da se mogu slobodno vređati i napadati. „To je navođenje na nasilje, kada vi dajete zeleno svetlo i otprilike otvarate lov na veštice. Vi obeležite da su oni maltene neki demoni koji zapravo kvare nama naš život“, zaključuje Trebješanin.

Bočni udari: verbalni napad na porodicu u dvorištu opštine

Mehanizam pritiska se tokom 2025. godine proširio i na moju porodicu. Neposredno nakon što smo u novembru 2025. godine na portalu Webinfo objavili istraživački tekst o komisijama u opštini Novi Bečej, moj kolega i suprug doživeo je javni napad u samom dvorištu opštinske zgrade. Osoba koju poznajemo godinama, počela je glasno da viče na njega pred drugima, preispitujući naš rad.

Reč je o tekstu: „GDE JE POTROŠEN NOVAC GRAĐANA? Preko 77 miliona dinara na naknade komisija u Novom Bečeju (2020–2024)“, koji je objavljen 16. novembra, a napad se dogodio nekoliko dana kasnije.

Trebješanin ovaj događaj prepoznaje kao klasičan primer pritiska u maloj sredini. „Tu u manjim mestima svi se naravno dobro znaju – znaju i decu, roditelje, rođake, prijatelje, kumove – i onda ide tu i bočno, napadaju se i oni. I zbog svega toga nije lako odoleti tim pritiscima“, objašnjava on.

Tokom tog događaja, mom suprugu su upućena pitanja: „Zašto ste to objavili?“, „Ko vas uopšte čita?“, „Da li vi to radite zbog senzacije?“ i neizbežno: „A koliko ste vi para dobili sve ove godine?“ Taj događaj je bio trenutak kada je postalo jasno da pritisak više nije samo profesionalne prirode, već direktno zadire u privatnost i porodicu.

A koliko smo to novca „dobili“? Finansijsko iscrpljivanje: od mrvica do nule

Ekonomski status portala Webinfo godinama je bio obeležen onim što nazivam „mrvicama“. Na konkursima za sufinansiranje medijskih projekata dobijali smo simbolične iznose uz redovnu, otvorenu poruku: „vi niste naši“. Međutim, 7. jula 2025. godine saznali smo da Webinfo u Novom Bečeju nije dobio ni dinar. Ni na konkursima, ni putem takozvanih ugovora male vrednosti, koji su postali redovna praksa od 2024. godine. Na konkursu za sufinansiranje medijskih sadržaja u Novom Bečeju dobili smo „neverovatnih“ 47 bodova.

Đurić podseća da ekonomski pritisci predstavljaju jedan od najefikasnijih mehanizama kontrole medija. „Uskraćivanje sredstava, naročito u sredinama sa malim brojem medija, nije neutralna odluka. To je način da se utiče na uređivačku politiku, iscrpe redakcije i obeshrabre novinari koji insistiraju na kritičkom izveštavanju“, navodi on. Kako ističe, dugoročna posledica ovakve prakse je gašenje lokalnih nezavisnih medija i sužavanje prostora za javni dijalog.

U sredini sa samo dva medija, ostaviti jedan potpuno bez sredstava znači samo jedno — pokušaj gašenja, pokušaj kažnjavanja zbog kritičkog izveštavanja. Ovo nije napad samo na mene lično, već direktan udar na egzistenciju medija i pravo građana da imaju više od jednog izvora informisanja.

Psiholog Žarko Trebješanin vidi ovo kao metod iscrpljivanja profesionalaca. „Ko god može, jednostavno mu dosadi da bude živa meta i ona vreća za udaranje i kaže: hvala lepo, ako može da nađe neki drugi posao“, primećuje Trebješanin. On dodaje da je za izgradnju dobrog novinarstva potrebno mnogo vremena, dok se ono može uništiti vrlo lako sistematskim pritiscima koji novinare teraju iz profesije.

Kontraskupovi: javna okupljanja „protiv blokada“ i pritisak u praksi

Izveštavanje sa terena u Novom Bečeju, naročito sa kontraskupova vladajuće stranke tokom avgusta 2025. godine, donelo je nove oblike zastrašivanja. I te skupove pratila sam redovno i bila sam jedina prisutna novinarka. Skupovi su bili javno najavljeni, predstavljani kao okupljanja „građana“, iako je u lokalnoj sredini svima bilo poznato ko ih organizuje: učesnici su izlazili iz prostorija SNS-a i iznosili stolove, hranu, zvučnike.

Atmosfera je bila ispunjena dobacivanjima poput: „Samo ti slikaj“, „Slikamo i mi tebe“, „Evo je ova…“.

Na poslednjem takvom skupu u Novom Bečeju, jedan od učesnika je simulirao da mu je muka i da će me pljunuti. U trenutku sam pomislila „bolje da me udari“. Iako se ništa fizički nije desilo, osećaj je bio takav da me samo „mrvica deli“ od toga da situacija izmakne kontroli, jer sam tamo bila sama, okružena ljudima koji me doživljavaju kao nekoga ko „remeti sliku“.

Profesor Žarko Trebješanin naglašava da ovakve situacije ne smeju da se potcenjuju rečima da su to „samo reči ili da sve ostaje na rečima“. „To nisu samo reči, jer te reči mogu da ubijaju. Te reči su opasne upravo zato što su nabijene emocijama i one mogu da pokrenu nekoga da se obračuna i da kaže: ako država to sporo radi, pa daj da ja pomognem“, upozorava Trebješanin. On ističe da su i sami nasilnici često žrtve propagande koja ih pokreće na ovakve činove.

Pravni okvir i stav struke

Povodom novogodišnje čestitke predsednika opštine Novi Bečej u kojoj pominje „seoske urotnike“, zatražila sam mišljenje pravnog tima NUNS-a. Marija Babić, pravnica Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), u pisanom odgovoru dostavljenom redakciji navodi: „Mi ovakve izjave smatramo direktnim pritiscima na medije, posebno deo u kojem se navodi da ste se ‘urotili protiv države’. Time se direktno implicira da delujete protiv državnih interesa, što izlazi iz okvira legitimne javne kritike. Istovremeno, ovakva kvalifikacija vas targetira kao ‘neprijatelje države’, čime se dovodi u pitanje i vaša bezbednost, naročito imajući u vidu da takve izjave dolaze od predsednika opštine.“ Babić je najavila i reakciju Koalicije za slobodu medija povodom ovog slučaja.

Psiholog Žarko Trebješanin ocenjuje da je posebno opasno kada nosilac javne funkcije u javnom obraćanju novinare označi kao „urotnike“ ili kao nekoga ko deluje „protiv države“, jer se takvom etiketom novinari izmeštaju iz okvira legitimne kritike i stavljaju u ulogu „neprijatelja“. „Kada vi nekog označite time da su oni protiv države, to uopšte nije bezazleno i mislim da to zaslužuje tužbu“, kaže Trebješanin.

On dodaje da je problematično i što se u istoj konstrukciji pominju i Evropska unija i „seoski portali“, jer se na taj način gradi narativ o spoljnim i unutrašnjim neprijateljima, a lokalni mediji se u tom okviru predstavljaju kao deo „šire urote“. Takav rečnik, prema Trebješaninu, nije primeren funkciji predsednika opštine: „To je krajnje opasno, nepristojno i nedolično za nekog ko vrši najvažniju javnu funkciju u toj sredini“, zaključuje on.

PU „Lokal pres“ i NUNS, zajedno sa ostalim članicama Koalicije za slobodu medija, uputili su reagovanja Kabinetu predsednika opštine Novi Bečej i samom predsedniku.

Kumulativni efekat i značaj solidarnosti

Pritisci na novinare u malim sredinama imaju specifičan, kumulativni efekat. To nije samo jedan napad, već sporo, tiho i kontinuirano trošenje energije kroz izolaciju, ekonomsko kažnjavanje, javnu diskreditaciju i pritisak na porodicu. Svaki od ovih događaja nas po malo „brusi“ sa ciljem da odustanemo.

Žarko Trebješanin upozorava da se bez zaštite profesije i uvođenja licenci može dogoditi da mladi ljudi potpuno prestanu da biraju novinarstvo kako bi sačuvali svoju privatnost i porodice. On naglašava da je u malim sredinama ključno odoleti pritisku i nastaviti sa pružanjem validnih i proverenih informacija.

Rade Đurić, pravnik NUNS-a ističe da je ključno da se i ovakvi oblici pritisaka jasno prepoznaju kao nasilje. „Jezik mržnje, lažne optužbe, kontinuirano targetiranje i institucionalno ignorisanje ne smeju postati prihvatljiv oblik komunikacije. Ako se na njih ne reaguje, oni postaju model ponašanja koji se širi i proizvodi nove, ozbiljnije napade“, upozorava pravnik Đurić. On naglašava da je prijavljivanje, javna solidarnost i reagovanje strukovnih udruženja jedini način da se ovakvi obrasci zaustave.

Moja poruka koleginicama i kolegama je jasna – jako je važno da se svaki vid nasilja, pritiska ili zastrašivanja prijavi. Ništa od toga nije normalno i ne sme da se prećuti. U sredini gde se svaka reč, svaki zarez meri, a svaki kritički tekst doživljava kao urota, solidarnost i pripadnost novinarskim mrežama i udruženjima često su jedini štit koji nam preostaje. Jer kada se lokalni novinari ućutkuju, ne ostaju bez glasa samo redakcije – ostaju bez glasa i zajednice o kojima izveštavamo. Važno je da znamo šta sve spada u nasilje i, što je najvažnije, da ne budemo sami.

Tijana Janković (LINK ka originalnom tekstu na portalu Webinfo)

Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska strategija po meri građana 2025 – 2031“, koji podržava Evropska komisija, a sprovode ga članice Koalicije za slobodu medija: Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal pres“, Asocijacija medija (AsMedi), Asocijacija onlajn medija (AOM), Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Fondacija Slavko Ćuruvija i GS KUM Nezavisnost, u periodu od marta 2025. do februara 2027. godine.