trg_fontane
U našem je listu uobičajena rubrika predstavljanje zanimljivih sugrađana – sa gradske livade, da se slikovito izrazim, šarenolike, bujne i oskudne u isto vreme, mi izdvajamo i pred Vaš pogled iznosimo različite biljke, znamenite i kuriozitetne. Ovoga puta imamo priliku predstaviti naročito mirišljav i naočit primerak. Prošlog leta Kristina Nikolić (24) uspešno je okončala studije matematike na Novosadskom univerzitetu, da bi potom ležerno otkoračala stotinak metara dalje do zgrade Filozofskog fakulteta kako bi tamo nastavila studiranje. Kristina je diplomirani profesor matematike i student druge godine filozofije.
Pre svega, otkud takav intelektualni projekat? To je sasvim nesvakidašnje.
– Nesvakidašnje ili ne, meni se čini sasvim prirodno. I mojim roditeljima, na svu sreću, koji mi plaćaju studiranje.
Pa ipak, dva fakulteta…
– Moja je ideja da zaokružim znanje, barem s obzirom na moje intelektualne sklonosti, moju znatiželju. Ja ne želim nekakvo mnogoznalaštvo koje ne uči ničemu. Jedan junak iz Sartrove Mučnine zove se Samouk, on pomalo komično, a svakako tragično, sprovodi svoj čitalačko-obrazovni projekat prema abecednoj klasifikaciji. Sa knjige o tvrdokrilcima, brutalno prelazi na priručnik o tvrdim materijalima, da bi potom nastavio sa brošurom o tvrdnjama u logici. Sa T potom prelazi na sledeće slovo. To je glupost. Naravno, ja sam se mogla opremiti arsenalom filozofskih dela pa ih čituckati kad imam vremena, ali formalni studij mi pruža potrebnu ozbiljnost izučavanja.
Dobro, a kakva je spona između matematike i filozofije?
– To je logika. Matematika, pogotovo matematička logika omogućila mi je preciznost i strogost u mišljenju, uočavanje logičkih zakona, validnosti ili invalidnosti zaključivanja u bilo kom razmišljanju. Vi izvodite nekakav dokaz u hemiji, a u osnovi toga je logika, argument. To je gotovo jedan zanat. Vidite, ja sam matematiku studirala po inerciji, naravno, to me je zanimalo, ali studirala sam to jednako kao što mnogi, nažalost, studiraju – pred njih se postavi knjiga i oni tu knjigu prožderu. Ljudi završe faks i tek potom shvate šta su uneli u sebe, šta su proždrali. Ja sam na svu sreću to shvatila na vreme, te sam prozrela nedovoljnost toga. Teškoća je naime što studentima nije data dovoljna sloboda u kreiranju svojih studijskih programa, mada se to polako menja. Ja sam završila matematiku, a da mi kroz studiranje nismo prošli kurs iz njenog saznajnog fundiranja, utemeljivanja. Mi tu baratamo sa brojevima, u redu, a šta su brojevi? Jesu li to nekakve fikcije u našoj svesti, da li oni postoje i van nje – ostali smo bez odgovora, a treba da predajemo u školi matematiku!
I, da li su brojevi u svesti ili van nje, u stvarnosti?
– (Smeh.) Iskreno da kažem, ne znam. Filozofija nije dala definitivan odgovor, ali ona barem pokušava da ih ponudi. Filozofija matematike je nužna za svakog ko ozbiljno shvata matematiku. A mene posebno zanima geometrija, filozofija geometrije, filozofija prostora i vremena.
A šta je krajnja svrha takvog saznavanja? Ko je za tebe intelektualac?
– Mišljenja sam da iza svakog intelektualca treba da stoji pozamašna teoretska pozadina, ali ona ne mora biti, niti jeste, dovoljan uslov da bi neko postao intelektualac. Shvatam je više kao moćno sredstvo u produbljivanju svojih pitanja, uopšte u razvijanju potrebe za pitanjima o stvarima koje se počesto poimaju kao samorazumljive. Ja sam, naime, in statu nascendi („u statusu nastajanja”, prim. novinara) – da se malo razmahnem svojim znanjem (smeh) – verujem da se to od mene ovde i očekuje, hehe, budući da evo studiram već drugi fakultet. Vidite, ljude strašno impresionira to što sam završila matematiku i sada studiram filozofiju. A ne bi trebalo, berem ne pre nego što me upoznaju. Jer iza toga može, ali ne mora ništa stajati! Čovek može poput Sartrovog Samouka iščitati čitavu biblioteku, a da ne dođe do svojih i pitanja i svojih odgovora.
Kako si se zarazila saznavanjem?
– Odrasla sam u domu prepunom knjiga, moji roditelji su godinama prikupljali knjige i naša biblioteka broji dve-tri hiljade naslova. Obožavam osećaj okruženosti knjigama, ali – da demistifikujem – to je estetski osećaj, i sa intelektualnošću malo ima veze, jer sam tek delić tih knjiga i pročitala. Pored knjiga tu je i znatna kolekcija filmova, mahom crno-belih, iz prve polovine dvadesetog veka, koje sam u društvu roditelja sa znatiželjom gledala. Interesantno je, kao nekakav kuriozitet, u osnovnoj školi sam u spomenare svojih drugara u rubriku omiljeni glumac i glumica, umesto tada popularnih Šeron Stoun i Breda Pita, upisivala imena Hemfrija Bogarta i Lorin Bekol.
Kristinini poznanici tvrde da je ona sasvim normalna, skromna devojka, takoreći obična devojka iz susedstva, a što je još važnije – u pitanju nije knjiški moljac čije bledilo kože odaje mesece i godine provedene sa nosem između korica memljivih knjiga. Kristina nekoliko puta nedeljno izlazi, uživa u muzici, kao i u beletristici, naročito pripovetkama Čehova i Singera. Sa ovim podatkom zaključimo uvršćivanje Kristine Nikolić u svojevrstan herbarijum zanimljivih sugrađana našeg lista.
I.K.
