trg_fontaneOvih dana je a posle predizbornih i aktivnosti oko formiranja vlade, čini se, pomalo i stvar esnafske etike, ako već ne i građanske dužnosti, očepiti ili čak, ovako javno, preko novina, lupiti šljagu narodnom prvaku Vučiću. Otrežnjujuću ili u odmazdi, kako se već nađe za potrebno. Jer, ovaj beznadežno klizi u mesijanstvo, u fatalno samozaljubljeno, lično i emocionalno vođenje politike, da ne spominjem angažman u srpskom političkom teatru i demagogiju, pokušaje cenzurisanja medija (i posledičnu autocenzuru). Jer, država, to je Vučić. Još kada se ima u vidu njegov raniji politički samopregor, onda serviranu porciju ni pas s maslom ne bi pojeo. Pa ipak, kako to da ovaj naš četvoronožac nije samo onjušio i mimoišao ponuđeni čanak, nego ga je sa zahvalnošću pokusao, čak olizao?!
Ukoliko i ostavimo po strani nepoverenje starih, doslednih evroentuzijasta prema Vučiću, kako, pak, zanemariti onu armiju evroskeptika i upravo evrogadljivaca koji su godinama oduševljeno glasali za sumanutu politiku radikala, da bi nakon što su se Toma i Vučić jednog sunčanog jutra probudili i naglavce okrenuli svoju političku tezu, i sami bez mnogo opiranja promenili mišljenje. Da li to znači da svi oni više nisu nacionalisti? Ili to nikada nisu ni bili? Pojedini su se tom prilikom zaista politički preobratili, drugi, opet, nisu. Međutim, za razliku od političkog gledišta, nešto elementarnije je tu ostalo nepromenjeno. A to je odanost vođi! Naravno, spomenuto suncem obasjano jutro nakon sna u dvoje, ili već psihodeličnog euro-tripa (može se pretpostaviti da su im dileri zvaničnici iz EU, krupni kapital, ali i sopstveno vlastoljublje), bilo je više nego potreban eksces na našoj političkoj sceni. U elementarnom, međutim, očito da je sve ostalo isto. Prevladala je mudrost da samo budala ne menja mišljenje, tj. da samo budale ne dozvoljavaju da im vođe promene (njihovo) mišljenje.
Narod se, delimice, priklonio fantomima prošlosti jer su takozvane demokratske snage omanule u istorijskom zadatku izvođenja efikasne i pravične tranzicije. Delom, svakako, i zato što Vučić ima čvrstu, odlučnu ruku – makar u najavi! – odnosno (titovsku) spremnost da rešava probleme ne držeći se obzira i procedura kao pijan plota. Naime, neprekidno pozivanje na sistem, jer sistema nema, danas uistinu predstavlja tešku naivnost, upravo bežanje od problema. Napokon, narod im se vraća i usled sopstvene infantilnosti, političke i ljudske. Šta reći za dugogodišnju praksu da se na lokalnim izborima ne glasa za program, čak ni za pojedince, već za odgovarajući žig (dangu!) na njihovom čelu!? Idolopoklonstvo i, uopšte, politička nezrelost, razlog su što se danas veruje da Vučić naprosto zna bolje i od samog naroda šta je za narod najbolje.
A taj narod zapravo i nije uvek zaboravan kako se to čini. Narodi imaju to (licemerno) preimućstvo da pilatovski isperu ruke tako što se otarase svojih vođa, linčom ili naprosto svrgavajući ih na izborima, i tako sa novim vođstvom, rasterećeni krenu dalje. Na izborima 2000. narod se ekspresno lustrirao i iskupio za prošlost, za sva sranja za koja je bio odgovoran. Međutim, nakon što je prošao trenutak petooktobarskog entuzijazma i zrelosti, jer vođe nisu bile dorasle zadatku (uz mestimičnu kontrarevolucionarnu i upravo pljačkašku delatnost), narod je, umesto da zrelo (i licemerno) krene dalje, neurotično regredirao u prošlost i posegnuo za njenim fantomima s kojima se mogao pouzdanije identifikovati.
U ovom trenutku, usled svega rečenog, mi smo taman toliko društveno-politički sazreli da eksplicitno preklinjemo inostrane kompanije da dođu da nas „kupe“ i izrabljuju. A ovaj brutalni nonsens već duže vremena predstavlja ne samo čitav filozofski koncept i samoproklamovani razlog postojanja države Srbije već, nažalost, i jedinu ambiciju njenih klasno onesvešćenih građana. O nekim većim ambicijama još dugo neće biti pomena, stoga i narod, još i više nego njegov prvak Vučić, zaslužuje spomenutu šljagu.
Ivan Kovač
