Margarita Berček i Natalija Valjan (Foto: Bečejski mozaik/K.D.F)Oko stotinu građana okupilo se sinoć na protestu „Kičmom protiv pendreka“ u centru Bečeja na kom su dve Bečejke koje su bile na protestu održanom 5. septembra u Novom Sadu, svedočile o policijskoj brutalnosti.
Potom su građani na poziv organizatora protesta, neformalne grupe „Građani Bečeja uz studente“, prošetali centralnim ulicama grada, na trotoaru, kako bi izbegli eventualne incidente, jer je protest ovog puta obezbeđivao samo jedan uniformisani policajac.
Prolazeći pored kafića u kom su neki drugi građani ispijali svoja pića, ne obazirući se na demonstrante, desio se verbalni incident kada je, pretpostavlja se, konobar u jednom kafiću im dobacio: „Marš“.
Skup je okončan šesnaestominutnom tišinom u znak sećanja na 16 žrtava pada nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, uz muziku iz obližnjeg ugostiteljskog objekta.
Miran protest se pretvorio u brutalan napad policije
O iskustvu na protestu u Novom Sadu govorile su Margarita Berček i Natalija Valjan. Berček je detaljno prepričala šta se desilo na protestu, a Valjan je rekla da se miran protest u Novom Sadu i podrška studentima pretvorio u brutalan napad policije na goloruke ljude, a „ono što je trebalo da bude veličanstven izraz građanske solidarnosti pretvorilo se u traumu“.
Berček i Valjan su 5. septembra u Novom Sadu prvi put su iskusile kako izgleda policijski i žandarmerijski juriš na građane.
Žudnja za slobodom i oslobađanjem
Berček je rekla da je Novi Sad te večeri „okupirala policija i žandarmerija. Gazili su sve pred sobom, tukli ljude, bacali suzavac. Ako misle da će nas uplašiti, mislim da su se zeznuli“.
U svom svedočenju Bečejka je rekla i da nije videla kod demonstranata bilo šta za izazivanje nereda.
„Nekako mi je tada delovalo da se apsolutno ništa loše ne može desiti. Ta energija, gledanje u istom pravcu, disanje u istom tempu, žudnja za slobodom i oslobađanjem od ove represije je ona što je lebdela u vazduhu. Tu nije bilo spremnosti za nasilje, to mogu potpisati.“
Kada su građani krenuli bulevarom i skrenuli prema Filozofskom fakultetu i rektoratu, čuo se prvi topovski udar, pa su usledili suzavci i jurnjava policije i žandarmerije ka građanima, udarci pendrecima.
„U jednom momentu je Nataša rekla da ide u prve redove ako treba ginuti, da sačuvamo decu. Držala sam je za ruku i vikala ’Ne ideš ti nigde!’ Nismo hteli da se odvajamo, neminovno se desilo“.
I onda su ljudi počeli da beže od policije, među njima i Berček i Valjan, ali ih je policija stigla. Po njenom sećanju, sve se odigralo za nekoliko sekundi.
Ne na dve žene!
„Bila sam spremna na udarac i pomislila sam da je gotovo, završićemo na zemlji“…. „Savila sam kičmu i bacila pogled nazad i kad je jedan od njih bio tu iza nas podignutim pendrekom viknula sam iz sve snage ’Ne na dve žene’. Pamtiću mu oči. Ne znam ko je bio i ko se krio iza fantomke, ali je bio klinac. Videla sam to po ponašanju i kretanju. Kad je čuo moje urlanje u momentu je zastao, ustuknuo, pogledao oko sebe i okrenuo se od nas i potrčao prema veteranima koji su bili iza nas. Proganjaće me glas jednog od njih ’Ne na ratne veterane’ i prizor, kao i zvuk pendreka po leđima kako su ih nabili do zida i udarali. Ono tup-tup… Njih desetak u punoj opremi na dva čoveka koji nisu pružali otpor, niti su napadali ikoga“.
Posle su se Bečejke sakrile u ulaz neke zgrade. „Bili smo tamo oko 45 minuta, stizale su poruke da ne izlazimo, jer policija i žandarmerija je svugde, da čiste sve pred sobom kao za vreme racije. Univerzitetski kampus je pretvoren u zonu straha i represije“.
Kada su napustile sklonište naišle su na kafiće i žurke u njima, kao da postoje paralelni univerzumi.
„Ko god i dalje podržava ovaj režim saučesnik je u zločinu“
Berček je rekla da se plaši da je ovo tek početak. „Akcija-reakcija. Bes raste sa svih strana i možda je to i cilj režima. Da nas utera u građanski rat. Odnosno ono što se dešavalo u subotu jeste bilo ratno stanje. Mislim da ko god i dalje podržava ovaj režim saučesnik je u zločinu. I da, neki mi često kažu da im je preoštro i surovo, a ja lično znam više ljudi i porodica, bliskih ljudi koje je ovaj sistem direktno ili indirektno i fizički, i psihički upropastio, unakazio, uništio, te u svetlu svega što se dešava oko nas, da, ruke su im krvave“.
Apelovala je na ljude da, iako ne smeju da izađu na proteste, podignu glas kada naiđu na nešto loše. „Recite odlučno ne svakoj osobi i svakom delu koje se kosi sa onim što vaš um, obraz, srce, želudac i kičma mogu da podnesu. I ako svako od nas tako uradi onda možemo uraditi nešto veliko“.
K.D.F.
