trg_fontane
Pravi potez bi bio kada bi predstavnici opštine vratili Skupštini Vojvodine nagradu za toleranciju koju je Bečej dobio u novembru 2010. godine, do danas ne znamo zbog čega tačno.
Razloga za vraćanje nagrade ima mnogo, sažeto u nekoliko reči: čini se da nismo tolerantni građani (reč „mi“ se ne odnosi na sve nas), mada reč tolerancija u izvornom značenju znači upravo to što u Bečeju radimo, (teškom mukom) trpimo jedni druge.
Šta se desilo poslednje? Klub malog fudbala Bečej je prošle subote imao vrlo važan meč sa futsalerima Novog Pazara. Novopazarci su, inače, ko neće da shvati, građani Srbije. Na toj utakmici, kako neki kažu, nije se desilo ništa strašno i neobično, samo su neki navijači Bečeja, uglavnom maloletnici, pominjali Srebrenicu (uz pripadajući nož i uz pripadajuću žicu), bacali pivske flaše na teren sportskog centra (valjda su se osećali kao lavovi) i tako redom, sve u svemu, lepo su dočekali goste iz Novog Pazara, koje su valjda želeli i da zadrže u Bečeju, jer je bilo maloletničkog pokušaja bušenja guma na autobusu gostiju. To bi bilo to. Ništa naročito i neuobičajeno.
Potom su sandžačke internet novine (www.sandzakinfo.net) objavile tekst o tom događaju naslovljen „Futsaleri jedva izvukli žive glave u Bečeju“ (naslov je prejak) u kom se, između ostalog navodi izjava jednog od igrača Novog Pazara (Delić): „Ma kao da smo bili na ratištu a ne na utakmici. Ovo nema apsolutno nikakve veze sa sportom. Psovanje na nacionalnoj osnovi, skandiranje: Srebrenica, gađani smo pivskim flašama. Jednom rečju haos iz koga smo se nekako izvukli“. (Ceo tekst zainteresovani mogu da pročitaju na pomenutoj internet adresi.)
I to bi bilo to, nema naročite razlike između toga što se desilo i toga što je napisano.
Ipak, u Bečeju se neki nerviraju i optužuju sandžački medij/medije. Čak se i vlast uključila u tu igrariju, jer je zamenik predsednika opštine Bečej Budislav Medurić sazvao konferenciju za novinare kako bi, zajedno sa pomoćnikom predsednika opštine za sport i omladinu Goranom Strajnićem reagovao na, kako je navedeno u pozivu na konferenciju za novinare, „skandalozno pisanje novopazarskih medija posle subotnje utakmice baraža za Prvu ligu Srbije u kojoj su igrale ekipe Bečeja i Novog Pazara“.
Čudno je da predstavnici opštine nisu smatrali da treba da održe konferenciju za novinare o „skandaloznom ponašanju“ nekih navijača iz Bečeja, očigledno nisu obratili pažnju na skandiranje Srebrenice (ko je zaboravio, tamo je počinjen užasan ratni zločin u ratu koji nikad nije vođen na teritoriji bivše Jugoslavije – valjda ne treba navesti ko i nad kim je počinio zverski zločin i ko je „heroj“, koji je zbog toga u Hagu). Na samoj konferenciji za novinare su unekoliko prekoreli i one koji su pominjali Srebrenicu, ali su rekli da nakon tih povika utakmica je bila prekinuta, navijači su se smirili, i dalje je teklo sve u najboljem redu. Dodajemo da najbolji red nije „izbrisao“ povike koje raspiruju mržnju.
Čudno je da „organi“ države Srbije nisu podneli krivične prijave protiv onih koji su na utakmici na taj način širili rasnu, versku i nacionalnu mržnju. Naime, širenje mržnje je protivzakonito i podleže sankcijama, no, izgleda da nema ko da sankcioniše. Ni to nije ništa naročito i neuobičajeno.
Podsećanja radi navodimo da je uobičajeno ponašanje navijača prethodilo i tragediji koja se desila u Beogradu kada je ubijen Bris Taton.
U Bečeju nije neuobičajeno da maloletnici mrze sve što ne liči na njih. Ta deca, ako se tako nazivaju, nisu učestvovala u ratovima, nisu ih ni na koji način doživela, ali im je draga Srebrenica, a još draža žica. Bilo bi bitno saznati gde su naučila da mrze, da li znaju šta je urađeno u Srebrenici, šta imaju protiv građana Srbije iz Novog Pazara. Neke od odgovora na pitanja znamo i sami: deca mnogo toga nose iz porodice. I mržnju, recimo.
Neka bečejska deca/mladi prošle godine su pokazala/pokazali da ne mrze samo ljude druge nacionalnosti, nego i drugačijeg seksualnog opredeljenja, kada su se na sličan način, kao na utakmici, ali drugačijim, prilagođenim rečnikom, protivili održavanju tribine o Povorci ponosa u Bečeju (šetnja LGBT populacije). Tada niko iz lokalne vlasti nije reagovao na antihomoseksualno raspoloženje u Bečeju – osim predsednika opštine Petera Knezija, no, i on veoma obazrivo, da ne uvredi nehomoseksulace, a nije prisustvovao tribini na koju je bio pozvan – a bilo bi lepo znati zbog čega.
O netoleranciji tolerantnog grada Bečeja govori još mnoštvo primera, od veoma čestog pojavljivanja natpisa na zidovima koji raspiruju mržnju, na koje maltene niko ne reaguje, do nazivanja onih koji ne glasaju za mađarske nacionalne partije janičarima itd.
Glavni problem u Bečeju je upravo nedostatak reakcija na loše stvari, delom jer većinu ništa ne interesuje osim sopstvene zadnjice, delom jer se gleda šta donosi političke poene, a šta ne, naročito u predizborno vreme. Umesto solidarnosti i građanske hrabrosti na delu je ćutnja, prećutno odobravanje mržnje, kukavičluk i licemerje.
U takvoj atmosferi možemo ponovo stići do (neke) nove Srebrenice.
K.D.F.
