trg_fontane
Na nevelikoj muzičkoj sceni Bečeja jedno ime polako postaje prepoznatljivo, i, što je važnije, dobija na težini. Reč je o 18-godišnjem Damiru Jazvinu za koga se, iako tek hvata zalet, već sada može reći da je kompletna muzička pojava budući da, interpretirajući rok i bluz muziku, svira gitaru i usnu harmoniku, a uz to i peva. Jazvin pohađa bečejsku gimnaziju, društveno-jezički smer, i planira da upiše FTN, smer animacija u inženjerstvu. Ako je tako nešto uopšte više osnovano reći, ovaj samouki muzičar ostavlja utisak pravog gimnazijalca – samosvestan je, odmeren, a ujedno neobuzdano znatiželjan i pun života.
Poslednji nastup Jazvin je imao pre tačno dve nedelje (4. april) u Pozorišnom klubu sa Gradskim horom, sa kojim i inače često sarađuje. U Pozorišnom klubu je već nekoliko puta nastupao, a tamo je prošle godine imao i svoj samostalni klupski debi. U međuvremenu, svirao je u većini, za muziku koju izvodi prikladnih, bečejskih lokala, kao i u okolini, a planira uskoro da gostuje i u Zrenjaninu.
Svirao si i na ulici, za prolaznike…
– To je zapravo početak svega. Kada sam se prošle godine vratio iz Švajcarske – tamo sam bio u sklopu programa razmene srednjoškolaca – razišao sam se sa bendom The CrossRoads, žanrovski se nismo slagali, a u to vreme je pao i prekid sa devojkom. Odlučio sam da se ispraznim i odem u Novi Sad, u Zmaj Jovinu. Otišao sam takoreći mečki na rupu, da pokušam da dobijem fidbek od ljudi, da vidim da li je vredno to što radim. Da li zapravo treba da nastavim ili da odustanem i bacim se na nešto drugo. I oduševio sam se. Tada sam zapravo shvatio koliko muzika može da promeni raspoloženje čoveka, kolika je uopšte moć muzike, i to me je motivisalo da radim. Osim što su me nagradili pozitivnom energijom, dobio sam toliko novca da sam se vratio kući s novim starkama i jednim dobrim kaišem!
A usna harmonika?
– Pa, to je uticaj Boba Dilana. A to traje bukvalno od 6. razreda osnovne škole. Tada sam i napisao sastav o Dilanu. Kada je jesenas bilo veče posvećno Bobu Dilanu u galeriji Krug, došla je moja nastavnica srpskog iz osnovne i rekla kako sam ja napisao rad o Dilanu, o tome kako je sjedinio kantri i bluz, i ubacio električnu gitaru u celu tu priču (smeh). A prvi put da uživo čujem nešto te vrste bilo je kada me je Milan Gagić, kome zahvaljujem na tolikim muzičkim uvidima, odveo u senćanski Mojo klub da čujem Peru Joe-a (Petar Miladinović, prim. nov.), svirao je usnu harmoniku, i ja sam se potpuno oduševio.
Pored Boba Dilana, Jazvinovi uzori su i Kit Ričards, Erik Klepton, Elvis, Džim Morison, Grem Parsons, a od domaćih autora to su Milan Mladenović, Darko Rundek, Nikola Vranjković. Očekivano, njihove pesme pretežno i izvodi na nastupima.
Najviše volim singer songwriters-e (kantautore, prim. nov.) poput Boba Dilana i Nila Janga. Takođe, volim Nikolu Vranjkovića koji je baš prethodne nedelje svirao u Pozorišnom klubu. Mislim da je on najbolji pisac rokenrol muzike u Jugoslaviji. Zadivljen sam njegovom posvećenošću promenama u društvu, a i sve moguće je ispljuvao. U njegovoj poeziji može se pronaći čitava istorija naroda i filozofija života, kako on na sve to gleda.
Jazvin za sada izvodi samo jednu autorsku pesmu, „Let me inside“, dok su sve ostalo, kako kaže, ideje i nagoveštaji koje tek treba da realizuje. A kolika je Jazvinova privrženost muzici svedoči i odluka da maturski rad piše iz srpskog jezika i književnosti o autobiografiji „Život“ Kita Ričardsa, gitariste „Stounsa“.
Ivan Kovač
