trg_fontane
Goran Pejaković rođen je 1. juna 1976. godine u Bečeju. Osnovnu i srednju školu završio je u Bečeju. Kao član KUD-a „Đido“, a uz pomoć svoga dede Ilije (koji je bio basista u tamburaškom orkestru i svojevremeno svirao u mnogim bečejskim kafanama, ali i u kafanama u okolini) naučio je da svira bas, iliti begeš. Veruje da je svoj muzički i umetnički talenat nasledio od dede. Od 1992. godine profesionalno se bavi muzičkom profesijom svirajući u mnogim mađarskim, romskim i srpskim orkestrima.
Danas je u tamburaškom orkestru „Boemi“ iz Bečeja u kom svira bas. Vremenom je „upoznao“ sve tamburaške instrumente. Želja mu je bila i da nauči nešto o instrumentima. Počeo je da skuplja literaturu iz te tematike. Posmatrao je instrumente muzičara sa kojima je svirao i slušao njihova mišljenja. Proučavao je svaki instrument u svojoj okolini. Potom je odlučio da poseti graditelje tambura, a to i danas čini. Obilazeći ih, posmatrao je i izučavao njihove alate, materijal i način na koji se prave instrumenti. Zadržao se u Senti kod Lajoša Bocana. Kad je Bocan umro, u spomen savršenom majstoru koga će ceniti i poštovati dok je živ, i zbog ljubavi prema tamburaškim instrumentima odlučuje da izrađuje instrumente Bocanovih dimenzija i kvaliteta. Zato kupuje alat, pribor i materijal od porodice starog majstora i počinje da ih pravi.
Kada je počelo tvoje interesovanje za izradu i popravku tambura?
– Interesovanje za ovaj hobi, ali i zanat počinje od moje ljubavi prema instrumentu, koje je verovatno nasledno. Naime, moj deda Ilija se bavio svirkom, pa sam posle njega i ja nastavio tim putem. Devedesetih godina prošlog veka, u vreme krize i nemaštine, trebao sam da kupim svoj prvi instrument, moj begeš. Para tada nije bilo i morao sam da idem da radim na njivi, da kopam, čak sam prodao i svoj motor. Kupio sam jeftin havarisani begeš, koji je i tada već bio zreo za popravku. Muka me je naterala da počnem da se bavim ovim zanatom. Bila je to ’93/’94. godina, popravka basa je puno koštala, a ja nisam imao novca za nju. Tada mi je jedan stariji kolega basista rekao: „Uzmi nož i otvaraj“. Tako je to i počelo. Išao sam kod starijih majstora koji su pravili i popravljali tambure, gledao sam ih i „krao“ njihovo znanje. Najviše sam bio kod čuvenog Senćanina, majstora za tambure, Lajoša Bocana. Prvo sam radio u sobi, onda sam prešao u kotlarnicu, a kasnije sam sebi napravio i radionicu. U početku sam se bavio samo popravkom instrumenata, da bih kasnije počeo i da ih izrađujem – rekao je Goran Pejaković.
Koji instrument si napravio na početku majstorske karijere?
– Naravno, to je bila prima. Za nju je potrebno najmanje materijala, a u početku ga baš i nisam imao dovoljno. Kasnije sam počeo da pravim sve veće i veće instrumente, do basa. Vremenom sam skupljao alat i materijal, svuda pomalo. Sve što radim je ručni rad, najviše koristim turpiju, testeru i šmirglu.
Koji materijal koristiš za izradu tambura?
– Za izradu tambura se najviše koristi javor, ali njega je teže pronaći, zatim divlja kruška, orah, višnja, smreka, ona je odlična za prednju dasku – glasnjaču. Takozvana „erdeljska građa“, smreka je dopremana Tisom i sad drži krovove gazdaških kuća na glavnim ulicama. Drvo nabavljam putem oglasa, ali i kada čujem da se negde ruše stari voćnjaci pokupim stabla od kojih pravim daske koje kasnije sušim. Klaviri su pravljeni od najboljeg drveta i kada se rasturi jedan stari klavir od njega ima materijala za tri tambure.
Koliko je vremena potrebno za izradu jedne tambure?
– Radim kada imam vremena i materijala. Recimo, za tri dana sklopim primu, oko 30 sati je potrebno za njenu izradu. Nakon toga se radi priprema, šmirglanje, bajcovanje, lakira se. Ne praktikujem da lakiranje radim kompresorom, izuzev ako mi to mušterija izričito naglasi. Lakiram šerlakom, to je najstariji lak koji postoji. To su ljuspice koje su proizvod neke afričke bube, koje se potope u alkohol i tada tamponom od vate i krpe četiri nedelje se svakodnevno utrljava instrument kako bi zablistao punim sjajem.
Da li imaš evidenciju o tome koliko si instrumenata napravio?
– Ne, ali svaki instrument slikam. Nikad nisam brojao, ali mislim da sam napravio 300 komada.
Šta je najteže napraviti?
– Sve je teško napraviti.
Da li mušterije imaju neobičnih zahteva?
– Uvek ima neobičnih zahteva i to od svakakvih muzičara. Ima muzičara koji se ne razumeju u instrumente, a vide nešto na televiziji, pa i oni hoće da imaju takvu tamburu, a donesu mi neki krtog od tambure, i ja tada treba od toga da napravim nešto što je neizvodljivo. Kupi se neki jeftin, nekvalitetan instrument i onda se od mene traži da „od babe napravim devojku“.
Da li dolaze ljudi? Znaju li za tebe?
– Dolaze, ali ne mogu još da živim od tog posla. Najviše zarađujem od izrade tambura, a od popravki popunim rupe u kućnom budžetu. Ima narudžbina za inostranstvo, za BiH, Hrvatsku, Mađarsku, Rumuniju, Ameriku… Prim tambura staje 300, bas prim 400, kontra 500, čelo 600 i begeš 2.000 evra. Popravljam čak, ali ih ne izrađujem, violine i šargije. To je profesija za koju mora da prođe mnogo godina da se ljudi uvere u kvalitet izrađenih i popravljenih instrumenata.
Da li su korisnici zadovoljni tvojim radom?
– Korisnici su veoma zadovoljni i nikad nisam imao nijednu primedbu na svoj rad. Trudim se da radim kako treba, jer volim to da radim.
Da li ima još majstora za tambure u Bečeju?
– Koliko znam u Bečeju ih nema. Ima ih još u Sremskoj Mitrovici, Kikindi, Zrenjaninu, prema Somboru i Subotici, ali sve ih je manje. U Senti je radio pokojni Bocan. U Bečeju je, koliko sam čuo, četrdesetih-pedesetih godina prošlog veka postojao jedan majstor, ali o njemu sam samo slušao. Moraš osetiti materijal, moraš voleti, moraš znati da sviraš, ne možeš ovo raditi ofrlje. Ima dosta majstora, običnih stolara koji prave tambure, ali nije to to. Tu stolariju, drvenariju može svako da napravi, ali treba tamburi da namestiš ton. To već treba da se oseća.
Koji je najstariji instrument koji si popravljao?
– Nikad ne znaš koliko je star neki instrument. Ima dosta tambura u Vojvodini koje su stare i preko sto godina, ali nikad ne znaš koliko je to tačno. I dan-danas se mogu naći instrumenti starih dobrih majstora iz pretprošlog veka, ali najčešće su u nekim šupama i na tavanima.
Ima li dogodovština u tvom poslu?
– Recimo, jednom prilikom doneo mi je jedan Rom begeš na popravku. Uneo sam ga u radionicu, gde je bilo toplo, popravio ga i zaključao radionicu. Ujutro je mušterija trebala da dođe po instrument. Kada smo ušli imali smo šta i da vidimo, begeš se „razišao“, ali sasvim. Odvojila se prednja i zadnja strana, vrat je visio, užas jedan, a doneo mi ga celog! Na kraju se ispostavilo da ga je on držao na terasi, a bila zima i vlaga, begeš je nabrekao i kad je osetio toplotu on se rasušio. Jedva sam se izvukao.
Dokle želiš da se baviš ovim zanatom?
– Dok sam živ. To volim i to me smiruje. Ovo je moj svet. Najčešće se u radionicu sklonim noću kad je najmirnije, tada se radeći smirim.
M.S.
