RazgovorU prethodnom sam tekstu nekoliko puta spomenuo svoju „cimerku“. Ironično oslovljavanje je, zapravo, bilo uslovljeno nedostatkom pravih reči. Mi, razume se, nismo tek cimeri, a nismo ni supružnici, niti naprosto momak i devojka. A budući da misao ima rđavu sklonost da od nepostojanja reči zaključi i nepostojanje same stvari, nije nevažno tu bezimenu, a i te kako realnu stvar (od)braniti.
Naravno, prijatelji smo i ljubavnici. Uz nešto više formalne ozbiljnosti, pa i patetičnosti, to su, međutim, i same bračlije. Razlika je, prvo, u namereniju našem da nam se država ne prtlja u intimne „poslove“, da nam ne kontaminira privatluk. Takoreći, sami sebe smo „venčali“, bez ikakve potrebe za posrednikom. Samovezali smo se jedino spomoću osećanja, unutrašnjeg impulsa koji sam treba, poput Atlasa, da drži našu zajednicu (za razliku od onog crkvenog, „sakrament“ koji smo međusobno razmenili, dolazi odozdo, od nas samih). Osim toga, činilo se sasvim nedostojno, zapravo maloumno, da nam država, preko svog predstavnika, mudroslovi kako treba da pazimo jedno na drugo. A zazirali smo i od (pre)krupnih reči, poput onih da ćemo se voleti „do smrti“. Podrazumeva se, bićemo zajedno „u dobru i u zlu“, osim ukoliko rečeno zlo, u paklenim oblicima i količinama, ne bude dolazilo upravo od nas samih. Druga razlika, presudna, leži u dijalektici međusobnog odnosa i posledičnom blagotvornom tonusu na koji smo računali, a i dalje i te kako računamo. Naime, lišeni spoljnjeg okvira, objektivne forme braka, prinuđeni smo da iznutra, uvek iznova, afirmišemo zajednicu, da je egzistencijalno rekreiramo, zadajemo, umesto da je imamo unapred, esencijalno datu. Otud, možebiti, imena i definicije u ovoj stvari ne samo da nisu potrebna, nego i štete.
Do ideje, a potom i odluke „samovenčavanja“, došli smo, doduše, različitim putevima. Ona preko feminizma, a ja anarhizma (u međuvremenu postadoh i ljuti feminist!).
U našoj zajednici nema vođe, a ni dvovlašća, sa jasno podeljenim dominijumima (otud me neretko podseća na gej brak, ili ga barem ja tako zamišljam, rodno neopterećenog). Od patrijarhata mi je, uzgred rečeno, mrskije jedino da žena nosi brkove. Pa iako u osnovi slobodarska, antiautoritarna – primitivna društvena svest slobodu vrlo često poistovećuje s raspuštenošću, a anarhizam, bez izuzetka, s haotičnošću – i naša zajednica, poput drugih, i te kako pati od egoističkih izgreda njenih članova. Osim toga, premda držim da sam prezdravio boljku patrijarhalizma, odnosno svetonazorsku pretpostavku da je muškarac „jednakiji“ od žene, tu i tamo javljaju se recidivi. Naravno, svojevremeno sam s poštovanjem pozdravio ideju buduće „cimerke“ da zadrži prezime, i to bez kerefeka „uzdodavanja“ muževog prezimena svome, ili sličnog aktuelnog kompromiserstva ženske nazovi emancipovanosti. Naime, to što smo u, kako to primitivna svest naziva, divljem braku – naša zajednica je zapravo vrlo pitoma, a od divljine dopuštamo samo onu „u srcu“ i „u sedlu“ – ne znači da „cimerka“ nije mogla da uzme moje prezime. Ona, međutim, nije kooptirana ni u kakav klan Kovača ili ceh kovača, niti joj je potrebna formalna inicijacija u svet odraslih, pošto mu – svetu odraslih, ali i, da se našalim, klanu Kovača – svojom samosvešću već odavno pripada. Uostalom, zar samim muškarcima nije nezamislivo, čak sumanuto, da se odreknu sopstvenog prezimena (identiteta!), iako upravo to očekuju od žene!?
Naime, pripomenuti je recidiv u zadrtom uverenju da potomstvo – naše je, doduše, još nerođeno, takoreći u stadijumu (bezgrešne) koncepcije – treba da ponese očevo prezime. – Dakle, moje, uzgred govoreći. Ne zaluđujem se da zahtev ima naročito smisla – da će, recimo, dete time u većoj meri postati moje (niti to uopšte treba da bude!) – odnosno da ima iole više smisla od „cimerkinog“ eventualnog kontra-zahteva. Sva sreća te je nisam morao preklinjati, pribegavati ucenjivanju ili koječemu drugom – naprosto ne znam šta bih bio u stanju, iako sam nesklon prisili, kamoli pesnici i sličnim, na ovim prostorima visokovrednovanim argumentacijama. Pri tom, svoju (ljutu!) feminističku svest nastojim utešiti sociologizmom da u patrijarhalnom društvu ni „maligna ćelija“ ne može ostati sasvim nepatrijarhalna (a tu spada i moje odbijanje da obavljam pojedine kućne „tradicionalno ženske“ poslove).
Bilo kako bilo, ono što smo „cimerka“ i ja sastavili, neka bog, ako ga ima, ne rastavi.
Ivan Kovač
