Podržite Bečejski mozaik

Dostupan za sve, finansiran od strane čitalaca

Arhiva |

Impresum |

Kontakt |

Pretražite

Logo Becejski

Citalacka tribina

Citalacka tribinatrg_fontane

Odgovor koordinatoru radne grupe za proslavu Dana grada
Molim, i drugi put

U prethodnom broju Becejskog mozaika objavili smo citalacko pismo Edvina Ferenca naslovljeno „U znak zahvalnosti“. Ferenc nam se obratio, kako je sam naveo, u svojstvu „koordinatora radne grupe za proslavu Praznika opštine Becej, u svoje ime“. U prvi mah smo pomislili da je rec o svojevrsnoj humoreski, jer se izjašnjavati kao koordinator necega, pa se obracati istovremeno u svoje ime, u najmanju ruku je konfuzno i smešno.
Medutim, citajuci pismo, postalo nam je jasno da Ferenc želi da na nadasve strucan i analitican nacin – iz svog ugla i u svoje ime – održi predavanje o medijima i novinarima, mada nije jasno kakve strucne kvalifikacije ima za to. Kako smo culi, Ferenc je u lokalnoj samoupravi – kada ne obavlja krajnje odgovorne i zahtevne zadatke „koordinatora radne grupe za proslavu Praznika opštine Becej“ – saradnik na protokolarnim poslovima (u suštini, rec je o protokol-majstoru koji bi trebalo da obavlja tehnicke poslove prilikom organizacije dogadaja). Misleci da smo pogrešili, i u nedostatku informacija iz prve ruke, jer javnosti Beceja nikada nije prezentovana strucna biografija Ferenca, raspitali smo se u novinarskim i analiticarskim krugovima u Srbiji, bez Kosova, medutim, za Edvina Ferenca u tom miljeu nisu culi.
Nakon citanja pisma, postalo nam je jasno zbog cega, te smatramo da bi bilo nadasve kolegijalno, ali i korisno, da mu objasnimo neke sitnice o medijima, ako u buducnosti bude imao želju da se bavi tom temom.
Na pocetku je neophodno napraviti razliku izmedu dve, na prvi pogled, slicne stvari: propagande i informisanja. Prva, može se nazvati i informativni marketing, bazirana je na skupu i ucestalom plasiranju i ponavljanju interesnih informacija (poželjno što više puta, po mogucstvu neograniceno) koje cesto nisu u potpunosti istinite. Secate se onog: „Sedam puta ponovljena laž zvuci kao istina“. A druga je skup informacija koje prevashodno treba da budu proverene, sveobuhvatne i potpune, blagovremene i, ono što je najvažnije – istinite, što odgovara osnovnom cilju a to je objektivno informisanje javnosti, ali ne odgovara onima koji su na vlasti. Zbog toga su i ceste primedbe “ne svida mi se kako je napisan onaj tekst“ a ne „nije tacno ono što je napisano“, povici, pritisci i pretnje novinama i novinarima. U duhu prethodno napisanog i u maniru vecine politicara postupa na pocetku svog pisma koordinator proslave, valjda u svoje ime, i koristi se neistinom: naime, niko mu nije iz Becejskog mozaika, kako tvrdi, predložio da iznese svoja videnja i poglede povodom tekstova objavljenih u Becejskom mozaiku o proslavi Dana grada, jer nije merodavan analiticar novinskih tekstova, vec su mu zatraženi podaci o tome koliko je novca potrošeno za proslavu Dana grada.
Dalje navodi da svoje sacinjenije dostavlja redakciji i-mejlom i štampano, „kako bi imali u arhivi, kao i da vam olakšam posao da ne morate isti prekucavati, da slucajno ne bi došlo do grešaka ili sa moje strane neupisanih komentara, niti od strane Vaših saradnika“.
S tim u vezi, novinari Becejskog mozaika zbilja imaju mnogo posla i nemaju vremena da smišljaju i upisuju „neupisane“ komentare u necija pisma. Dakako, jasno je da je Ferenc hteo da insinuira da novinari Becejskog mozaika falsifikuju pisma citalaca. O tome svako ko želi može da se raspita kod naših citalaca koji nam šalju citalacka pisma, a klevetom se mogu baviti i pravosudni organi ove države.
Nadalje Ferenc iznosi još nekoliko neistina. Navodi, recimo, da je tiraž Becejskog mozaika „nacionalna tajna“. Ni to nije tacno, nedeljni tiraž Mozaika je 1.100 primeraka, a broj mesecnih poseta našeg internet izdanja je od 8.000 do 16.000 (u letnjim mesecima, iz razumljivih razloga, manja je poseta). Toliku posetu, po našim informacijama, nema ni oficijelni sajt opštine Becej na godišnjem nivou za ciji je redizajn utrošena šestocifrena suma novca. Inace, svi koji su ikada pitali koliki je naš tiraž, dobili su tu informaciju, istina, nismo je saopštili raznim koordinatorima i protokol-majstorima. I zašto bismo?
I još jedna sitna neistina: Ferenc navodi da je 4. avgusta u zgradi opštine bila organizovana konferencija za novinare o proslavi Dana grada, a da je tu konferenciju za novinare pre predsednika opštine (!) napustio novinar Becejskog mozaika. Tu nema potrebe za našim komentarom, jer je Ferenc u svom citalackom pismu demantovao sebe: „A to što je Predsednik napustio konferenciju za štampu dana 04.08.2010. godine… nije bilo bez reci, vec je vaš prezauzet kolega napustio mesto konferencije za štampu pre Predsednika, dok se gospodin Knezi izvinuo prisutnima jer su strani gosti vec bili u njegovoj kancelariji, a nakon njegovog izlaska, vaš cenjeni kolega je užurbano otišao i to bez reci“.
Nije jasno kako je naš novinar mogao napustiti konferenciju za novinare pre predsednika opštine ako ju je napustio nakon predsednika opštine?
Hajdemo sada o novcu i o lojalnosti.
Novac koji po Zakonu o lokalnoj samoupravi u budžetu svake opštine mora biti predviden za finansiranje lokalnih medija, ne služi za propagandno-reklamne poruke lokalnih vlasti, vec za razvoj informisanja na lokalnom nivou – to naša vlast uporno odbija da shvati. Pre oko dva meseca je i ministar kulture Nebojša Bradic ukazao na to da lokalne samouprave ne treba da finansiraju nekriticke i lojalne lokalne medije, vec treba da ucine sve kako bi se razvilo nezavisno i istraživacko lokalno informisanje.
Tako stižemo do Ferencovih reci: da je Becejski mozaik tražio mesecnu dotaciju od opštine Becej u iznosu od 100.000 dinara. Istina je da je redakcija ovog lista ponudila lokalnoj samoupravi potpisivanje ugovora (a ne dotacije) na mesecnih 100.000 dinara iz budžetaskih sredstava gde je za informisanje namenjeno oko 4 miliona dinara i to da izveštava o radu lokalne samouprave, o aktivnostima njenih predstavnika, o njihovim konferencijama za novinare, o radu opštinskih ustanova i javnih preduzeca, ali, kako je zatraženo od nas – bez ikakvog novinarskog komentara, iznošenja mišljenja, istraživanja, analiza itd.
Takav „promidžbeni program“ o dostignucima lokalne vlasti i njenih satelita nedeljno bi „zauzeo“ oko 4 novinske stranice, mesecno 16 stranica. Radilo bi se o zakupljenom prostoru ili informativnom marketingu, a po cenovniku cena jedne strane reklamnog prostora u Becejskom mozaiku je 12.000 dinara bez PDV-a. Racunica je jasna: nedeljni zakup 4 stranice puta 12.000 dinara je 48.000 dinara, a Mozaik izlazi svake nedelje, pa tu sumu množimo sa 4 i to je onda 192.000 dinara. Ocito je da je, imajuci u vidu ekonomsku krizu i zakon velikih brojeva, ponuda korektna. Dakako, naša istraživanja, pitanja, komentari, analize i kritike ne bi izostale ni u tom slucaju. Radili bismo to, kao i do sada, ali na posebnim stranama. Besplatno, a u korist gradana i sopstvene štete.
Sve navedeno Edvin Ferenc ocigledno ne razume, jer u svom pismu navodi da nam je predsednik opštine trebao da isplati traženu sumu za našu, kako je naveo, „lojalnost, verodostojnost i objektivnost“.
Da razjasnimo: posao medija je informisanje, istraživanje i analiziranje dogadaja i pojava i objavljivanje onoga što vlast želi da sakrije od gradana. Lojalnost nije posao novinara.
Inace, lokalna samouprava finansira sve lokalne medije – osim Becejskog mozaika, jer nismo hteli da pristanemo na ponudene potcenjivacke uslove predsednika opštine.
I na kraju, izvinjavamo se citaocima zbog pravopisnih grešaka u Ferencovom citalackom pismu u prošlom broju, nismo ih ispravili jer bi nas mogao optužiti da smo promenili suštinu njegovog kazivanja.
Primera radi, rec Becejci se piše velikim slovom B i ne samo na pocetku recenice. To se uci još u osnovnoj školi. Nadamo se da Ferenc to ipak zna, da je makar ova greška slucajna i da nije namerno želeo da na taj nacin minimizira svoje sugradane.
Mada, moguce je i da nismo u pravu. Non omnia possumus omnes (Ne možemo svi sve), kaže latinska izreka.

Redakcija Becejskog mozaika


Košenje trave na groblju

Poštovana redakcijo, u ponedeljak smo moj suprug i ja otišli na katolicko groblje (kod starackog doma) naoružani srpovima, da bi raskrcili prilaz grobu drage nam pokojnice. Pre nego što smo pokosili korov koji prelazi visinu coveka, napravila sam nekoliko snimaka mobilnim telefonom, sa namerom da ih prosledim vašoj redakciji. Kada smo završili posao, na groblju su se pojavila tri radnika KOMUNALCA i pocela u jednom delu groblja da kose korov. Po povratku sa groblja nekoliko puta sam probala da dobijem nekog odgovornog u Komunalcu da bih izrazila protest zbog neodržavanja groblja. Cešce odlazim na pomenuto katolicko groblje i zapazila sam da se trava više puta kosi u delu groblja koje je bliže kapeli, a što je lokacija dalja prema starackom domu, tamo se rede kosi, kao da se za taj deo groblja ne placa naknada i to za deset godina unapred.
Danas sam u novom broju Mozaika upravo procitala tekst na tu temu, ali me je posebno tekst „Umesto fabrika raste ambrozija“ podstakao da vam se javim. Skoro sam prošla kroz industrijsku zonu i videla uz put živu ogradu od korova, medu kojem ima i ambrozije. Ali sam iz automobila (cekajuci na semaforu kod Platnare) tu istu ambroziju koja ce poceti da cveta, videla uz put i uz biciklisticku stazu na delu puta od Fadipa do Platnare, znaci nedaleko od decijeg dispanzera.
Pored ovih tema, htela bih da pokrenete i temu bezbednosti na našim ulicama, uzimajuci u obzir neosvetljenost ulica.

S poštovanjem, vaša citateljka

Daje se na znanje…

Daje se ba znanje gradanstvu našem sledece: 1. avgust je postao Dan grada. Naši „vajni“ odbornici su usvojili novi datum, a da pre toga nisu pucanstvu objasnili „istorijske“ cinjenice koje su zapisane u „knjigama starostavnim“ a tamo piše ukratko sledece:
28. juna 1751. godine formiran je Distrikt i Srbi su dobili I Privilegiju, a Becej, Senta i Kanjiža proglašeni su gradovima (sa obavezama u 17 tacaka), medu kojima su i da se jednom godišnje mogu održavati vašari, a jednom nedeljno pijace. Marija Terezija je bila, koliko mudra žena toliko i poželjna, ali je (vidi se iz priloženog), znala šta i kako treba da se radi.
Pošto se „ilegalno“ i uz malu pomoc vlasti naselilo dosta madarskog življa (mada je to distrikt zabranjivao), Marija Terezija pod pritiskom žitelja grada, 1. avgusta 1774. godine, donosi II Privilegiju gde Hungarika nacional dobija svoje privilegije, odnosno u toj Privilegiji se kaže da te dve Privilegije treba objediniti, što se i cini donošenjem III Privilegije od 14. marta 1800. godine, kada su objedinjene I i II Privilegija i od tada vlast „funkcioniše“ po principu pariteta (recimo 5 Srba plus 5 Madara cine izvršnu vlast), a odluke treba da se donose konsenzusom.
Pitam se zašto su celnici i zagovaraci „hleba i igara“ u vreme otpuštanja radnika, siromaštva koje je vidljivo golim okom, besperspektivnosti za mlade, odlucili za II Privilegiju? Ako „propagiramo“ toleranciju i razumevanje, suživot Srba i Madara, po toj logici morali su odrediti 14. mart za Dan grada, koji postaje „crna rupa“ u pokrajini, a još donedavno bio je to grad privrede i sporta, zar ne?

Sastavio Jovan Zvezdanic uz strucnu konsultaciju njegovog velikog prijatelja Jovana Medurica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *