trg_fontane
Deset godina nakon promena još uvek živimo u međuvremenu – kao u zamrzivaču – između 24. septembra i 5. oktobra.
Ponovo je sve više očajnih i gladnih ljudi, još jednom smo izgubili nadu. A kada ona ode, nemamo ništa.
Deset godina nakon baršunaste revolucije po ko zna koji put postali smo ubogi ljudi.
A građani Srbije, i Bečeja, želeli su toliko toga, verovali su u to da će, uz njihovu podršku, doći neka nova, dobra i ljudska vlast. Svuda. I da ćemo, jer smo dodirnuli dno, ići samo ka boljem. Ipak, godine koje su usledile dokazale su da Srbija ima duplo dno.
Građani opštine Bečej 24. septembra 2000. godine potvrdili su da žele sličan sastav vlasti kakav su imali od 1997. godine (Bečej je bila opoziciona opština) – ubedljivo je tog dana pobedila Demokratska opozicija Srbije. Od 36 odborničkih mesta u bečejskom parlamentu DOS je „zaradio“ 32.
Građani su slavili. Potom su organizovali i svojevrsne lokalne proteste do 5. oktobra, kada su se, kao i svi u Srbiji, ponadali boljem životu.
Od tada je nekoliko puta promenjena vlast u Bečeju, menjali su se i predsednici opštine. I pojedini odbornici su menjali stranke zavisno od toga ko je nudio više i kakva je u datom trenutku bila njihova procena.
Sada u opštini Bečej vlada – umesto da upravlja i da bude servis građana – koalicija koju čine Demokratska stranka, Savez vojvođanskih Mađara, G17 plus, Demokratska stranka vojvođanskih Mađara i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Mada se prilično dobro krije, odnosi između Saveza vojvođanskih Mađara i Demokratske stranke daleko su od idealnog, i često se dešava da jedan deo koalicije ne zna šta radi drugi. U poslednje vreme se uočava nešto što bi trebalo da bude signal građanima – a to je da između partija u lokalnoj vladajućoj koaliciji ne postoji suštinska saradnja: konferencije za novinare su maltene partijske, zna se o čemu govore novinarima predstavnici Demokratske stranke, a o čemu predstavnici Saveza vojvođanskih Mađara, a često se dešava da o istoj stvari „dva oka u glavi“ daju različite informacije.
S druge strane, od najavljenog boljeg života nema ni traga. Sve što je moglo propasti propalo je (preduzeća), a i lokalna vlast ne vodi računa o kvalitetu života građana. Sve je više smeća na ulicama, škole kubure s novcem, jer ne dobijaju na vreme svoje prinadležnosti iz opštinske kase, javne rasvete u gradu čas ima, čas nema, javna preduzeća funkcionišu veoma problematično, investicije se, dakako, najavljuju, ali se ne vide. O „istorijskoj investiciji“, o izgradnji bečejske banje, koju od 2000. godine naovamo svaka vlast najavljuje, takođe se ne zna ništa – samo da će je, možda, nekada biti.
|
Crveno, volim te, crveno Nakon 5. oktobra nije bilo lustracije. Ljudi iz režima Slobodana Miloševića su tu, oko nas, na važnim i manje važnim funkcijama. Raznim šuvakovićima, gajevićima i ostalima i dalje cvetaju ruže. |
Ipak, ne može se reći da lokalna vlast, ili delovi vlasti ne rade ništa. Raspisan je konkurs, a potom je lokalna samouprava za 12.000 evra kupila idejne projekte arhitekata o budućem izgledu centra grada, organizovana je anketa sa građanima o tome kako žele da se imenuje nerekonstruisan trg (anketa, dakako, nije uspela), opština je uzela kredit od 120 miliona dinara kako bi nešto investirala u grad, „racionalizovala“ je broj zaposlenih u opštini, a otpušteni su, nakon isplate otpremnina, ponovo zaposleni u komunalnom preduzeću u većinskom vlasništvu opštine. Pojavio se i izveštaj revizora o poslovanju tog preduzeća (Potisje), u kom su iznete određene sumnje u vezi sa radom preduzeća, te sumnje je ispitala i budžetska inspektorka opštine, ali o tome da li Potisje posluje „kako treba“ javnost i dalje ne zna ništa. Lokalna samouprava uvela je i naplatu parkiranja u Bečeju. Po raspoloživim informacijama, lokalni parking servis ne ostvaruje prihode. U saradnji sa ćerka firmom PIK-a „Bečej“ opština je formirala i poljočuvarsko preduzeće (ne zna se kada će početi da radi), organizovana je i proslava Dana grada (ove godine u dva navrata), a građani ne znaju koliko ih je to koštalo i da li je proslava donela prihode opštini.
Od 2000. godine do danas bilo je još mnogo toga, uglavnom neuspeha. O tome gde smo danas svedoči i to da u Bečeju radi SOS prodavnica i narodna kuhinja.
Od ideala 5. oktobra nije ostalo ništa. Čak ni nada da ćemo jednog dana živeti bolje.
Kristina Demeter Filipčev
