trg_fontane
Na tradicionalnom proglašenju najuspešnijih ekipa, sportista i sportskih radnika u novobečejskoj opštini u 2009. godini, sa posebnim simpatijama i odobravanjem pozdravljena je odluka da se specijalno priznanje za poseban doprinos afirmaciji i popularizaciji sporta dodeli Zlatoju Mariću, poznatom sportskom novinaru iz Novog Bečeja.
Priznanje je došlo u vreme kada Zlatoje Marić obeležava zlatan jubilej, 50 godina rada u sportskom novinarstvu, tako da se može reći da je stigla u pravom trenutku i u prave ruke.
Pisati storiju o laureatu, čoveku i kolegi koji se, mada nije bio profesionalni novinar, snagom svoje pisane reči već svrstao u legendu sportskog novinarstva, ne samo u Novom Bečeju nego i šire, nije nimalo lako. Međutim, susret u njegovoj advokatskoj kancelariji, koja pre liči na trofejnu salu nekog sportskog kluba, koju krase akreditacije sa najvećih svetskih i evropskih prvenstava, suveniri, pehari i fotografije sa mnogim sportskim legendama, značajno je olakšalo zadatak autoru ovih redova koji je i sam u ličnosti novinara Marića imao, ne samo uzora, nego i pravog učitelja.
Zlatoje Marić se za razgovor pripremio, na stolu se nalazila hrpa fotografija, isečci iz novina, video zapisi i priča je spontano počela:
– Rođen sam 7. aprila 1940. godine u Novom Bečeju, ali sam ratne godine i prvu deceniju mog detinjstva proveo na selu, kod dede i babe po ocu, u Srpskom Krsturu, gde sam pošao u osnovnu školu, a potom je završio u Novom Bečeju. Gimnaziju sam završio u Bečeju, a Pravni fakultet u Beogradu. Profesionalnu karijeru, kao što se od mene i očekivalo, počeo sam u advokatskoj kancelariji moga oca Slobodana, kao pripravnik, i evo, i posle 45 godina još uvek sam aktivan u advokaturi.
Sport je posebno poglavlje u vašem životu?
– Za vreme školovanja bio sam aktivan u sportu. Kao i mnogi dečaci, počeo sam da trčim za fudbalskom loptom, da bi sa 14 godina počeo da igram vaterpolo. Pošto nisam bio vrstan plivač, zauzeo sam mesto među stativama, što je, videće se to kasnije, bio pravi izbor. U međuvremenu sam se bavio košarkom, rukometom, odbojkom, a 1956. godine sam bio omladinski prvak Novog Bečeja u šahu. Kasnije sam se posvetio samo vaterpolu. Pored Jedinstva iz Novog Bečeja, tri sezone sam bio na golu Odreda iz Kikinde, koji je za to vreme bio trostruki prvak Srbije. Posle Kikinde karijeru sam nastavio u Proleteru iz Zrenjanina, da bi je okončao u matičnom klubu. Nakon prestanka aktivnog igranja ostao sam veran vaterpolu. Kada je 1977. godine vaterpolo klub u Novom Bečeju obnovio rad, preuzeo sam ulogu trenera pionira Jedinstva, koji su 1981. godine bili dvostruki prvaci Vojvodine, u letnjoj i u zimskoj sezoni, što se može smatrati velikim uspehom, pošto je ostvaren u konkurenciji daleko poznatijih klubova – Bečeja, ŽAK-a iz Kikinde, Proletera iz Zrenjanina, Vojvodine iz Novog Sada i Dinama iz Pančeva. Jedno vreme sam bio vaterpolo sudija, a potom delegat u Prvoj ligi, vaterpolo funkcioner i selektor VS Vojvodine, kao i predsednik Skupštine VK Bečej, u vreme kada se okitio titulom prvaka Evrope.
Kada ste uzeli pero u ruke?
– Još kao gimnazijalac sam bio sklon pisanju, odlično sam radio pismene zadatke, a prve korake u novinarstvu načinio sam 1959. godine, kada sam postao dopisnik beogradskog Sporta iz Novog Bečeja i Bečeja. Moji prvi tekstovi, objavljeni oktobra iste godine, bili su svojevrsne razglednice sportskih prilika ova dva grada. Kada sam počinjao, nisam ni sanjao da ću zahvaljujući ovom poslu, u početku hobiju, stići tako daleko i obići svet. U novinarstvu sam još uvek aktivan, sarađujem sa mnogim listovima, kao i sa časopisom „Svetski vaterpolo“ koji izlazi u Atini. Primljen sam u članstvo Svetskog udruženja sportskih novinara (AIPS), u koje mogu biti učlanjeni samo profesionalni novinari. Želim da istaknem da sam i pored toga što nisam bio profesionalac, izveštavao sa tri svetska, četiri evropska prvenstva, pet finala Kupa evropskih šampiona u vaterpolu, čime se retko ko može pohvaliti i u dogledno vreme me nadmašiti.
Veoma rano ste izveštavali sa jednog izuzetno važnog sportskog događaja. O čemu se radilo?
– Boravio sam u Londonu 1963. godine, u vreme kada se igrala istorijska fudbalska utakmica između Engleske i reprezentacije sveta, za koju su branili legendarni Lav Jašin i naš Milutin Šoškić. Slao sam izveštaje o atmosferi pre i posle ove utakmice, pod oznakom „Specijalno za Sport“, to su mi ujedno i najdraži izveštaji, jer su bili prvi sa nekog međunarodnog događaja.
Kako ste uspeli da dvadeset godina pratite vaterpolo reprezentaciju?
– Aktivno bavljenje vaterpolom mi je u tome mnogo pomoglo. Kada se krajem osamdesetih godina u Bečeju pripremala omladinska reprezentacija, koju je trenirao jedan od najboljih svetskih trenera Nikola Stamenić, redovno sam slao izveštaje. Njemu se očigledno svidelo moje pisanje, poznavanje vaterpola i studiozan pristup, pa je usledio poziv da zajedno sa mladom selekcijom otputujem na međunarodni turnir u Budimpeštu. Stamenić je ubrzo preuzeo A reprezentaciju Jugoslavije, koja se spremala za 6. Svetsko prvenstvo u Pertu. Zahvaljujući zapaženom radu, našao sam se na spisku novinara koji su o trošku saveza bili određeni da izveštavaju sa ove značajne manifestacije. Moj debi na ovako velikom takmičenju bio je više nego uspešan, pa sam bio specijalni izveštač Politike, Sportskog žurnala, Dnevnika i još nekih listova.
Međutim, to je bilo u senci otvaranja šampanjca i kupanja u bazenu?
– Na tom prvenstvu smo igrali odlično. Naša reprezentacija je lako preskočila sve prepreke, a u finalu smo se za zlato borili sa Španijom. Kako smo ih lako pobedili u prvom delu takmičenja (8:3), očekivalo se da rutinski stignemo do zlatne medalje. Bio sam ubeđen u naš trijumf, spremio sam šampanjac i čekao rasplet. Međutim, nije bilo lako, Španci su nas namučili, jedva smo ih pobedili golom razlike. Kada je zavladalo slavlje, rekao sam našem konzulu Draganu Tomišiću, sa kojim sam pratio utakmicu: „Odoh ja da otvorim šampanjac“. Skočio sam u bazen i zajedno sa Šoštarom jedva otvorio flašu. Bila je to nezaboravna slika koja je zahvaljujući direktnom TV prenosu obišla svet. Naše slavlje reporter Milorad Đurković je propratio rečima: „U bazenu je i Zlatoje Marić, advokat iz Novog Bečeja…“, što je dobilo takav publicitet da su me mesecima ljudi sretali i podsećali na to. Pored ovog Svetskog prvenstva, četiri puta sam pratio našu reprezentaciju na prvenstvima Evrope i svaki put bio sam taličan. Prvi put su osvojili zlatnu medalju u Atini 1991, a potom u Budimpešti 2001, Kranju 2003. i u Beogradu 2006. godine.
Osim što ste obišli svet, šta vam je sport još doneo?
– Doneo mi je mnogo, što se naročito odrazilo na moj profesionaolni rad u advokaturi. Na primer, iz šaha sam naučio da u svakom trenutku treba da vučem najjače poteze, zatim, kao golman u vaterpolu da ne primim gol, a tih pravila sam se držao i u životu i u poslu, jer sam samo tako mogao biti uspešan.
Zlatoje Marić, podjednako predan kodeksu sportskog novinarstva bilo da izveštava sa velikih ili lokalnih takmičenja, umesto zaključka poručio je mladima:
– Bavite se sportom, pošto je to pravi put da ostanete zdravi, komunikativni, omiljeni u društvu, da steknete veliki broj prijatelja i obiđete svet. Ako izaberete taj put, nećete se pokajati, kao što se ni ja nisam pokajao.
Stevan Davidović
