trg_fontanePre dvadeset godina počeo sam da zasnivam voćnjak. Kako napolju nisam imao vode, doneo sam od kuće u putničkom automobilu tri hiljade litara vode da zalijem mlade sadnice. Koja je to muka bila! Tog proleća ukrali su mi 76% sadnica. Nastavio sam da sadim i ograđujem voćnjak. Krali su mi betonske stubove i žicu. Podigao sam oko 450 metara ograde, izbušio sam bunare i kupio sistem za navodnjavanje koji je stajao oko 2.500 eura, sve u nadi da će nekada na vlast doći ljudi koji će znati da bez rada nema života, a bogme ni države.
Svake godine su mi skoro sve voće, grožđe i povrće pokrali. Za sve to vreme išao sam u Mesnu zajednicu da tražim pomoć bar sto puta. U miliciji u B. P. Selu 30-50 puta. Kod predsednika i potpredsednika opštine, kako su se smenjivali. Kod komandira milicije u Bečeju samo jednom. Rekao je: „videću“. Otišao je u penziju i valjda još uvek „gleda“. Kod Knezija nisam bio, uzaludan posao ne vredi raditi.
Godine 2003. jave mi komšije da su ulazna vrata na kući slomljena napola. U kući je živela sama stara majka od 80 godina. Dođem kući i odem u miliciju u B. P. Selu, nema nikoga, javim telefonom u Bečej, niko nije došao na uviđaj. Svojevremeno kažem komandiru milicije u selu: „Zašto nekoga ne propustiš kroz ruke?“. Na to će on: „Nisam lud, ima još dve i po godine do penzije, pa da izgubim i službu i penziju“. On nikoga nije dirao i sada uživa „zasluženu“ penziju.
Početkom šezdesetih godina slušao sam predavanja profesora dr Milana Bartoša, koji je bio sudija međunarodnog suda pravde u Hagu, pa se u pravo sigurno dobro razume. Predavanje je počeo ovako: „Međunarodno pravo nije pravo, jer nema prava bez batine!“ A i Njegoš je rekao: „Nebo bez groma nema cijenu“.
Jesam čuo da su SAD demokratska zemlja, ali tamo niko nepozvan ne sme ni da zakorači na tuđ posed, malih krađa nema. Ne sme niko ukrasti nijedno jaje, jer dva pečena jajeta i nešto krompira, eto dobre večere, a kamoli kokošku, jer to je nedeljni ručak za celu porodicu. A kod nas bukvalno je teror lopova i izgrednika. Strahota! Loletu su ukrali kazan za pečenje rakije, ulaznu gvozdenu kapiju, ragastove od vrata i prozora i još mnogo štošta. Mirčetu iz dvorišne garaže alat i rezervni točak automobila, i požnjeli četiri jutra žita, Veselinu obrali dva jutra kukuruza i ukrali dva elektromotora, Đuri povadili i odneli oko tri tone crnog luka, Đorđu muzički stub, rakiju, meso iz zamrzivača i mnogo alata. Jednom voćaru tri puta za jedno leto otrovali su pse i krali. On, naravno, kaže: „Ne mogu nabaviti toliko kerova koliko oni mogu otrovati“. Bata na voćnjaku drži širom otvorenu kapiju da mu ne seku žicu koju posle mora da krpi. Meni svake godine 80-90% roda ukradu u voćnjaku i bar na desetak mesta poseku ogradu. Prošle godine od pet stabala bresaka i dve nektarine nisam imao četiri ploda, da bih dao svakom unučetu po jedan plod, a od stotinak čokoti najfinijeg stonog grožđa na špaliru ubrao sam samo tri tuceta. Zimus su mi razbili prozor na kući i odneli motorbicikl, pumpu za navodnjavanje i dosta alata. Pokrali su čak i Mesnu zajednicu koja je tačno prekoputa stanice milicije. Na groblju su ukrali slova sa spomenika.
Čitave knjige bi se mogle napisati o krađama i bezakonju. Poznanik iz Leskovca kaže da je i kod njih tako. Siguran sam da je u zemlji Srbiji godišnje pokradeno milion ljudi.
Nekada je u B. P. Selu bilo samo dva milicionera, a krađe su se retko dešavale. Meni su ukrali rasne golubove i bilo me je stid i da prijavim. Oko 3 sata popodne išao sam po hleb i naiđem na Živkovića, dežurnog policajca, pa kada sam već sa njim kažem mu za krađu. Pogledao je na sat i rekao: „Dođi kod mene u stanicu u 6 sati ili 6 i trideset“. Otišao sam u 6 sati. U stanici je bio Živković, kucao je zapisnik, lopov je sedeo ispred njega, a pozadi su bili golubovi u kutijama. Krađu je rešavao na sat, ali tada nije bila demokratija.
Sada je demokratija samo za lopove. Pa kakva je to kaznena politika? Lopovi me pokradu, odu u zatvor (to se u mom slučaju za 20 godina nije desilo), niko me ne obešteti i ja preko budžeta još lopovu moram da plaćam stan, hranu, zdravstvenu zaštitu i čuvanje. Van svake pameti!
Ranije je rečeno da će Savet za bezbednost opštine proučiti situaciju i sprovesti mere da se lopovluk spreči. Savet lopovluk nije sprečio. Ako su za svoj „rad“ dobili neki novac, tražimo da ga vrate do poslednjeg dinara, jer ga nisu zaradili. Ako za to nisu dobili novac, onda neka između sebe skupe, da se meni kupi pumpa za navodnjavanje, jer bez toga cela moja investicija, koja je za mene ogroman, ne vredi ništa, a oni nisu uradili zadatak koga su se dobrovoljno primili.
Objektivnu analizu niko ni ne može sačiniti jer nema valjanih podataka. Ljudi nemoćni, deprimirani i očajni ni ne prijavljuju krađe kao što sam i ja prestao da prijavljujem, pa nema objektivne evidencije. Verujem da ni milicija ne beleži sve prijave da ne bi imala nerešene slučajeve, a sudovi ne procesuiraju, jer su zatvori prepuni. Jedan miliconer (nije iz bečejske opštine) rekao mi je: „Sedam prijava sam podneo i nijedan nije procesuiran, ja više neću podneti nijednu“. Milicija je tu najmanje kriva jer njih omalovažavaju, tuku, pa i ubijaju lopovi i kriminalci. Čak ni auto nemaju u B. P. Selu, pa kako onda da čuvaju tako veliko selo?
Ljudi su samoinicijativno organizovali noćne patrole. Kažu im iz opštine da na to nemaju pravo i da tu ne sme biti politike. Nema tu politike, samo nemoći i očajanja, kao što pred paklom piše: „Vi koji ovde ulazite, ostavite svaku nadu“. U pakao smo ušli i izgubili svaku nadu da će nam vlast, koja je zato plaćena, pomoći. Ostalo nam je samo očajanje.
Kažu, do 15.000 dinara je sitna krađa i to niko ne goni, to može da bude na njivi ili u kući gospođe ministarke, jer deset puta na dan po 15.000 dinara je veliki novac. Pa to kod mene ne sme da bude.
Iz svega vidite da ne znam šta da radim. Kad već nisam „ljud“ pa da neko štiti moja ljudska prava… Šta da uradim da postanem građanin, pa da me zaštitnik građana zaštiti?!
Branimir Vorgić, Bačko Petrovo Selo
