trg_fontane
Krajem 2013. godine svoju već prebogatu kolekciju priznanja stonoteniserka Borislava Beba Perić-Ranković uvećala je za dva nova.
Grad Novi Sad ju je proglasio za najbolju sportistkinju s invaliditetom protekle godine, dok je Paraolimpijski komitet Srbije nju i strelca Rastka Jokića takođe proglasio za najbolje sportiste godine. Bečejska stonoteniserka koja nastupa za novosadski tim „Spin“ u prošloj godini ostvarila je niz uspeha, od kojih je najznačajniji zlatna medalja na Evropskom prvenstvu u Linjanu (Lignano) u Italiji početkom oktobra, a trenutno zauzima čelnu poziciju na ITTF rang-listi u kategoriji kojoj pripada.
Koliko priznanja kao ova koja si upravo dobila uopšte znače nekome ko je toliko do sada postigao? Da li zaista „obavezuju“ i „podstiču“ kao što se u takvim prilikama prigodno kaže?
– Sva priznanja jesu obavezujuća, ali je to ujedno i kruna onoga što je u toj godini urađeno. Ali isto tako daju dodatni podsticaj za ubuduće.
Ovo je tvoje treće zlato na evropskim prvenstvima. Uz to, osvojila si i jedno srebro, kao i nekoliko medalja u ekipnoj konkurenciji. Da li si naprosto toliko bolja od ostalih takmičarki, ili je želja za pobedom i dalje presudna?
– Ne znam da li sam toliko bolja ili je samo u pitanju veća želja za pobedom i dokazivanjem. Mada u nekim trenucima odluči i iskustvo. Sve to pomalo, i još ponešto, što se tog trenutka nesvesno dešava u svakom igraču, ono što presudi. Stvarno ne znam, jer koliko god da analiziram sebe posle mečeva ne mogu da dam odgovor na to pitanje.
Značajne uspehe si ostvarila i u svetskoj konkurenciji – dva olimpijska srebra i jednu bronzu na Svetskom prvenstvu. Azijatkinje su i dalje neprikosnovene, ipak, postoji li nada da se i tu može na sam vrh?
– Uvek postoji nada, jer da nije toga, verovatno se ne bih toliko trudila na svakom takmičenju. Kao što volim da kažem – svi smo mi od krvi i mesa, pa i one. Sve je moguće.
Koja takmičenja te očekuju ove godine?
– Ove godine je sve okrenuto Svetskom prvenstvu koje nas očekuje u septembru. Osim toga treba da učestvujem na tri svetska kupa, da bih ostala među vodećima na rang-listi.
Kada se javnost interesuje za uspehe sportista s invaliditetom, u pozadini je gotovo uvek prisutno i specifično divljenje, iščuđavanje, tapšanje po ramenu. Kako ti gledaš na to?
Uopšte, da li društvo naprosto smatra da i osobe sa invaliditetom imaju pravo na normalan život, pa i bavljenje sportom, ili je tu prisutan i jedan patronatski, da ne kažem snishodljivi momenat?
– Do skoro je bila drugačija slika o nama, takozvanim osobama sa invaliditetom. Ipak, mi polako ali sigurno menjamo tu sliku. U poslednje vreme sve se više „vrtimo” po medijima, pa tako svima, pa i osobama sa invaliditetom pokazujemo i dokazujemo šta se sve može kad se želi.
U pojedinim intervjuima si u neku ruku oštro govorila o osobama sa invaliditetom koje nisu spremne izaći iz svoja četiri zida. Smatraš li, s tim u vezi, da se prava dobijaju ili se ona uzimaju, pa čak i otimaju?
– Ne znam da li se dobijaju ili otimaju, ali znam da ukoliko osoba sa invaliditetom ne progovori o svojim problemima i potrebama, društvo ne može znati šta im je sve neophodno. Uvek sam nailazila na razumevanje ljudi i okoline kad god sam zatražila neku pomoć. Sada se to sve ređe dešava, ali mi prilaze ljudi i pitaju da li mi je pomoć potrebna, na šta se ja samo osmehnem i odgovorim – hvala vam, mogu i sama, ali vam u svakom slučaju hvala što ste se ponudili da pomognete. Oduvek sam tvrdila, a to činim i danas, da koga god da sa lepom rečju i osmehom zamolite svi će vam pomoći, ali ako ste natmureni, tada vam neće niko. Osmeh je uvek dobrodošao.
I.K.
