trg_fontane
Loša ekonomska i materijalna situacija poslednjih decenija dovela je do toga da je u Bečeju sve veći broj kuća u kojima niko ne živi jer su njihovi vlasnici ili naslednici „trbuhom za kruhom“ otišli iz Bečeja u „beli svet“ ili su u takvoj finansijskoj situaciji da ne mogu da ulažu u njihovo održavanje.
Takvi objekti propadaju, a neretko su i meta vandala i lopova koji kradu sve što se može pomeriti, počev od pokućstva, do vrata, prozora, električne instalacije, crepova i krovne konstrukcije, pa čak i zidova, odnosno cigala. I nikom ništa. Niko niti vidi, niti čuje, niti reaguje da to spreči. A o zakonu i o tome da je privatna svojina „svetinja“ nema ni govora.
Ista je situacija i sa poslovnim objektima, fabričkim zgradama i lokalima koji su preko noći, tokom privatizacije, dobili nove vlasnike koji ne da nisu ulagali u pokretanje ili unapređenje proizvodnje (o razlozima možda neki drugi put, mada su oni većini i poznati), nego su sve što je vredno ili je vredelo odneli u neke druge pogone ili rasprodali i punili svoje džepove, ili su i objekti i mašine postali stečajna masa za plaćanje neisplaćenih dugovanja, a dešavalo se i da mašine u funkcionalnom stanju završe na otpadu kao staro gvožđe. Tako su od bečejske industrije i fabričkih giganata Fadipa, 8. oktobra, Platnare (u kojoj je bilo i veliko generatorsko postrojenje kao značajno istorijsko-industrijsko nasleđe o kojem se ne zna ništa), Pivare (koja je takođe jedna od objekata istorijsko-kulturnog nasleđa), brojnih mlinova, pilana ostale samo zgrade ili delovi zgrada i proizvodnih hala.
Ti objekti i dalje propadaju, a osim što ruže grad postaju privremeni boravak za beskućnike – što je neka blaža varijanta – postaju i mesta okupljanja narkomana ili se pretvaraju u divlje deponije i javne toalete. Na visokim temperaturama takva mesta i objekti predstavljaju opasnost i izvor zaraze i neprijatnih mirisa. Najgore je to što je veliki broj njih u samom centru grada, pored dečjeg vrtića, stambenih zgrada i ugostiteljskih objekata.
Da li u ovom gradu neko vodi računa o tome i razmišlja o pronalaženju rešenja? Izgleda da ne. Prvi korak, a verovatno i najefikasniji, bi bio kada bismo mi sami o tome razmišljali i pokazali veći stepen civilizovanosti i kulture. To što se neki objekat nalazi u lošem stanju, ne znači da u njega treba odlagati smeće, jer je usput, ili na zgodnom mestu da ne moramo ići do kontejnera ili prve kante za otpatke. A posebna priča je da se takvi objekti ili njihova neposredna okolina pretvaraju u javne toalete! Očigledno je da smo naklonjeniji improvizaciji ili izvrtanju, jer izreku „gde god nađeš zgodno mesto, ti drvo posadi“, izokrenemo pa na svakom zgodnom mestu pravimo deponije smeća ili javni toalet. Posetioci kafića od svega prave javni toalet, čak i kad u blizini lokala nema devastiranog ili napuštenog objekta. Mnogi građani su protiv ove pojave vodili bezuspešan rat, pisali peticije, pozivali inspekcije i pokušavali da se dovijaju na razne načine, recimo, u zgradama preko puta kafića u Zelenoj ulici, ili na spustu u Mali rit, kako bi izbegli „neprijatnosti“ prilikom izlaska iz svojih zgrada. I o ovoj pojavi bi trebali da razmisle nadležni, tim pre što je u Bečeju pre više od pola veka postojao javni toalet u centru grada, ali ne bi bilo na odmet da i nadležne inspekcije kontrolišu da li ugostiteljski objekti imaju sanitarne čvorove u dovoljnom broju u odnosu na broj gostiju koji lokali mogu da prime, a i o njihovoj funkcionalnosti, higijeni…
Istini za volju, biološke potrebe su sastavni deo života svakoga od nas, ali u 21. veku bi bilo normalno da postoje adekvatna rešenja za to i ako se nalazimo u nekom lokalu, u centru grada, na dečjem igralištu, na plaži… Primera radi, u evropskim zemljama ni kućni ljubimci svoje biološke potrebe ne smeju da obave na zelenim ili drugim površinama, ukoliko njihovi vlasnici odmah potom ne uklone „proizvod“, u suprotnom će platiti kaznu.
A kod nas, samo Radovan III reaguje na takvu neodgovornost!
LJ.M.
