trg_fontanePoslednjih nekoliko sedmica na televiziji Pink emituje se dokumentarni program, svojevrstan rijaliti, o svakodnevici mnogočlane i, kako je to počesto slučaj, sirotinjske porodice Gavrilović koja muku muči da preživi u jednom selu istočne Srbije. Povodom takvih nesrećnih životnih priča često se kritikuje spremnost osirotelih roditelja na „uvećavanje sirotinje“ ili svesno „umnožavanje nesreće u svetu“ putem reprodukcije.
Bogatstvo je, nema sumnje, relativna kategorija. A naročito je relativnog (slučajnog) karaktera sveza bogatstva i sreće. Da li su zatalebani mladenci u Bijafri (višedecenijsko žarište gladi) – ludaci? Preduzimaju li oni izravan zločin odlučivši se na roditeljstvo (hotimično izgladnjivanje dece)? Umnožavaju li bedu?! Jednako tome, u ratu, kako izgleda, takođe ne treba rađati, ne treba čak ni u brak ulaziti, niti srce za ljubavisanje raskriliti, jer – zašto, zaboga, bespotrebno patiti, i patnji drugoga podvrgnuti?! A danas, usled krize, da li su budaletine (trebamo li ih obavestiti da živimo u teškom, smutnom vremenu?!) ovi čija imena svake sedmice pratimo u rubrici matičnih vesti kao venčane – ili se tu, možebiti, „regrutuju“ isključivo iz reda lovarnih? Međutim, makar i bili bogati – zar sutradan ne može izbiti rat, pandemija kakve opake bolesti? – Pri tom, drugi im, a to je bitno, ipak ne odriču pravo niti pamet da podižu decu. Imaju li ili ne šta psu ponuditi za ugriz, ljudi su svejedno optimisti! A tako valja i da bude.
Bogatstvo je, dakle, relativna kategorija. A naročito je relativna (slučajna) sveza bogatstva i sreće. Ipak, teškoća je kada (sirotinjsko) dete, koje samo po sebi ne zna šta je bogato/siromašno, niti primećuje svezu bogatstva/siromaštva i sreće, biva u školi izloženo baškarenju „bogatoga sina“, te pomisli, ucrvotočen sumnjom, da njegova sreća i nije tako neupitna, i da mobilni telefon poslednje generacije, markirane patike, svakodnevne porcije Milka čokolade i „kokiške“, možebiti ipak predstavljaju nužne preduslove sreće (sličnom je autor ovih redaka bio podvrgnut prateći svojevremeno popularnu omladinsku seriju Beverli Hils – pri čemu mu, naravno, ništa nije bilo jasno kada je Brendon Volš jednom prilikom zavapio: „Eh, Brenda, da smo bogati!“). Jer dete (slabašno i zveroliko, kakvo već jeste) makar do zuba naoružano zdravorazumskom argumentacijom i drugom vaspitnom municijom svojih roditelja, po pravilu ipak nije kadro odupreti se uticaju društva (stoga koncept školskih uniformi nikako nije za podsmeh – tim putem učinio bi se doprinos ukidanju klasnih i staleških razlika u našim obrazovnim ustanovama, makar i po cenu izvesne jednoobraznosti).
S obzirom na prethodno, postaje jasno kako niko nema pravo da spočitava ubogim roditeljima što se odlučuju na zamašno potomstvo. Jer, koliko potomaka je uopšte prava mera? Šta nam tu kazuje ova laička (usputno-laprdajuća) eugenika, taj plod površnog, mediokritetskog duha? – Koliko, naime, treba dozvoliti sirotinji da rodi (a potom je, svakako, sterilisati)? Troje? Dvoje? A možda tek jedno, kako već toplo preporučuje ovdašnja sitnosopstvenička i sitnodušna koncepcija – da se imanje ne rasparčava? Nijedno, možda (s time bi se, s obzirom na ukupne ekonomske prilike u zemlji, najverovatnije složili zagovornici moralno problematične Maltusove teorije)? U ekstremnim slučajevima, roditeljstvo svakako može biti tek perfidni projekat da se dođe do kinte od dečjeg dodatka. Takođe, roditeljstvu se može pribeći iz posve sebičnih razloga – kako bi se ukupnoljudska neostvarenost pojedinca nekako kompenzovala (mnoštvo ljudi drži da je njihovo glavno dostignuće i životni doprinos to što su „podigli dva zlatna deteta“). Međutim, majke – nema nikakve sumnje – obično iz najčistijih, najoptimističkijih osećanja stanu da „štancuju“ odojčad. Naprosto, mi nemamo pravo da o majčinskim pobudama, jedino na osnovu „očite“ suludosti da se u okolnostima nemaštine proširuje porodica, sudimo kao o neodgovorno-stupidnim ili, već, perfidnim (na tragu gornje dve pretpostavke). Niti imamo pravo da strahujemo umesto roditelja za sirotansku decu koja su prinuđena odrastati bez „najki“, svakodnevne Milke i „kokiške“. Roditeljstvo je, neupitno, ipak šira i snažnija pobuda, sila – ako hoćete, od puke (iako razumljive) potrebe da se potomstvo obezbedi prema čuvenoj formuli „samo najbolje za mog sina“.
Bit razmatranog fenomena jeste porodično osećanje (specifična porodična ljubav, porodičnost) – vlada li ono ili ne, a nikako materijalna obezbeđenost. U temelju ove zbrkanosti leži nesposobnost da se načini kardinalna razlika – kada govore o egzistenciji, ljudi obično mrmljaju o hlebu (uhlebljenju), premda hleb obezbeđuje tek (biološko) postojanje, dok egzistenciju (upravo, recimo, porodični osećaj) može zasnovati jedino naša ljudskost, makar nam trbušine bile prepunjene najboljim jestivima, i pokrivene najfinijim suknom.
I.K.
