trg_fontaneKo redovno prati pisanje naše dnevne štampe, mogao je primetiti da su u našem društvu tako reći na dnevnom redu razne pronevere.
Pronevera ima kako kod državnih tako i kod opštinskih, bankarskih, zadružnih i svih drugih lica, koja rukuju sa novcem. Naša javnost ove nemile pojave tumači evo već 15 godina posledicom poratnog nemorala, kao fatalnost, protiv koje se ne može boriti, nego je moramo trpeti kao neko nužno zlo. Ko bi bio u stanju da pobroji sve one mnogobrojne, razne afere koje su samo za poslednju godinu dana registrovane u našim dnevnim listovima. Kad se pak raščlanjavaju ove razne i mnogobrojne pronevere, sve se one mogu da podele na tri grupe: jedne se odnose na pronevere državnog novca, druge opštinskog i treće bankarskog, zadružnog i slično. Protiv krivaca se, razume se, povede istraga, predadu se sudu koji ih strogo kazni, ali time nije šteta naknađena. Kako da se ove pojave objasne? Da li samo i jedino posledicom opadanja posleratnog morala? Razume se, da će nepošten čovek pre posegnuti grabljivom svojom rukom za tuđim, od poštenoga. Čitava vojska grabežljivaca izašla je posle rata iz svojih rupa, iz mraka, da dođe na mesto gde će moći lakše da živi na tuđ račun. Ovi su svakako uvećali broj pronevera u državnim i privatnim kasama. Dugotrajna kriza je mnoge izmrcvarila i prisilila ih da odbace i ono malo obzira što su ga imali. Dade se razumeti, da i jedan skrupulozan čovek s malom platom a velikom porodicom, uzme na svoju ruku koju sumu, radi neke izvanredne potrebe s namerom, da je kasnije vrati. Često se događa, da ovi to ne mogu da vrate, i posle postaju defraudanti. U toliko imaju pravo oni, koji tvrde da su ratne posledice uzrok svih društvenih nevolja. Ali, ne da se zaboraviti da zloupotrebe tuđeg poverenja, pronevere, utaje i druge prevare postoje od kad i društvo. Kad je čovek došao u položaj da upravlja tuđom imovinom, pojavila se u njemu potajna želja da se posluži tim. Treba razumeti ono iskušenje, u koje čovek dolazi kada raspolaže tuđim novcem. Sasvim prirodno, za jake karaktere to nije nikakvo pitanje. Ali često se puta dešava da neka spoljna sitnica odluči, da li će slabić podleći iskušenju, da zgrabi u tuđi imetak ili ne. Utaja je jako prosta operacija: zamislimo jedan trenutak da je stvar u našoj vlasti, naša, i poslužimo se njome. Prva žrtva ove ljudske slabosti bila su mnogobrojna siročad ostala bez roditelja. Tutori (staraoci) su bili neograničeni gospodari njihove imovine, i gde su god mogli zahvatili su od nje. Hiljade siročadi je proplakalo zbog razbojničke pljačke svojih tutora. No društvo je priskočilo u pomoć. Postavilo je nadzor, tražilo račune i nametnulo odgovornost. Stvoren je složen nadzor starateljskog rada, koji ipak koliko toliko, čuva imovinu siročadi. To isto je učinjeno i za imovinu državnu, društvenu, privatnu. Nadzor je svugde nametnut u vezi sa odgovornošću. Tako je svuda u svetu, pa i kod nas. Svako lice koje služi nadzoru ma koje vrste, ne može zanemariti svoju dužnost bez štete u opšte interese. U tom slučaju popušta nadzor, nenadziravani osećaju se slobodniji, a iskušenje za tuđim se pojačava. Nadzor je tako postao osnov za pravilan rad odnosa poverenja društvu. Njegovo slabljenje je skoro uzrok i slabljenju poverenja u banku, zadrugu i svako drugo društvo. U svima slučajevima kod privatnih društava karakterističan je dezinteresman onih lica, kojima je data nadzorna vlast. Kod većine slučajeva to se protezalo po nekoliko godina. Javnost je uvek pozvana da nadzirava rad onih kojima su poverena opšta dobra. Ona je međutim sasvim izdala. Kod nas je popustio nadzor na svima stranama. To je omelo pravilan rad društvenih ustanova. Ne može se na poverenje raditi i tamo gde zakon traži strogu kontrolu. Praksa poverenja u poslovanju treba da ustupi mesto nadzoru.
(Novo vreme, 25. 09. 1932. godine, str. 2)
