trg_fontaneMladi S.S. iz Mola obesio se kraj Tise 28. avgusta. Prema rečima njegove majke uradio je to zbog siromaštva. Jer otkad je rođen, a to je bilo pre 18 godina, u kući nisu imali struju. Jer je morao da prekine srednju školu u Bečeju, jer nisu mogli da plaćaju mesečnu kartu. Jer kod nadležnih u lokalnoj samoupravi nisu naišli na razumevanje. Jer je njegov otac pre nego što je umro, pre desetak godina, njihovu kuću prepisao crkvi.
Ovo nije priča o tragediji iz prošlog veka. Ovo je priča iz 21. veka.
Nije to dete, koje je verovatno samo želelo život dostajan čoveka, ubila nemaština.
Njega je ubila nezainteresovanost.
Nezainteresovanost državnih službi čiji je posao da pomažu onima kojima je pomoć potrebna.
Nezainteresovanost službi koje „nisu znale“ da u toj kući u kojoj je živeo, dečak egzistira u mraku i u nemaštini – bez struje 18 godina. Nezainteresovanost onih čiji je posao da omoguće socijalno ugroženoj deci zakonom garantovanu mogućnost za školovanje – mesečnu kartu od Mola do Bečeja i nazad.
I nezainteresovanost okoline u mestu Mol da pomogne.
Uloga crkve je u ovoj tragediji posebna (ne)priča. Jer da su predstavnici crkve radili to što „bog zapoveda“ ne bi prisvojili kuću koju je dečakov otac ostavio toj, trebalo bi, bogougodnoj instituciji. Jer bi dečak i njegova majka u tom slučaju možda mogli da prodaju kuću i da priušte sebi nekakav život, makar ne bi 18 godina živeli u mraku. Naime, crkva bi trebala da vodi računa o svojoj pastvi.
I tako je na kraju život okrenuo krug i dečak je odlučio da uzme sudbinu u svoje ruke. Na način na koji je umeo. Da završi s tim.
A nama, građanima, komšijama, državnim službama i crkvama je omogućio da još jednom, ali ovoga puta zbilja, postavimo sebi pitanje: jesmo li ljudi? Kakav god da je odgovor na to pitanje, dečaku S.S. neće pomoći. Kasno je.
Kristina Demeter Filipčev
