trg_fontane
Bilbordi, svakojake firme, roto i neonske reklame, hartijska obaveštenja na zidovima ili stablima – natpisi su svuda oko nas (njihova je priroda najčešće pragmatička, u prvom redu komercijalna).
Iz takvog prozaičnog ambijenta „grafitiranje” se odlučno izdvaja i često mu se direktno suprotstavlja – napuštene ili polunapuštene kuće, haustori, zabačeni kutovi javnih objekata, svakojaki budžaci postaju hartija za ispisivanje neoficijelnih (autsajderskih), više ili manje kreativnih poruka (paraliterature). Grafit je izraz potrebe da se javno progovori, makar promrmlja – usled nedostatka prava glasa ili njegove nedovoljne snage (iznervirati autoritete!). Vrlo često autor grafitom naprosto ukazuje na sopstveno postojanje.
Zabavno bi bilo (možebiti poučno) projicirati sve grafite Bečeja na jedinstveni zid – došlo bi tu do svakojakih komičnih međudejstava (nalik ratu plakata u jeku izbornih trka – usled cepanja obično se ne zna gde počinje brada Tadiću, niti gde se završava nos Nikoliću). Nešto slično (pravi sažetak aktuelne grafiti scene našeg grada) postoji na bočnom zidu nekadašnjeg restorana „Turist” – tu su Delije Bečej, Cigani, Vehabije, 1 (zaokruženo) Džaja, Obraz (amblem), do pre koji mesec na zabatu je visio transparent Za demokratski Bečej (sprejom nažvrljan, ako se dobro sećam), poneko lično ime i jedan izvrnut islamski polumesec (viđen u ogledalu). Pravi, dakle, galimatijas (zbrka reči) ili, da se jednostavno izrazim, papazjanija (takozvani lonac).
Navijački grafiti. Simpatizeri lokalnog fudbalskog kluba (popularne Bekrije) ispisuju grafite Bečej, epicentar ludila, te Sve pijano, drogirano, koje, ako i karakteriše izvesni naboj i dinamizam, komično-preteći neuspela parola Nismo zgodni al smo nezgodni (vidljiva na bedemu stadiona) svakako ostaje tek naivno-bezopasna smušenost (svoje propagandno odeljenje Bekrije kao da su prepustile osnovnoškolcima). Nijedna od ovih krilatica, naposletku, nije autohtono bečejska – one se preuzimaju od drugih, moćnijih navijačkih grupa (uostalom, valjano odabiranje postojećih grafita i njihovo umnožavanje ne zaostaju mnogo od bitnosti autorstva). Uzgred (i nerado) rečeno, u Bečeju su navijači „Partizana” daleko organizovaniji i aktivniji od Delija (zidovi o tome takođe svedoče).
Lični, ljubavni grafiti. Na betonskom nasipu kraj Tise stoji 28.02.’09. Nemanja Jovana zauvek! (ukrašeno srcima), a tu je i SZ …kratki su bili dani sa tobom a još kraće reči moje, koje izgovorih… (takođe garnirano ponekim srculencetom). Lične poruke (a da ih vidi ceo svet!) – pored iskazivanja petlje da se uopšte ispišu (čime se posredno svedoči o snazi pokretača, ljubavi) – zapravo su samoparadirajući izlivi osećanja upućeni više zajednici, a manje osobi (adresantu) o kojoj je reč. Upravimo misli ka svim onim radijskim željotekama gde raspekmeženi dekica, uz prigodnu muzičku numeru, pozdravlja svoju uzdanicu i želi sretan polazak u školu (dakle, putem radija), iako se unuk upravo nalazi u istoj sobi sa njim – možda čak u njegovom krilu.
Politički, socijalni grafiti. Stihovi na zidu kraj stepeništa u blizini letnjeg bazena – Kosovo je srpska zemlja, istina se ne da (piše „neda”) skriti, ponos naše dedovine, uvek će i srpska biti! Ovde je prigodno navesti, kao tuk na utuk, jedan grafit sa beogradskih ulica – Kosovo je Srbija, sve ostalo je Mišković (borba grafita je, inače, sasvim uobičajena pojava – činom vandalizma se ponajčešće karakteriše ispisivanje grafita s kojima se ne slažemo). Na zidovima širom Srbije mogu se pročitati i sledeći grafiti – Svaka porodica bi trebala da ima troje dece. Ako se desi da jedno bude genije, drugo dvoje bi moglo da ga izdržava; Za Srbiju do Pacifika! PACIFISTI; Isključi RTS, uključi mozak!
Na pravoslavnom groblju u Bečeju, na središnjem stubu pod tremom kapele, sasvim istaknuto visi tabla – zlatnim slovima na crnoj podlozi (kako to već ambijent i prilike nalažu), namesto stihova posvećenih smrti ili prigodnih utešnih misli, ispisana je obavest (pretnja!) da se pravo na korišćenje grobnog mesta ima oduzeti svim neplatišama. Može li ovih dana preživeti išta što nije, bez ostatka, grubo-pragmatističko? Priča se da je na Platonovoj akademiji (školi) stajao natpis Nek’ ne ulazi onaj ko ne poznaje matematiku. Kula visoka 400 metara (neizveden spomenik Trećoj internacionali Vladimira Tatlina, ruskog avangardnog umetnika) svakog je dana imala prikazivati Moskvi drugu poruku (parolu dana). U Bečeju, međutim – kako nam je pokazano – ni postojanje svetla u centru grada nije nužno (to je ionako, u prvom redu, stvar estetike, izvoljevanja). Pošten je svet, uostalom, u večernji čas pokraj svojih ognjišta. Odmara. Radi se, zapravo, o staroj paorskoj filozofiji avlije – avlije kao čitavog ljudskog univerzuma (“moj svet se završava na kapiji”).
Ideju agore (trga, javnog prostora gde se vrši svakovrsno saobraćanje između ljudi) u Bečeju zagovaraju pretežno mladi. Svežina (svakojake) idejnosti, kritički smisao (počesto negatorski) i svest o sopstvenom autsajderskom položaju u svetu – u našem gradu možda najjasnije izraženi u duhu gimnazijalaca – idealna su predispozicija za autorstvo grafita. Danas je eksterijer gimnazije, međutim, sasvim umiven – izuzev klozetskog zida (oslikan je privlačnim ali nemuštim, šifrovanim subkulturnim zapisima – tu se autori, usled duhovne letargije i pomirenosti, više ne obraćaju široj zajednici, svima, već tek šačici posvećenih). Dobra je prilika da se ovde prisetimo nekadašnjih – Prošo voz Ana Karenjina (nije od većeg značaja, ponavljam, da li je ispisivač grafita istovremeno i njegov autor), Nićetin iz not dead (svojevrstan nekrolog strogom profesoru latinskog jezika), Mama, ja bi jebo gimnazijalke (gde se upravo obraćanjem majci obezbeđuje zrnce duha).
Omladina je bezmalo jedini autor grafita. Ona oseća potrebu posebiti, intimizirati svet u koji je bačena – čak i nagrdivši ga, ona ga čini svojim. Ovladati prostorom, hladnim (obezljuđenim) ili ušminkanim – prisvojiti ga. Ostaviti trag (estetski, uopšte duhovni, uspeo ili ne) – dopisati, doraditi prostor. Razumljivo je, stoga, da školarci ispisuju poruke na sopstvenoj školi (apsurdno je činiti to na tuđim privatnim kućama). Nije, dakle, bez značenja mesto gde se ispisuje (ili iscrtava) grafit (pogledaj fotografiju!) – poruka na školskom zidu često je ili upućena samoj školi ili je pretenzija da se progovori u njeno ime.
Grafiti scenu Bečeja sačinjava, takođe, i oslikavanje falusa (nezaobilazan detalj su, primetimo, dlake na iscrtanim testisima kao posvedočenje nesumnjive autorove zrelosti), tu je i poneka zaostala Otporova pesnica, pokoja svastika (kukasti krst) i pregršt naziva popularnih muzičkih grupa. Zbir zbirova, grafiti ponuda u našem gradu (kao neposredan izraz raspoloženja i duhovnog stanja omladine) nije nimalo ohrabrujuća. Radi se, mahom, o najobičnijim škrabotinama lišenim duha i naboja – bez značajnih izuzetaka (upravo brojnost izuzetaka determiniše kvalitet neke grafiti scene!).
Ponadajmo se, međutim, tim izuzecima.
Ivan Kovač
