trg_fontaneU našem društvu, a i u čitavoj zapadnoj/hrišćanskoj civilizaciji, koncept seksualnog vaspitanja je više nego primitivan – ali, pre svega, opasan. Premda kod nas ono ne postoji kao predmet u školi, ovdašnja mladež se sa seksom (usko-teorijski) upoznaje putem časova biologije, a zdravstveno obrazovanje se vrši i na časovima odeljenske nastave. Pri tom, sve su opipljiviji apeli da se seksualno vaspitanje u naše škole uvede kao redovan predmet.
Naime, tzv. seksualno vaspitanje u našoj civilizaciji nije ništa drugo do seksualna higijena. Tu se razmatraju jedino posledice seksa, po pravilu rđave (uteruje se strah podsećanjem na „snošenje posledica”). Tu se, dakle, preti, a o suštini seksualnosti i njenim izvanrednim mogućnostima nema ni najmanjeg pomena. Govor o seksu, naročito onaj javni, biva opterećen imperativom: ili da bude hladno-distancirajuće-naučnički ili da bude vulgarno-vicotvorni. A oba grubo promašuju. Oba prećutkuju, krijumčare ono ključno. Potrebno je stoga, naposletku i u ovom tekstu, potrefiti odgovarajući ton – kretati se između naučnog (medicinskog) i vulgarno-šaljivog, kako bi se suština seksualnosti neprekidno mogla držati na čistini.
Pojam seksualnog vaspitanja, te (samo potencijalno) plemenite veštine koja je – sasvim svesno i hotimice! – danas prevashodno prepuštena samoukosti, kao i nerazrađenim, čak konfuznim generacijskim nazorima, ne sme se iscrpiti u higijeni. Premda je higijena od popriličnog značaja, ona se ovde zloupotrebljava upravo u svrhe zaplašivanja (umesto, naprotiv, u svrhu rasplašivanja: “Znam kako da se čuvam, pa se sada spokojno mogu prepustiti čarima seksa”). Reč je zapravo o svojevrsnom duhovnom kastriranju.
Jedina ars amatoria (ljubavna veština) za koju je naša civilizacija sposobna jeste seksualna nauka. To ne bi bio veći problem da ta naučnost u najvećoj meri ne promašuje svoje discipline – tu se insistira na znanjima biologije i medicine, umesto da glavnu reč povede psihologija i, pre svega, filozofija tj. svojevrsna filozofija seksa. Istina, u seksualnoj pedagogiji ne govori se više o pogibelji „mancanja” – slepilu, sušenju kičme i opštem psiho-fizičkom propadanju organizma – ali se zato naveliko truća o drugim, po pravilu nepoželjnim, posledicama seksualnosti: o trudnoći (koja je jednom tinejdžeru, razume se, uveliko hororična) i veneričnim bolestima (ovdašnje kampanje protiv AIDS-a, na primer, iako podsticane iz najboljih pobuda prevencije, delimice su rezultat i namere da se seksualnost suzbije i ogadi, budući da količina govora o AIDS-u nikako nije opravdana opasnošću kojom ova bolest preti na ovom području). Primitivni karakter moralisanja posebno jasno se očitava u fenomenu abortusa – pri čemu, na žalost, debele moralizatorske implikacije kod abortusa najčešće ne dolaze od težine dileme šta preduzeti (zadržati fetus ili ne?), već od činjenice da je do abortusa uopšte došlo (odnosno, uzročno gledano, do „jebavanja”, a naročito onog koje za cilj nema reprodukciju).
Kada je reč o seksualnom vaspitanju, saznanja o anatomiji i fiziologiji genitalija i seksa naprosto moraju biti sporedna! To su spoljašnji fakti, dok je ključno upravo ono iznutra – a to je doživljaj, svest. Seksualno vaspitavanje, dakle, nije naprosto učenje o „penetraciji” (prodiranju) „muškog spolovila” odnosno „penisa” u „žensko spolovilo” odnosno „vaginu”, o „inervaciji”, „erekciji” i sličnim fizičkim procesima. Seksualno vaspitavanje je učenje (i vežbanje – ali to se, razumljivo, ostavlja za domaći zadatak) o srećnom seksu i razvijanju individualne seksualnosti. To je, recimo, Kama sutra, to su tantričke tehnike produženog orgazma, a to su, još i više, osmišljeno podsticanje seksualne fantazije i kreativnosti, razvijanje seksualnosti, to je učenje o toleranciji spram drugačijeg seksualnog ponašanja, itd. Dakle, seksualno vaspitavanje trebalo bi da podrazumeva sva znanja i tehnike kojima se seksualnost čini lepšom i intenzivnijom.
Seksualnost je bitan aspekt čovekovog bića i veliko je zlo ako se ona zapusti ili se prepusti različitim pogubnim uticajima. Naime, znatni su potencijali seksualnosti u psiho-fizičkom razvitku čoveka, čak i u društveno-revolucionarnom smislu. Otud nije neočekivan otpor, kao ni mnogostruki postupci kontrole i represije seksualnosti od strane države i hrišćanske crkve.
Od tri modela seksualnosti (koja ovog trenutka mogu da smislim) – duhovno-emotivna seksualnost, zatim neutralna ili prazna seksualnost (zadovoljavanje fiziološke potrebe), i, napokon, prljava ili tzv. pornićarska seksualnost (treba reći da su ovi modeli idealni tj. u stvarnosti se retko sreću u čistom vidu; drugi model je najčešće inkorporiran u ostale, premda može opstojati i samostalno; prvi i treći model su, međutim, nespojivi) – dakle, od ova tri modela seksualnosti jedino je opasan (a vrlo je opasan!) ovaj poslednji.
Naime, upravo zbog svog značajnog psiho-socijalnog potencijala, seksualnost je u zapadnoj civilizaciji okarakterisana kao subverzivna, gotovo eksplozivna rabota te se protiv nje – u cilju njenog suzbijanja i prećutkivanja – preduzimaju različite mere. Dosad nesumnjivo najučinkovitija mera je predstavljanje seksa isključivo kao prljavog i grešnog – a kao takav on je, naizgled paradoksalno, uistinu bezopasan, pripitomljen, ili što bi Jevreji rekli – košer! Naime, prljav, „pornićarski“ pristup (a pod tim podrazumevam sve što ima veze sa pornografijom, prostitucijom, preljubom) zatupljuje i podjarmljuje seksualnost – stoga je država, na primer, spretno odustala od represije prema pornografskoj industriji iako je tu reč o izravnoj prostituciji budući da za svoj „glumački angažman” protagonisti porno filmova obično dobijaju novac. „Pornićarska“ svest je, videćemo dalje, spretno maslo države/hrišćanske crkve.
Nesrećnim ljudima je podmetnuta na mozganje dilema „pristojno ili ne”, „prljavo ili ne”, „grešno ili ne“. Time se oni zamajavaju, ostajući nesvesni izvornih mogućnosti seksualnosti: najintimnije komunikacije između ljudi (a to je gorenavedeni prvi model seksualnosti), dosezanja čak i metafizičke ravni! – To znači da se može bogoslužiti i bez crkve, pred monolitom, pod hrastom – u postelji, napokon!
Obično se drži da država/crkva smatra seks grešnim i zato preporučuje njegovo prećutkivanje. – Tok zaključivanja je, međutim, obratan! Seks je opasan (potencijalno revolucionaran u individualnom i socijalnom smislu), zato ga treba suzbijati odnosno prećutkivati – i zato ga treba žigosati imenom greha. A kada se u našim glavama nepovratno isprepliće sa idejom greha, prljavosti i sramote, seksualnost nažalost postaje krotka i bezopasna. Država/crkva, dakle, sa grešnošću seksa uopšte nema problem – problem prepoznaje jedino u njegovoj subverzivnosti!
Stoga je, ma kako to delovalo bogohulnoo, prostitutka nužni parnjak popu – oni su lice i naličje istog (ili naličje i lice, kako ko voli). Bez raznih „kurvi” nema ni popovskog ’leba – njihovo razdvajanje vrši ona ista primitivna i nadasve opasna misao koja raspolućuje izvorno božanstvo na dobrog boga i đavola: sve što je lepo od boga je, dok sve ružno potiče od đavola (umesto da se prihvati činjenica da je sve od boga – ako se bog već smatra tvorcem i upravljačem stvarnosti). Ovde neću braniti prostitutke – jer one, kako rekoh, služe državi/crkvi za podjarmljivanje ljudske seksualnosti i njenih izvorno revolucionarnih psiho-socijalnih potencijala – ali je, ipak, interesantno istaći licemerje crkve koja brutalno stigmatizuje prostitutku što prodaje svoje telo, iako crkva telesnost smatra „tamnicom duše“, dakle, tek naslagom bez vrednosti, dok zajedno sa ostatkom društva glorifikuje mislioca, naučnika, umetnika koji (u kapitalističkom društvu) pretvaraju u robu svoje ideje, znanja, osećanja – upravo ono najvrednije i najličnije – svoju dušu. Državi/crkvi je „nasušno” potrebna prostitutka tj. „kurva nemoralna” kao takmac, pri čemu je ona, kao u idealno simuliranoj igri, svog takmaca i stvorila (crkva je, nemojte se čuditi, stvorila Mariju Magdalenu, stvorila je i De Sada, crkva je podigla četvrt crvenih fenjera, stavila je u rad striptiz klub Crazy Horse, a podstrekač je i svekolike pornografije sa Ronom Džeremijem, Lindom Duboko-Grlo Lavlejs i Rokom Sifredijem na čelu). A da antagonizam crkve i prostitucije nije – kako se može učiniti – prirodan niti nužan, vredi podsetiti na pojedine antičke hramove, dakle božije kuće, u kojima su žene (sveštenice!) nudile svoje telo putnicima namernicima, i gde je prostitucija bila upravo sveta, božanstvena!
Budući da su u našem društvu sve češći apeli da se seksualno vaspitanje uvede u škole kao redovan predmet, nije zgoreg imati na umu da se tu, sva je prilika, neće raditi ni o kakvom seksualnom vaspitavanju i plemenitoj kultivizaciji već običnoj higijeni/zaplašivanju. A neće – sve dok bude dominirao ovaj represivni, „pornićarski“, više nego štetni, model seksualnosti u našoj civilizaciji.
Ivan Kovač
