trg_fontaneSvakodnevni ljudski moral, a to važi i za hrišćanski, obično sedi na dve stolice. Naime, dobra dela se čine iz dužnosti, odnosno zato što tako treba, ali, istovremeno, i zato što se očekuje neka dobrobit od toga. Premda je pozicija protivrečna, izgleda ipak da je ljudsku zadnjicu, psihološki posmatrano, mati priroda stvorila preglomaznom da bi sve vreme mogla sedeti samo na jednoj stolici. Posebno onoj prvoj. Uostalom, zar je previše tražiti da dobra dela, ako već ne obezbeđuju nagradu, a ono makar ne štete onom ko ih čini?!
U svim društvenim i životnim okolnostima čovek može postupati po dužnosti tj. po diktatu svoje savesti. Međutim, u određenim društvima činjenje dobra, kao i uzdržavanje od zla, vrlo često ne samo da ne donosi korist, već upravo i šteti. To važi i za naše smutne, tranzicione godine koje nikako da se okončaju.
Šta u međuvremenu činiti? Retki pojedinci insistiraju na dužnosti bez obzira na dobrobit, odnosno štetu koja je u izgledu. Neki su se, opet, pomirili s tim da će prisustvovati i, eventualno, biti laureati tek na prekogrobnoj dodeli nagrada. Takođe, utehu mnogi traže i u poukama priprostog narodskog morala, poput one da se zločin ne isplati ili one, koja je u svojoj zatucanosti upravo bez premca, da bog do trećeg, četvrtog ili, čak, sedmog kolena kažnjava prestupnike. Kada zlotvor dopadne zatvora ili se dozna da mu se potomak teško razboleo, to se odmah poteže kao „eto vidiš“. Međutim, kao ni kod kriške hleba koja navodno uvek pada na namazanu stranu, ni ovde primeri kojih se možemo setiti nisu dovoljan osnov da se zasnuje pravilo. Izložena narodska moralika je pri tom ne samo lažna, nego i samozatupljujuća.
S tim u vezi su i medijski izveštaji o ljudima koji su pronašli buđelar s parama i vratili ga vlasniku, zbog čega ih je neretko čak i država kitila lovorom i nagrađivala, očito u nameri da podstakne građane da čine dobro jer se to isplati. Međutim, ne samo da je u pitanju drska laž, već to govori i o dubini moralnog sunovrata kad se takvi, čovek bi rekao očekivani, gestovi promovišu upravo kao herojski podvizi. Pri tom, ne samo da se dobro počesto ne isplati, nego se i nevaljalština isplaćuje, posebno kada imamo u vidu one za koje smo sve više skloni eufemistički reći da su se naprosto „snašli“, a čije je „snalaženje“ sama država i omogućila.
Naravno, ako svi odreda budu lagali i krali, to im se nikako ne može isplatiti. Nevaljalac, međutim, računa da će jedino on i još nekolicina lagati i krasti, pri čemu ga upravo zabole uvo da po Kantovom nalogu pokuša univerzalizovati „maksimu svog delovanja“ i tako proveri njenu (ne)osnovanost. Uostalom, u sunovraćenom društvu samo se nekolicina i može snaći, u tome i jeste caka, s obzirom da se snalaženje obično čini na račun drugoga, upravo nad „budalama“ koje se nisu snašle. Prednost snalažljivaca je naprosto u tome što ih manjak moralnih skrupula itekako rasterećuje u donošenju odluka.
Dok u društvu ne dočekamo restauraciju vrednosnog sistema koji, kao takav, čini da dužnosti i težnja ka dobrobiti padaju manje-više ujedno – te se, takoreći, dobra dela isplate ili, makar ne štete – na nama je da se priklonimo svojoj savesti. Ukoliko, ipak, pretegne težnja ka dobrobiti, inače sasvim prirodna, tada svakako ne treba da nas odvraćaju narodske glupotvorine poput „sve se vraća, sve se plaća“, ako već ni sama savest nije uspela u tome.
Ivan Kovač
