Pa onda…

Nekako oko 5. oktobra, u ovo vreme reformi i uticaja svetske ekonomske krize, odnosno, prostim rečima rečeno, sveopšteg siromaštva i poplave beščašća i dominacije ološa i fukara, neretko pomislim kako bi lepo bilo da sam kojim slučajem političar. I to ne bilo koji, već visoki lokalni funkcioner.

Pa onda, lepo dođem na posao kada dođem (ako uopšte dođem) jer sam imao neodložne obaveze, kao što su kotlić, roštilj i druženje sa prijateljima u dvorištu moje kuće. Prijatelji i kuća za mene nemaju cenu.

Pa onda, kada ipak dođem na posao, porazgovaram sa koalicionim partnerima o podeli odgovornosti i šta nam je činiti za dobrobit građana. Brzo se dogovorimo, dogovor kuću gradi, i vreme je za Fejsbuk i kafu u obližnjem kafiću i brifing sa stranačkim jaranima da vidimo čiju rodbinu treba zaposliti i gde. Mora se jačati duh zajedništva. Ja sam svoje sve uhlebio. Porodica i familija su zakon. To je ujedno i prilika da se dogovorim sa najbližima šta ćemo ručati i u kom restoranu. Normalno, u obzir dolaze oni gde prolazi klopa na potpis.

Ako nisam baš gladan, neka idu oni sami, ja ću potpisati kad naiđem, onda je vakat za planiranje puta u pokrajinsku ili republičku prestonicu.

Pa onda, sednem u službeni automobil, što je ušteda. Treba paziti na svaki budžetski dinar. Kada bi me vozio šofer, to bi bilo skuplje, jer mu sleduje dnevnica. Ovako o trošku poreskih obveznika plaća se samo jedna dnevnica. Za mene.

Natankujem gorivo o trošku opštine i pravac odredište. Ako kojim slučajem oštetim automobil, šta ćeš, desilo se. Pa nisam ja profesionalni vozač. Treba imati razumevanja i popraviti auto i platiti popravku iz opštinske kase. Ako nema novca, rebalansiraćemo.

Usput ću telefonom dogovoriti sve važne stvari. Pa zato i imam službeni telefon.

Treba srediti nabavku i tender za kuma. Treba srediti članstvo u upravnom odboru sportskog kluba za ovu moju što je imam sa strane.Treba videti kako mi radi pekara preko reke i srediti za tendu i terasu. Treba ugovoriti stipendiju za sinovca. Potreba je to. Školuje se u inostranstvu. Treba srediti kupovinu potrepština za kuću i decu, samo treba paziti na čiju adresu će ići račun. Treba biti odgovoran. Treba trezveno razmišljati i sačuvati mirnu glavu. A zato je neophodan odmor. Mogao bih usput dogovoriti i odlazak na letovanje. Imam primamljivu ponudu koalicionog partnera. Sve džabe jer sam ja nezavisan, to je opštepoznata stvar, samo je organizacija puta moja. Treba da vidim za tankovanje. Pa neću valjda ja da platim gorivo? Dosta je što teram svoj auto, a ne tražim amortizaciju. Kada to rešim, taman ću stići gde sam naumio, a stići će me i glad. Treba nešto prezalogajiti.

Pa onda, pozovem neke svoje prijatelje, šta ćeš kada ih imam u svakom gradu? Jednostavno imam zavidnu vertikalu. Odemo u jedan dobar restoran, pa opalimo duvan čvarke i lignje i popijemo dve-tri flaše nekog finog vina. Ne znam ni kako se zove, ali znam da mu je cena oko tri i po hiljade za buteljku. Sve to fino obavim. Potpišem fakturu, ispričam se sa drugarima i valja krenuti kući.

Treba imati na umu volju građana, a i u jednom lokalu me čeka novopečeni koalicioni partner koji je po treći put preleteo iz jednog tabora u drugi. Morao je. Iz ubeđenja. Isti je kao i ja. Ne da na sebe. Njemu su reč i čast svetinja.

Pa onda, kada stignem, malo proćaskamo, popijemo poneku, proveselimo se uz Cecu i valja ići negde na večeru, pa onda, brže-bolje kući.

Sutra je novi dan. Treba raditi jovo-nanovo. Treba opravdati platu od 1.000 evra mesečno, ili ukupno oko 50.000 evra za ceo mandat, što i nije mnogo, ako se uzme u obzir koliko radimo, ali na ovu glad malo li je?! Pa za vreme Miloševića, protiv čijeg režima sam se borio švercom i utajom poreza, to je bio san svakog građanina Srbije. Doduše, tada su važile marke. Ali isto je to.

I tako oko 5. oktobra, nekako u ovo vreme reformi i uticaja svetske ekonomske krize, odnosno, prostim rečima rečeno, sveopšteg siromaštva i poplave beščašća i dominacije ološa, neretko pomislim kako bi lepo bilo da sam kojim slučajem političar. I to ne bilo koji, već visoki lokalni funkcioner, i onda shvatim da to baš nije tako jednostavno.

Za tako nešto treba imati i stomak i obraz.

Vladan Filipčev