trg_fontane
Upravo okončani jubilarni četvorodnevni peti bečejski festival monodrame Be:femon pokazao je da festival najtežeg „oblika“ glume i, u principu, i najmanje atraktivan, jer scenografija može, a u današnje vreme i mora da bude oskudna – mada se takav utisak nije stekao u Bečeju – u maloj sredini ima budućnost i po kvalitetu monodrama i po poseti, mada više, više i više publike nikad nije na odmet.
Žiri u sastavu prvakinja drame Narodnog pozorišta u Beogradu Dušanka Glid Stojanović (predsednica žirija), glumica iz Narodnog pozorišta u Beogradu Hana Selimović i profesor na Akademiji umetnosti u Osijeku Robert Raponja doneo je sledeće odluke: dve ravnopravne nagrade za najbolju monodramu dodeljene su autorskim timovima predstava „Dnevnik jednog luđaka“ (igra Ozren Grabarić, reditelj je Marjan Nećak) i „Edit Pjaf“ (igra Milena Živanović, autor teksta Sara Radojković, autor muzike Jug Marković, rediteljka Ana Popović), a specijalnu nagradu za scensku bravuru dobila je Timea Lerinc za nadahnutu interpretaciju i bogatstvo unutrašnjeg života lika za ulogu Bes u predstavi „Hullámtörés“ („Kroz talase“), koju je po motivima istoimenog filma Larsa fon Trira režirao Tamaš Olah.
Po odluci žirija publike, najbolja monodrama na Be:femonu bila je „Edit Pjaf“ (ocena: 4,95).
Za četiri dana Be:femona je publika imala priliku da vidi sedam predstava iz Srbije i inostranstva, koje su izabrane od više od 20 prijavljenih, ali i da, pre početka festivala sluša iskustva, razmišljanja i da bude u zagrljaju glumice Tanje Bošković, koja, pre nego što je otvorila Be:femon, održala, pa, manje-više, monolog u Kreativnom centru Gradskog pozorišta, rekavši da joj je monodrama strana, jer joj je za glumu potreban partner na sceni i ne može da glumi sama.
Bošković je najpre zagrljajima, a potom i nadahnutom i, čini se, spontanom pričom očarala i povela prisutne u neki lepši i sjajniji svet. Pričala je o glumi, o svom prvom poslu, o nadobudnosti i nedodirljivoj lepoti (svojoj), o dobrim i lošim partnerima u pozorištu i na filmu, o tome kako se glumci ne mogu zaposliti ako nemaju političke veze, o lošim i dobrim upravnicima pozorišta, o tome da mnogo radi otkad je u penziji, jer treba da izdržava nezaposlenu glumicu (svoju kćer), o političarima na pozorišnim predstavama (reklo bi se, hvala bogu, ne posećuju taj „hram“ često; prim nov), o navijačima FK Partizan i o muralu u njenu čast, o tome kako je naučila da ide u kafanu, da uživa i kada je bez društva u njoj, o umetnosti i o glumi, pozivima, koji pružaju nešto što ništa drugo ne pruža. Nije želela da govori o svojim nagradama iz nekoliko razloga, tim pre što se zna kako se nagrade danas dobijaju, istakavši da su njene nagrade za životno delo njena deca.
Be:femon je nakon otvaranja, 18. oktobra uveče, započet nesvakidašnjom, kako se pokazalo kasnije, i nagrađenom predstavom, monooperom „Dnevnik jednog luđaka“ po motivima Gogoljeve priče, u izvođenju hrvatskog glumca Ozrena Grabarića.
Osim nagrađenih monodrama na festivalu su odigrane i predstave „Jedna reč“, po motivima klasične i savremene mađarske poezije u izvođenju Timee Filep, „Ledeni svitac“ u kom glumi Goran Jevtić, „Pesnik za pesnike – Momčilo Nastasijević“ u izvođenju Ivana Perkovića i „Stand down“ u kojoj glumi Nebojša Milovanović.
Festival je podržao Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje. Prisutne je na otvaranju pozdravila i pomoćnica pokrajinskog sekretara Miroslava Štatkića, Bečejka Tanja Banjanin.
Teško je živeti dva života u jednom
„’Teško je živeti dva života u jednom’, poverava nam se Edit Pjaf u tekstu mlade spisateljice Sare Radojković. U toj rečenici sažeto je nadljudsko životno iskustvo mrvice koja je nosila cipele broj 34. U njenim prodornim i sveobuzimajućim pesmama prepoznajemo kaldrmu pariskih ulica i duh varijetea iz tridesetih godina, kao i veličanstvenost mjuzik holova koji su okupljali elitu u svojim gledalištima. Prijateljica Žana Koktoa, kuma Marlene Ditrih, mentorka Šarla Aznavura i Iva Montana, inspiracija za čitavu jednu epohu, Pjaf je postala pariski mit tako što je ostala verna ulici i karnevalu, kako u svojim pesmama, tako i u ličnom doživljaju života. Volela je strasno i bez rezerve, a plenila svojom jednostavnošću, setnom čežnjom i slobodom da bude samo svoja, i na marginama društva i pod svetlom reflektora“, možemo pročitati o monodrami „Edit Pjaf“, koja je nastala u produkciji „Tri groša“, a originalnu muziku za predstavu komponovao je i na sceni je izvodi Jug Marković.
Koja je stvarnost stvarnija?
„`Dnevnik jednog luđaka` N. V. Gogolja jedan je od najranijih detaljnih prikaza shizofrenije, nastao puno prije nego je bolest dobila svoje mesto i ime u medicini. Gogoljeva pripovetka ne analizira bolest u medicinskom smislu, već propituje društvo u kojem pojedinac pokušava pronaći smisao vlastitog postojanja, društvenog položaja i identiteta uopšte. Na lucidan način, kroz literarno perfektne, medicinski uverljive i pesnički opojne opise Popriščinove bolesti, Gogolj progovara o bolesti društva i podseća nas da smo zapravo svi mi u nekoj vrsti sukoba sa stvarnošću. Koja je stvarnost stvarnija? Ona koju čitamo u novinama, onu koju gledamo u svojoj neposrednoj blizini ili ona u nama? U sve izraženijoj borbi između istoka i zapada, levog i desnog, verskog i ateističkog shvatanja sveta, svako se bori za svoju normalnost i, paradoksalno, u takvoj borbi ispada lud. Ovaj kamerni spektakl u trajanju od sat vremena kroz muziku, video i dramsku izvedbu istražuje izvitoperenu percepciju sveta jednog činovnika kojeg društvo marginalizuje i otpisuje kao nepoželjnog“, navodi se o nagrađenoj monodrami u kojoj glumi Ozren Grabarić.
|
Obrazloženje žirija 5. Be:femona Ovogodišnji žiri u sastavu: Dušanka Glid Stojanović, predsednica žirija, Hana Selimović i Robert Raponja, doneo je jednoglasno odluku da za najbolju monodramu na 5. Be:femonu podeli dve ravnopravne nagrade autorskim timovima predstave „Dnevnik jednog luđaka” (igra: Ozren Grabarić, reditelj: Marjan Nećak, video: Marin Lukanović) i „Edit Pjaf“ (igra: Milena Živanović, rediteljka: Ana Popović, autor teksta: Sara Radojković, autor muzike: Jug Marković). Žiri dodeljuje nagradu mono-operi „Dnevnik jednog luđaka” zbog ulaska u Gogoljevu pripovetku neurološkim putanjama umetnosti – kao laparaskopskim metodama u živčani spoj čoveka izmučenog sistemom. Ova predstava pokazuje kako je iznurujućom repeticijom potaknuta labilnost svakog normalnog čoveka koga sredina smatra ludim, da bi ubrzo potom i on sam poverovao u to. Ta izopačena sudbina pametnih i ta iznurujuća trpnja od dobrog čoveka naprave ludaka sklonog potčinjavanju. Ozren Grabarić maestralno dočarava ovaj psihodelični čin koji u osnovi ima psihopatsko osećanje jastva. Izborom različitih sredstava iz iskustava performativne forme (zvuk, objekat, muzika, video), izvedba performera ili glumca na sceni može biti isprazna i pozorišno nedovoljna. Međutim, u slučaju ovog autorskog trojca, ova mnogo puta viđena drama postaje kao koncert, nova opera (i to na nematernjem jeziku), uz pregršt nepogrešivih rešenja, dobrog ukusa i velikog talenta koji komunicira sa publikom bilo kog godišta i otvara umetnički prostor koji je polje borbe koje jedino treba imati za cilj. To je stremljenje ka individualnoj borbi, ako već ne ka kolektivnoj, što nam i ovaj festival monodrame već pet godina omogućava. Monodrama „Edit Pjaf” ulazi u srce publike odmah i ona, za razliku od ravnopravno nagrađene monodrame koja atakuje na naš cerebralni sistem, smelo ulazi u naš emotivni sistem. Milena Živanović sa svojim autorskim timom spaja varijete, cirkus, pantomimu, burlesku i muziku, i sve to veoma sugestivno, smelo, srčano, emotivno i nepretenciozno. Njihova Edit je i pisana i vođena i glumljena tako da možemo videti taj veliki život majušne ženice kojoj su pariske ulice kao krvotok, siromaštvo kao prihvaćena sudbina, gubitak kao neminovnost, glad kao deo stvarnosti, a talenat kao ulazak u krugove kojima nikada nije pripadala niti im se divila, Milenina prostodušnost i nesentimentalnost, i to poniranje u temu ovog projekta jeste glumačka veština i vrlina koja nas provodi živo kroz strahove i lavirinte duše i propale ljubavi i nedaće takvog talenta, ne oponašajući zamišljeni karakter nego doživljavajući neki mogući, inspirisan onim što glumica već sama jeste. To Milenu stavlja u krugove onih kojima je pozorišni put, po mogućstvu što teži, zapravo najprirodniji put. Specijalnu nagradu za scensku bravuru dobila je Lőrinc Tímea za nadahnutu interpretaciju i bogatstvo unutrašnjeg života lika za ulogu Bess u monodrami „Hullámtörés“. |
Šta je najviše što smo sposobni da učinimo za drugog?
„Bes je veoma religiozna devojka i živi u maloj izolovanoj društvenoj zajednici. Ona je detinjasto nevina i veoma emotivna. Njen muž Jan prvi je muškarac u njenom životu i telesna ljubav koju je upoznala s njim je za nju sakralna stvar, baš kao i molitva. Za Bes u svemu je Stvoritelj, koji, međutim, ponekad iskušava ljude. Kada Jan nakon nesreće postane paralizovan, traži od dobre, naivne i bogobojažljive supruge da ga spasi od smrti. Ljubav je ogromna snaga, ali gde su njene granice, šta je najviše što smo sposobni da učinimo za drugog, a šta je ono što ne možemo?“, piše reditelj Tamaš Olah o monodrami „Kroz talase“.
Nagradu za scensku bravuru koja je dodeljena Timei Lerinc za ulogu Bes mogao bi da shvati i onaj ko nije gledao monodramu, ako zna nešto o istoimenom filmu i o njenom reditelju. U filmu „Kroz talase“ Larsa fon Trira, da se objasni onima koji nisu gledali, paralizovani muž nagovara svoju bogobojažljivu ženu (sa objašnjenjem da će to činiti dobro njegovom i njenom stanju) da vodi promiskuitetan život koji joj se gadi.
Ivan Jević u tekstu „Pornografija duše“ (Vreme, 2004) piše i o nastanku filma „Kroz talase“, ali i o „stanju“ reditelja i kaže da velika kriza u životu Larsa fon Trira (umire mu majka, koja saopštava da njen muž nije njegov biološki otac, od jevrejsko-ateističko-komunističkog nasleđa stiže do novog identiteta, katoličanstva, mesecima pije Prozak, razvodi se od trudne žene, ženi se njihovom dadiljom itd) „donela je ono što on sam zove ’pomeranje ka ljudskim bićima’, kao i preokupaciju problemom prihvatanja svoje nove religije. To je najvidljivije u filmovima: Kroz talase, Ples u tami (iz perioda koji se obično zove ’Zlatno srce’), kao i Dogvil (koji se svrstava u predstojeći period ’Amerika – zemlja mogućnosti’). Centralni motiv ovih filmova je arhetipska ’priča o progonjenoj devojci’. Glavni likovi su žene koje na razne načine bivaju maltretirane od strane male, izolovane društvene zajednice. Kao prave svetice, one uvek strpljivo podnose svoje stradanje u ime, već nekog, višeg dobra. Paralela koju ne možemo naći u srednjovekovnim žitijima jeste da se njihovo iskupljenje najčešće odvija kroz (dobrovoljna ili prisilna) seksualna ponižavanja. Ovakav pristup doneo mu je titulu mizoginog reditelja jer je sudbinu svojih junakinja zagorčavao neskrivenim talentom za sadizam. Sva tri filma su obeležena jakim i svesnim melodramskim elementom. Von Trier koristi melodramu kao elektrošokove – kao jedan hladnokrvno upotrebljen metod za izmamljivanje snažnih emocija od publike. Njegove junakinje ne stradaju delovanjem nedodirljivog fatuma, već pate isključivo njegovom voljom i naumom“.
R.M.
