trg_fontaneU Glavnoj ulici (donedavno Maršala Tita), decenijama je, u izlogu jedne časovničarsko-zlatarske radnje, pažnju privlačio veliki sat, obaveštavajući prolaznike o tačnom vremenu. Ništa manje pažnje privlačio je i njegov vlasnik, poznati bečejski časovničar i zlatar, Imre Levai. Ovo je priča o čoveku koji je svojim zanatskim umećem obeležio drugu polovinu 20. veka našeg grada.
Imre Levai je rođen u Bečeju, 1924. godine od oca Mihalja i majke Gizele. Još kao dete želeo je da izuči časovničarski zanat, koji ga je privlačio zbog preciznosti. Zato je nakon šegrtskih godina, pošao da „ispeče“ časovničarski i zlatarski zanat u Bačku Topolu. Kako je tadašnje pravilo nalagalo, majstorske ispite je položio tek pošto je izradio unikatne predmete za oba zanata. Pored toga postao je bogatiji i za znanje nemačkog jezika koji je naučio tokom školovanja, radeći sa decom iz nemačkih porodica.
Posle Drugog svetskog rata odlučio je da otvori svoju radnju. Želja mu se ostvarila 1950. godine. Radnja je bila u iznajmljenom lokalu i nalazila se u Glavnoj ulici. U tim teškim posleratnim godinama, pa do kraja pedesetih, zanat je tražio punu posvećenost i žrtvovanje slobodnog vremena, jer je bilo gotovo nemoguće doći do rezervnih delova. Majstor Levai je morao da radi na specijalnom strugu, prilagođenom najmanjim delovima mehanizma sata. U ono vreme se nije moglo ni zamisliti da se neko bavi prodajom satova. Zanat se, uglavnom, svodio samo na popravke satnog mehanizma. Rad u zlatarskoj struci je takođe bio ograničen na sitne popravke različitih komada nakita.
Međutim, šezdesete godine su bile obećavajuće. Tada je već bila omogućena kupovina rezervnih delova za budilnike, u Zemunu, u kome se nalazio glavni servis i uvoznik. Krajem te decenije časovnici su postali savršeniji i raznovrsniji po dizajnu i kvalitetu, pa je majstor Levai počeo da nabavlja rezervne delove u Beču. Uporedo sa časovničarskim, počeo je intenzivnije da se bavi i zlatarskim zanatom.
Od druge polovine sedamdesetih godina, broj kupaca je bio sve veći. Upadljivo je povećana i prodaja nakita. Kao čovek koji je pomno pratio razvoj struke, majstor Levai je stalno kupovao najnovije alatke i mašine, kako za časovničarsku, tako i za zlatarsku struku. Da bi pratio najnovija dostignuća i razvoj časovničarstva, pretplaćivao se na stručne časopise iz Nemačke. Radi usavršavanja, odlazio je u Švajcarsku, vodeći sa sobom i šegrta, i članove porodice. Sve češće je učestvovao na raznim takmičenjima, a izlagao na sajmovima zanata u Subotici. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka počinje sve više da izrađuje unikatne primerke nakita, za sve veći broj svojih mušterija.
Početkom osamdesetih, krug mušterija majstora Levaija se širio: specijalne narudžbine za izradu nakita dobijao je iz mnogih krajeva bivše Jugoslavije. Da bi pratio najnoviju tehnologiju časovničarske struke, sve je češće tih godina odlazio u Švajcarsku. Sredinom te decenije ostvario je svoj životni san – da ima radnju u svom vlasništvu, u Glavnoj ulici. Radnju je vodio zajedno sa suprugom Ilonom. Osim što mu je pomagala u radu, ona je preuzela na sebe i uređenje izloga. Građani su podešavali svoju šetnju tako da obavezno prođu pored radnje, iščekujući da u izlogu vide izložen novi komad nakita, izrađen s mnogo ukusa.
A onda su nastupile devedesete. Novo vreme je učinilo svoje. Sajdžijski zanat je gotovo izumro. Kod nas se, uglavnom, tek sveo na zamenu baterija i kaiša za sat. Na zapadu, vrhunski majstori su se preorijentisali na restauraciju starih satova. I u zlatarskom zanatu je došlo do brojnih promena. Sve se više svodio na preprodaju nakita, pa je umnogome izgubio od svojih prvobitnih čari, jer roba je postala gotovo svuda ista. Majstorsko umeće u stilu majstora Levaija sve je više pripadalo prošlosti, kao i bitne karakteristike življenja toga doba.
Njegov životni radni vek je iznenada prekinut u saobraćajnoj nesreći, tragičnog ishoda, 1995. godine. Iza sebe je ostavio ženu Ilonu (Pirošku), ćerku Martu i sina Đerđa.
Porodična tradicija Levaijevih je, ipak, nastavljena. Njegov sin je, nakon školovanja u Nemačkoj, stekao diplomu dizajnera nakita, a potom je magistarski rad iz tzv. male plastike, odbranio u Beogradu.
Dušan Opinćal
